Piše: Dejan TOFČEVIĆ

Kao što nalaže red, prvo se ide kod kralja. A on je napravio najveću a, možda, i najlepšu džamiju pre izvesnog vremena. Do nje se dolazi kroz podzemlje, a tamo pravi tržni centar sa obiljem robe, ulavnom za čeljad koja hoće u džamiju. Kao alva im idu galabije i ženska garderoba, iako je mnoštvo ljudi koji nisu muslimani, a reklo bi se da im dosta dobro ide prodaja i ostalih džidža neophodnih razmaženom narodu sabranom ovde iz celog sveta. Mnogi se ponašaju kao da su Lorensi od Arabije, pa sad hoće da prigrabe delić slave samo za sebe, koju će distribuirati svekolikoj vaseljeni preko društvenih mreža.

Svi se sećamo plavookog Pitera O’ Tula što ga je glumio u istoimenom filmu, koji predstavlja borbu za slobodu arapskih plemena protiv bolesnika na Bosforu tokom Velikog rata, a koje je britanski arheolog, pustolov, pisac i vojnik Tomas Edvard Lorens sabrao i organizovao baš onako kako je engleskoj kruni u tom trenutku odgovaralo. Ovom britanskom džentlmenu nije bastalo da strada u ovoj životnoj avanturi, već je svoju plemenitu dušu ispustio u četrdeset osmoj godini života nakon saobraćajne nezgode u Dorsetu, Engleska.

Podzemnim, ugodno ohlađenim  tunelom me do izlaza odveze ljubazani tamnoputi gospodin električnim vozilom. I kada se pokretnim stepenicama iskracah na već užareni plato gde se nalazi džamija – ona zablista punim sjajem i veličinom, i prikaza se možda najlepšom pod Alahovim svodom.

Nije šeik štedeo šolde da se njegova zadužbina nagizda najplemenitijim kamenom, od kojeg je građen i Tadž Mahal, a žeženijem zlatom je plaćao i sirijskog arhitektu Jusufa Abdelkea i njegov tim da je ukrase, ulepšaju i islamsku umetnost prikažu čitavom dunjaluku u najboljem i najlepšem svetlu.

Džamija ima brojem i slovom 85 kupola, nekoliko bazena, nebrojeno mermernih stubova. Ima ugrađenu klimatizaciju koja prijatno hladi depilirane nožice pokrivenih žena I po najvećoj vrućini, ali i naše dlakave i svakakve jer je njegova ekselencija napravila klimatizaciju koja ugodno pirka između pločica trotoara kada se primaknete objektu.

Kada se uđe u hram, svo bogatstvo lepote se prospe po posetiocu, pa ne zna gde i šta će pre da pogleda. Hoće li bogato ukrašene kupole, bogatu intarziju, skupocene tepihe i od najboljeg kristala načinjene lustere. Prosto čovek ne zna da li su lepši ornamenti ili njihova refleksija u vodi. Da li je sklad neba, vode i beline džamije u eksterijeru veći od unutrašnje dekoracije, plemenitih materijala i ljudske mašte, zapita se svako ko je imao privilegiju da poseti ovo mesto – a odgovora nema.

Šeik Zajed nije dočekao završetak ove lepotinje, već se preselio 2004. u 86. godini života i sahranjen je baš na ovom mestu, ali njegova večna kuća nije dostupna uvek radoznaloj reci turista.

Posle velike vrućine, klimatizovano kraljevsko podzemlje godi napaćenom čoveku, a arapska hrana ga ugodnom ljutinom podstiče da je jede neumereno. Intenzitet ukusa je mnogo jači nego što smo navikli, i baš je izazov za prave gurmane kojima poče da se puni ova kafana. Sirup od urme mi zasladi dan a ja odoh dalje u vrućinu da vidim čega još ima što mi golica znatiželju.