Piše: Dejan TOFČEVIĆ

U Abu Dabi uđoh preko međunarofnog aerodroma. Pet-šest sati sam se nameštao, premeštao, pa opet premeštao, kunjao, pa knjigu čitao, i opet se nameštao, spavao i sve to po sto puta iz početka u avionu ekonomske klase iz daleke Tirane.

Na aerodromu je sve Etihad. Avioni, kamioni, cisterne, vatrogasna kola, uniforme. Ne bi me čudilo ni da je donji veš radnog naroda Pakistana i Indije, koji ovde argatuje, Etihad, i da im je isto to utisnuto negde na stidnom mesu ili drugom intimnom mestu gde ga samno vlasnik i lice ovlašteno sa najvišeg mesta emirata može videti ovlašteno, jer je sve obeleženo zlatnim znakom. A neke stvari i po više puta.

I vrućina u tri sata ujutru im je Etihad. U hostel me odvozi jedan Etihad Pakistanac. Neka omladina sedi ispred po večernjoj vrućini i puši duvan. Na recepciji belaj, svi kreveti su zauzeti i za nas šestoro nema mesta. Umesto da se žestim i zahtevam pravdu, jer sam smeštaj rezervisao pre dve nedelje, meni je sve to postalo smešno. Jedan Indijac, ispružen, se žesti za sve nas zajedno.

Ljubazno osoblje se trudi da nas drugde smesti, ali mu ne plazi za rukom, pa nas raspoređuje po nameštaju, u holu i na podu da spavamo.

Jedno vreme kunjam na trosedu sa onim ljutim Indijcem, koji je barem te noći odbacio učenje velikog Mahatme Gandija o pasivnom otporu, i hteo pošto – poto da mu se objasni kako se to desilo da mu je rezervacija nevažeća. Malo kasnije, dežurni recepcioner mi donosi neki dušek i namešta ga da spavam na podu u nekoj sobi. Kroz mrak prepoznah jednog nabildovanog momka sa kojim sam se smejao iznenadnoj situaciji.

Pred zoru me premestiše u jedan oslobođeni takozvani kravet na sprat, gde se napokon raskomotih i prepustih snu. Ali pre svega toga pokušah da mobilni telefon uključim da se puni, a on nekako iskliznu iz ruku, prolete između kreveta i zida i pogodi mi cimera na donjem krevetu. On mi ga dodade pa nastavismo sa spavanjem jer umor, ipak, savlada smeh. Jači je.

Ujutro u holu hostela sasvim drugačija slika. Na trosedu gde ostavih ljutitogog Indijca spavahu dvojica mladića. Italijanki sa drugog troseda nema, a preumorni Španci koji legoše na pod tek tada dobiše zasluženu postelju i odoše.

Uđoh u novi dan.