Tokom proleća i leta, biljkama je lepo, imaju dovoljno svetlosti i hrane. Lišće je prepuno hlorofila koji upija sunčevu svetlost i pomaže transformaciju ugljen-dioksida i vode u hranu.

Hlorofil je jarko zelene boje i ima ga u izobilju zbog čega ostali pigmenti iz lišća ne dolaze do izražaja. Lišće je zato kod većine biljaka zeleno.

Na kraju leta dani se polako skraćuju i sunca ima manje. Biljka u takvim uslovima proizvodi sve manje hlorofila. Hlorofil se povlači iz lišća, zbog čega druge boje, kao što su purpurna, narandžasta, smeđa i žuta, počnu da dolaze do izražaja, a ujedno se i proizvodnja pigmenata koji daju ove boje povećava.

Na primer, pigmenti antocijani daju crvenkastu i purpurnu boju, a karotenoidi stvaraju narandžastu i žutu boju, oni na primer boje šargarepu, bananu i kukuruz.

Na boju lišća, odnosno na hemijsku reakciju koja se u njima odvija, utiču i temperatura i količina vode koja dolazi do biljke. Na primer, temperatura iznad nule pogoduje proizvodnji crvenih, antocijanih pigmenata, pa će i lišće tada uglavnom biti crvenkasto. Ali, ako u ranu jesen temperatura naglo padne ispod nule, crvena boja će manje doći do izražaja.

Ukoliko pada mnogo kiše, intenzitet jesenjih boja biće veći. Naučnici su zaključili da se najspektakularnije jesenje boje pojavljuju tokom toplih sunčanih dana koje prate hladne noći, ali bez smrzavanja.

Osim smanjenja količine hlorofila u lišću, u jesen se događa još jedna stvar: na mestu gde se peteljka lista spaja sa granom razvijaju se novi slojevi ćelija i list se postepeno odvaja od drveta. Ovo ujedno usporava i na kraju prekida cirkulaciju hranljivih materija kroz list.

Kada dođe vreme, i blagi vetrić je dovoljan da potpuno otkine list i odnese ga, a na mestu gde je bila njegova peteljka ostaje minijaturni ožiljak. Na taj način biljke se štite od smrzavanja. Opalo lišće nastavlja svoj drugi život jer se raspada i hrani zemlju iz koje biljka crpi hranu. (Izvor:naukakrozprice.rs)