Milan Todorov: Da  bi se utakmice igrale bez navijača potrebno je udaljiti i sudiju

Objavljeno: 21.06.2022, 06:44h

Kako sam voleo aforizme

Milan Todorov je rođen 1951. u Banatskom Aranđelovu. Diplomirao je jugoslovensku književnosti sa svetskom književnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pisao je i uređivao rubrike satire u studentskim i omladinskim listovima.Pre okončanja studija, zaposlio se kao novinar-pripravnik u Radio Novom Sadu i radio u elektronskim medijima do kraja rata 1999. Ostao je bez posla zbog svojih propalih političkih uverenja. Živi kao vinar i vinogradar u Petrovaradinu a piše gde stigne. Sa jednakim uspehom piše najkraću i najdužu književnu formu, a i između se odlično snalazi. Pravi bermet na padinama Fruške Gore a kupa se na Oficircu. Smatra da nije tačno da manje pati onaj ko manje zna jer za islednika su svi ljudi isti.

Za razliku od mnogih današnjih aforističara ja nisam svoj literarni život započeo aforizmom. Pisao sam male reportaže iz vojničkog života ondašnjih teritorijalaca za vojvođanski list Dnevnik. Bile su to tipske, formalne slike koje su uvek na kraju morale da budu zašećerene nekim sitnijim ili krupnijim zrncima slatkastog ukusa uspeha ili nepobedivosti. Videli smo posle, posle mnogo decenija kako se to završilo, mada ne bih potcenjivao mogućnost koju su ti momci imali. Slovenački teritorijalci, predvođeni sada europejskim narednikom Janšom, pobili su desetinu mladih jugoslovenskih mladića koji su poslati da obezbede zapadnu granicu, ali bez metaka u cevima.

Posle tih novinskih tekstova pisao sam za novosadski časopis za kulturu POLJA, pod uredništvom strpljivog učitelja Boška Ivkova, odavno pokojnog.

Kada je Matija Bećković u Čiku počeo da uređuje neku nepretencioznu rubriku koja je donosila smešne odgovore na obično banalna pitanja, na običnoj dopisnici napisao sam tri odgovora koja su, ako se dobro sećam, komentarisali ljude koji nose kišobrane po sunčanom danu za ne daj bože. Dobio sam nagradu u iznosu od ondašnjih tri stotine dinara. Pošto sam bio siromašan student odlučio sam da nastavim sa tom kratkom formom isključivo radi povećanja svog skromnog džeparca. Proširio sam „posao“ na studentski list INDEX i, bogami, oni su lepo plaćali. U početku nisam verovao da će mi tadašnji urednik,  pripovedač Zile Bojanović objaviti čitavu seriju aforizama u rubrici koju je on i krstio kao Dikice. Dikice su vojvođanski naziv za bodljikavu biljku koja se zabada u petu, dovodeći do strašnih bolova i otoka kod ljudi i marve. Dakle, odneo sam dvadesetak kratkih stvari u redakciju. Zile ih je pročitao stojeći na jednoj nozi na uskom stepeništu stare lepe vile u ulici Vase Stajića u kojoj je tada prebivao Index. Objavićemo osam, rekao je i bez reči ušao u uredničku sobu. List sa mojih osam aforizama je trebalo da se pojavi za dve nedelje. Međutim, mene je počela da muči sumnja. Nisam verovao u njegovo obećanje, a ponajviše nisam verovao u sebe. Jednog podneva (znao sam da je on oko podneva dolazio u Index) otišao sam do javne govornice koja se nalazila ispred zgrade fiskulturnog društva Partizan. Molio sam boga da crni telefon u njoj radi. Viđao sam, naime, pijane lokalne dangube kako pišaju u crnu slušalicu. Imao sam sreće. Okrenuo sam šest brojeva u brojčaniku i javila mi se oštrim glasom sekretarica Micka. Počeo sam da mucam. Shvatila je sve. Bila je vidra sposobna da u trenu prokljuvi čoveka. Evo ga Zile, rekla je. Da? Da? Da? Triput je ponovio Zile.

Odlučio sam da se ne predstavljam, što je bila kolosalna glupost. Da li ćete, pitao sam, u sledećem broju zaista objaviti aforizme onog Todorova.

Hoćemo, rekao je.

Hvala. Spustio sam slušalicu. Izašao. Onda sam se vratio i popišao u nju za sreću.

Posle dve nedelje pojavio se u Index u, pamtim, ljubičastoj boji. Moje ime je bilo ispisano malim, a prezime velikim slovima. Osam aforizama, tankih, kočoperilo se na zadnjoj strani.

Sve ovo pišem kao potvrdu da sam voleo aforizam i da ga, na neki način, volim i danas.

Ipak, postepeno je tu ljubav nadjačavao teror aforizma koji je u meni izazivao potrebu da se sklonim u nešto drugo. U neku drugu meditaciju oslobođenu naloga da se, po svaku cenu, svemu podsmehnem, da budem iznad problema a pritom osećam da sam do guše u krizi.

Osim toga, učinilo mi se da je aforizam  ostavši veran pravilima zanata po kojima pisac „zna bolje“ od ostalog sveta – veoma često nemoćan da premosti jaz između mojih pogleda na svet i predmeta koji me u ukupnosti tog sveta muče i raduju istovremeno. Uostalom, malo je aforizama o intimnom, unutrašnjem životu autora. Skoro da ih nema.

Takođe mi je često smetalo odsustvo suptilne diskrecije u većini aforizama na koje sam nailazio ili sam ih pisao.

No, zbog toga ne tvrdim da je aforizam za mene samo sećanje na mladost ili zrelo doba. Pred bih rekao da on povezuje i nadopunjava mene kao mladog pisca i mene sada. Bez njega ne bi bilo moje proze. Aforizam mi je omogućio da vidim neke granice u svom pisanju i zbog toga sam mu veoma zahvalan.

Jer, završavam time, aforizam je uznemirujući uvid u naš inadžijdski način postojanja.

Dejan TOFČEVIĆ

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register