Dinamit

Objavljeno: 11.12.2021, 10:54h

Piše: Ibrahim ČIKIĆ

Bjelopoljski marifetluci (III)

Ranije nego inače tog avgustovskog dana punog vreline krenuh na Lim. Mislio sam da neće biti nikoga – kad tamo Gero Čoković.

„Taman nema nikoga, hajde ispričaj mi koju od bir vakta junače.“

„Nema priče bez štimunga,“ odgovori Gero pa nastavi: „Na suho se priče ne pričaju, da mi je da namaknem dvije-tri, bilo bi ih koliko hoćeš. Ovako ne ide.“

Dok smo se nadgornjavali sa nikoljačke obale, stiže Pirto Korać, uhvati me ispod ruke i šapnu:

„Batali dokonu priču, hajde da se spustimo preko ciganskog do na kraj ostrva, pa ćemo polako pješke preko Činovničkih bukova nazad. Dako Gero do tada upali.“

Kad se vratismo, vidimo stigli Špiro, Medo, Dražen i Rifko. Zaturismo šalu i Gero upali:

Gero Čoković

„Ne znam sjećate li se vi vremena kada se pravila pruga Beograd – Bar, kada je dinamita bilo đuture i kada su dinamitaši harali Limom. Iako stariji od nas, komšija Zoran, zvani Džordan, je volio da se druži sa nama i jednoga dana nam reče:

„Momci, ima li gdje da se kupi dinamita da ga i mi roknemo u Sinjavac.“

Nemoj Džordane u Sinjavac, zavikasmo mi uglas, jazuk je, a on nastavi:

„Svi bacaju, pa rekoh hajde i mi da bacimo jedan,“ odgovori Džordan pa nastavi:

„Ali gdje da nabavimo dinamit?“

„Ima kod Vuka Talijana,“ rekoh pa nastavih: „Ali ga neće dati nama, moraš ti otići do njega.

Tako ti Džo zapuca pravo kod Vuka i eto ti ga poslije desetak minuta silazi niz stranu i nosi nešto u ruci. Pogledasmo, nema što, dinamit, zavijen u masni papir, na vrh mića. To je ono što smo tražili. Dade nam znak rukom da ostanemo na obali, a on ode na Sofricu, zapali miću i baci ga po sred Sinjavca. Mi polijegasmo po onom kamenju, čekamo da pukne kako bi poskakali u vodu da hvatamo ribu. Čekamo mi, čekamo neće li pući. Prođe i pet minuta, ništa od eksplozije.

Šta bi Džordane pitamo ga, a on vrti glavom pa reče:“

„Mora da ga nisam dobro zapalio,“ i skoči u vodu, zaroni, i poslije malo vremena izroni sa dinamitom u ruci.  Zagleda i vidi mića izgorjela. Poče da odmotava papir kad unutra vodovodna cijev.

Svo vrijeme Talijan stoji na brdo više Sinjavca i gleda šta mi radimo. Zoran poluđe, spodbi  onu cijev i potrča uz brdo u pravcu Vuka. U kuću ga je utjer’o. Da ga je stig’o, udavio bi ga.

***

Eh, kada bi i mi, samo jednom, poput Zorana, potjerali „naše Talijane“ koji nam decenijama pred svake izbore prodaju „Vukov dinamit“ i obećavaju bolji život, drugačije bi nam ptice pjevale. Ovako, neka nam je Bog u pomoći.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register