Piše i fotka: Dejan TOFČEVIĆ

Posle kraljevskog obroka u podzemlju ponovo uzeh taksi i uputih se predsedničkoj rezidenciji, tek da sve bude na visokom nivou. Vrućina obeshrabruje i najupornije pešake i nos se napolje promalja samo za veliku nuždu, inače se čeka mrak, kada čitav grad živne i otvore se svi lokali koji rade do kasno u noć. Čitav grad je obavijen blagom sumaglicom i sve je pomalo prašnjavo jer se nalazi na obodu pustinje i obali Persijskog zaliva.

Vozač je, opet, Pakistanac, malo stariji od prethodnog, i raspoložen za razgovor. Priča mi kako svakodnevno radi po šesnaest sati, živi u sobi sa pet cimera i zarađuje oko četiri hiljade dirhama, što u evropskoj valuti po poslednjem kursu iznosi oko tisuću evra. Kaže da je više puta radio i po dvadeset pet sati odjednom, samo bi, kada ga umor savlada, negde zaustavio automobil odspavao pola sata – sat i nastavljao dalje. I sve to samo da bi podmirio najosnovnije životne potrebe. U zavičaj odlazi retko, samo kada mu posao dozvoli, što je gotovo nikada. Pakistan radi – Abu Dabi gradi.

A kod predsednika opet bi kraljevski. Bogato i neumereno. Da se ponovo svi dive i da se pamti ko je ktitor i zadužbinar a ko sitna boranija. Pre četiri godine su šeici Kalifa Bin Zajed Al Nahjan, inače  gospodar Abu Dabija i predsednik Ujedinjenih arapskih emirata i Mohamed Bin Zajed Al Nahjan, krunski princ Abu Dabija i vrhovni komandant vojske otvorili ovo zdanje za široku publiku, spremnu da plati ulaznicu i nakratko vidi u kakvom luksuzu živi i radi plemstvo ovog emirata, donoseći teške odluke i sastajući se sa sličnim sebi. Mohamed je kasnije avanzovao, pa je sa mesta gospodara i predsednika svoju braću postavio za savetnike i zamenike, a ostalu mnogobrojnu familiju rasporedio po dubini, baš kao da je dobio izbore u Crnoj Gori.

Vrhunski dunđeri su ugrađivali najbolje materijale, tako da zlato sija sa tavana baš kao neko hladno Sunce, gde se nalazi i najveća kupola od toliko i toliko metara. Ovde je sve toliko uređeno, čisto i pod konac da se i mnogobojni turisti ponašaju u skladu sa pravilima uljudnog i pristojnog ponašanja koje je obavezno. Inače, objekat je toliko veliki da se uopšte ne primećuje ogroman broj ljudi koji ga posećuje. Po nesnosnoj vrućini se samo najodvažniji zadržavaju nakratko na ogromnom platou ispred palate, tek radi fotografije za Instagram i brzo beže u klimatizovanu utrobu zgrade.

U galeriji je izložba portreta. Na slikama su sve sami šeici u galabijama sa pomalo holivudskim pogledom na retke posmatrače. U drugom delu peškeši od visokih  dostojanstvenika iz čitavog sveta. Meni se najviše dopalo samurajsko odelo, mada im je i predsednik Srbije dodelio neko visoko odlikovanje, kako to već ide.

Pošto mi je ovaj sjaj i bogatstvo brzo dosadilo, zvanični fotograf me slika za uspomenu i dugo sećanje, a ja produžih dalje. Negde gde je manje sjaja, glamura i nepotrebnog i preteranog luksuza do kojih se ovde prilično drži.

Prethodni blogovi istog autora