Evo nekih kriterijuma koji mogu pomoći pri rasuđivanju:

– Bizarnost ponašanja: nema ničeg bizarnog u zalivanju travnjaka, ali ima ako zalivamo travnjak usred provale oblaka

– Trajanje ponašanja: u iščekivanju značajnog ispita idemo ulicom i pričamo sami sa sobom i preslišavamo se spram svakodnevno glasno pričamo sa sobom u javnosti

– Ekstremno i trajno socijalno odstupanje: sjetimo se genijalnog matematičara Džona Neša koji u filmu „Blistavi um“ dosledno postupa u skladu sa svojim halucinacijama i sumanutim idejama da je njegov zadatak da dešifruje tajne poruke u medijima radi bezbjednosti svoje domovine.

– Subjektivna patnja: doživljaj psihičke disfunkcionalnosti u situacijama koje nisu realno hendikepirajuće (na primjer, plašimo se da uđemo u lift).

– Psihološki hendikep: samosabotiranje (na primjer: bojim se odgovornosti pa ne donosim odluke, čak ni one važne za moj život i napredak).

– Funkcionalnost: suštinski za psihološku „dijagnozu”; ako svake večeri pjevamo državnu himnu prije spavanja stojeći na krevetu, ali nikog ne ugrožavamo i to ne ometa naše svakodnevno funkcionisanje, možemo li se smatrati bolesnim zbog svoje bizarne potrebe?

Čak i kada ove dodatne kriterijume uzmemo u obzir, i dalje je veoma teško povući granicu između onog što se smatra normalnim i nenormalnim, zaključuje dr Stanislava Popov, psihološkinja i psihoterapeutkinja, u oširnom članku na ovu temu.