Otvorih Facebook – virtuelnu kafanu, da vidim ko gde letuje, kakvu ko sliku hoće da objavi o sebi, ko se rodio, umro, diplomirao i ko se i gde popeo i dokle stigao…

Odmah iskoči jedan post sa kratkim komentarom koji mi privuče pažnju:

,,Ruka ti se pozlatila Milice! “

U njemu je bio podeljen drugi post o ženi koju je u Crnoj Gori pokušao da siluje muškarac koga je ona, braneći se, dobro izudarala. Toliko dobro da je nadležni organ procenio da je nasilnik dobio previše batina, pa je dotičnu, jer je u odbarni preterala, kaznio.

U ovo vreme veštih trgovaca i neistinitih priča globalno izveštavanje poplavom informacija zamagljuje granice istine i laži, bilo i biće, jeste i nije. Bez obzira na to, čitajući vest za koju nisam ni sigurna da je tačno prenesena dodjoh u iskušenje da iz mase, nepoznatom čoveku u komentaru, napišem borbeni poklič:

,,I noge ti se pozlatile Milice!”, jer se nadam da se i njima poslužila privodeći divljaka civilizaciji.

Ne stigoh da izađem u susret svom navijačkom porivu, jer u sobu poput vetra ulete ćerka Anka i započe drugu priču, ovoga puta iz Srbije.

,,Znaš, ona žena u koju je muž pucao iz pištolja i to snimio, a onda objavio na Instagramu ..?”

,,Da, ispričala si mi to juče i tek predveče sam se uskupila od te priče, pogotovo njenog dela u kome kaže da su stotine hiljada ljudi to pogledale do kraja i puno njih ćak i lajkovalo” rekoh joj u pokušaju da zatvorim temu.

,,Ma, znam da sam ti ispričala” reče, nespremna da stane.

,,On je imao ljubavnicu koja radi u policiji i ona mu je dojavila da ga je žena telefonom prijavila za nasilje u porodici. Nesrećnica je pokušala da pobegne iz kuće posle poziva, ali nije imala dovoljno vremena. Stigao je i ubio.”

Iz stisnutog grla prošištah:

,,Kučka. Da sam ja zakon zbog toga bih ih oboje obesila…”

U odrazu Ankinih zapanjenih i kao vir zelenih očiju ugledah svoj patrijahalni odraz i zastideh se svoje primitivne retorike.

U svakoj patrijarhalnoj kući, bila ona u Srbiji ili Crnoj Gori imamo u čelu stola jednog talibana, manje ili više ugladjenog, a uz koleno mu sedi jedna talibanka.

Naravno, za sveto trojstvo je potrebna jedna žrtva. Ona je zaklonjena zidovima i bez mogućnosti za promociju, već joj je radi gore pomenuti taliban i njemu po uverenju bliska talibanka. Ostali članovi njihove zajednice vide i žao im je, ali ćute i sviđaju svoja posla. Vrlo često se ti odnosi reprodukuju, te velikog talibana nasledjuje mali, koji brzo postane veliki. Talibanka uglavnom duže potraje i nekada promeni koleno nekoliko talibana.

Zbog toga emancipacija nije pitanje roda, ona je stanje svesti. I zato je javnost i glasnost užasavajuća pojava za patrijarhalni poredak. Na nju on reaguje munjevito i bez milosti. Kao i svi zatvoreni sistemi, patrijarhalni poredak počiva na običajnom pravu i kao takav sklon je interpretacijama i primeni u zavisnosti od ličnih interesa. On je jako surov poredak, suštinski zakon jačeg, koji procedure i ljudska prava smatra lošim uticajem koji dolazi odnekud spolja.

Jedna ranija priča, na mom blogu sa sličnom tematikom
https://ljiljanavukovic.wordpress.com/…/06/gluvi-telefoni/