Odavno se zakotrljala ideja o turnom skijanju po Sinjajevini. I uhvatismo poslednje tragove zime da to realizujemo. Verovatno je ovo bio jedan od poslednjih vikenda kada smo to mogli da odradimo onako kako smo naumili. Baza nam je Duškova porodična kuća u Merulji, a mi se sakupismo sa raznih strana.

Prvobitni dogovor je bio da će se otići u petak, ali zbog poslovnih obaveza nekih od nas odgodismo odlazak za subotnji dan da ne bi stigli po mraku i tražili put. U subotu sabajle iz Podgorice krenu Duško (Vuković), Nele (Nenad Vujadinović) i ja, autor ovog bloga. Svratismo u Nikšić, jer postoji mišljenje da se tamo prave najbolji bureci u bližoj i daljoj okolini, i utvrdismo, po ko zna koji put, da u tom mišljenju ima istine. Kad zaminusmo Šavnik, svrnusmo u ’Jatak’ na kafu i sve ono što se od nje ne razdvaja, pa u Merulju stigosmo poprilično kasno. Pošto je deo puta do kuće još uvek pokriven snegom, uprtismo provijant i ostalu logistiku, pa na skijama izađosmo do kuće. Malo se tu bavismo poslićima koje su nužni u kući koja nije duže otvarana, pa podesismo opremu i odosmo da turnjamo po ostacima snega razbacanim po okolnim brdima.

Prvo se kroz šumu popesmo na Kobilju glavu, pa onda na istok malo gorom, malo dolom, sve birkajući mesta koja još nisu okopnila, a svako između 1500 i 1600 m iznad mora. Lepo vreme, lagana aktivnost i ugodno društvo nam dadoše sve ono što se od ovakvih aktivnosti očekuje. Na jednom mestu se okrepismo  pivom, tek da povratimo tečnost, jer skijanje uzbrdo traži puno znoja, pa zaokrenusmo put kuće. Dule ode da naloži vatru i oljušti krompir, a Nele i ja se spustismo do kola da donesu ostatak provijanta. Do kuće se nakupi 6-7 kilometara ugodnog turnjanja.

Posle obilnog obroka koji okončasmo kuvanim kobasicama i krompirom, posvetismo se pripremi ručka za sutrašnji dan, i to dve vrste gulaša: mrsni i posni. I tako, reč po reč, rakijicu po rakijicu, iznenadismo se da nismo opazili kako nas je razminula ponoć, pa brže-bolje odosmo pod ponjave.

U nedelju poranismo. Više puta se izmaljasmo da vidimo idu li nam Ni’šićani Ranka (Nikolić) i Roksi (Zdravko Rosandić). Konačno ih ugledah sa glavice ispred kuće. Uprkos činjenici da smo kupili i više svega što nam treba, njih dvoje dopuniše provijanta, a boga mi, i lepo raspoloženje. Posedesmo malo, pa hajde opet iz početka uz Kobilju glavu, pa udri još dalje ka istoku. Ponovo odmorismo malo radi okrepe, i nastavismo uz Šljeme na 1622 m.n.m. Sa njega se nekako spustismo i uhvatismo trag Sinjajevinskog maratona, računajući da će, zbog prolaska motornih sanki i učesnika, sneg biti koliko-toliko čvršći jer je toplota razbila površicu koja se stvorila tokom noći. Ali to beše uzaludno jer je i tamo sneg prilično omekšao i otežavao kretanje. Odmorismo na još jednom mestu, prepešačismo kratku kopninu i nastavismo ka ’baznom logoru’, gde nas je čekao ručak. U nogama i skijama nakupismo oko 10-11km, što je nekima od nas bilo sasvim dovoljno.

Uz trpezu se nastavi duženje, dobro raspoloženje, šale i pošalice. Odličan beskvasni hleb, što nam je za put pripremila Božica Vuković, krasio je sto i milovao nepca. Ispred mraka, zahvaljujući Ranki, koja je bila glavni nosilac posla (ne skidajući pancerice) i uz našu asistenciju, sredismo kuću i pozdravismo se sa njom i zimom.

Ispred Šavnika, Ranka i Roksi nam predložiše da skrenemo ka Komarnici, preko Pošćenja, da vidimo vodopad Skakavac, koji pravi rječica Grabovica. Neki od nas nisu ga videli uprkos činjenici da smo više puta prolazili ovuda, jer se on javlja samo povremeno. Pred nama se ukaza fascinantan prizor vode koja se rasprskava po stenama sa više desetina metara visine. Nažalost, i u tom kratkom vodotoku ugledasmo plastični otpad. Verovatno potiče iz istoimenog sela kroz koji rečica protiče, a ljudi, umesto da žive od lepote koju je Bog darovao ovom kraju, uništavaju je bez ustručavanja.

Za pozdrav, svratismo na kafu u ‘Ranč’, malo posedesmo i pozdravismo se sa našim dragim Nikšićanima, pa svako svojoj kući odnese blagodeti koje se na nas spustiše tokom boravka u prirodi sa dobrim društvom i lepom namerom.