Ulcinj je moj drugi dom. Punih šezdeset godina tu ljetujem. Nema gostoprimljivijeg naroda od Ulcinjana. Eh, juče, nakon što sam Velikom plažom prošetao 7 – 8 km i poslije toga krenuo na kupanje, samo što sam zagazio u more, nagazih na ribicu Ranč. Ogroma bol mi ukoči lijevu nogu. Znao sam šta trebam raditi, ali pošto je bilo jutro i pijesak hladan morao sam ići kući da stavim nogu u vruću vodu kako bih se kurtalisao bola. Ni sam ne znam šta mi bi, za belaja prilegoh, kad eto ti Đure Jakšića:

– Spavaš junače. Ribica Ranč te otjerala sa plaže. Ne bio je dirati. Ona nikada prva ne napada. Sad spavaj.

– Otkud’ ti, Đuro, ne daš mi na miru ni umrijeti.

– Nema tebi mira dok si na dunjaluku. Ne moš ti s mirom ni kad spavaš.

– Šta sam sad uradio, pa me kriva napadaš?

– Olovka će ti glave doći, kao i meni, ‘Turčine’.

– Ne razumijem šta mi to hoćeš kazati. Znači li to da više ne trebam pisati?

– Jok. Naprotiv, piši dok ne umreš i mene je samo jedna pjesma ekskomunicirala iz Srpske pravoslavne crkve daleke 1877 godine. Ustani i zapiši je:

Kaluđeri

Gled'o sam vam metanije,

Kad varate Boga živa;

Gled'o sam vas, gde se pije,

Gde se jede i uživa.

Sluš'o sam vas, kad kunete

Svoje stado, svoje verne,

I kad tajni prizovete,

Licemerni licemerne!

Gled'o sam vas – ne da nisam,

Kad razbludom usplatite;

Gled'o sam vas,  ne da nisam,

Licemerni, upamtite!“

Htio sam ga još puno toga pitati, ali taksirat Đuro mi pobježe.

***

Blago Đuri Jakšiu što više nije među nama živima, a u biti mrtvim ljudima. Da mu je samo vidjeti kako „kaluđeri“ sve tri monoteističke religije agituju za politikante koji vode zaluđele mase religioznih nevjernika u helać, mogu zamisliti kakvu bi on u 21 vijeku pjesmu napisao. Nisam dovoljno mudar a ni hrabar da i ja napišem koji stih o aktuelnim dešavanjima. Ipak, za razumnog je išaret dovoljan.