SJEĆANJA: Doba kad su se slale čestike i razglednice

Objavljeno: 31.12.2020, 17:51h

Novogodišnji praznici nekada su bili glavna motivacija da se nekome od prijatelja ili rođaka ko je daleko pošalje čestitka. Danas, međutim, čestitke se skoro ni ne šalju, a sve poruke i fotografije proslijeđuju se putem mobilnog telefona.

Adžija Vukić, trenutno najstariji poštar u Baru, koji se ovim poslom bavi već 31 godinu, sa radošću se sjeća vremena u kojima su se razglednice slale svakodnevno, a čestitke za novogodišnje praznike.

“Čitav januar i  februar znali smo da nosimo novogodišnje čestitke i razglednice. Ujutru smo dolazili i razvrstavali poštu u ogroman bubanj. Tada nas je bilo oko 20 radnika, a dostavu je vršilo osam poštara. Ujutru dođemo, nemamo kada da popijemo ni kafu, samo punimo i punimo soške. To od prilike traje do 10 sati i onda kreneš na teren da radiš redovni posao. Toliko je bilo čestitki da su se punili džakovi. To je bio doživljaj i prava ljepota. Mogao je da se osjeti miris Nove godine i praznika“, kaže Vukić.

I Stanka Vukić, sedamdesetdvogodišnja Baranka i danas pamti euforiju isčekivanja razglednica od supruga pomorca.

„Bili smo srećni kad ugledamo poštara da sa velikom torbom prilazi zgradi ili naselju. Prva pomisao je bila, Bože, da li je sada pošta baš za mene. A onda, ili si pun sreće ili razočarenja ako pošiljka ipak nije za tebe. Razglednice koje mi je pokojni suprug slao, uglavnom su bile sa Kube ili iz Amerike. Sa tako dalekih destinacija i pisma i razglednice stizali su tek nakon 10-15 dana. A onda, ta osoba koja ih je poslala, isto toliko, pa čak i duže, čeka odgovor. Najveća sreća bila je kada na razglednici piše da je dobro i da će za mjesec ili dva doći kući“, kaže Stanka Vukić.

Ona kaže da je nekada bilo nezamislivo otići negdje a ne poslati razglednicu dragim ljudima, ili je ne primiti od prijateljka i rođaka koji su daleko.

„Bilo koji grad da sam posjetila, slala bih sigurno 15 i više razglednica. Nikada se nije desilo da neko od mojih rođaka ili prijatelja ode u bilo koji grad u regionu ili inostranstvu a da se ne javi sa razglednicom. A to se jako često dešavalo. Ako, pak, govorimo o onima sa povodom, kao što je Nova godina, Božić, Vaskrs ili slava, e tada ih je bilo jako puno“, kaže Stanka.

I poštar Adžija Vukić, pamti reakcije onih kojima je nekada redovno donosio poštu.

„Bilo je trenutaka da dođeš ispred nečije kuće da im uručiš poštu, a da te ljudi ne puštaju da odeš. Bilo je tu i suza i smijeha. One stare bake, hoće da ti daju čarape ili sto grama kafe. Neće da te puste dok ne popiješ rakiju, jer si im donio dugoočekivanu razglednicu koja je putovala iz Australije, Amerike, Kanade… Tada nije bilo ni telefona, pa je to bila jedina veza. Kada su bile sankcije, uz čestitku i razglednicu znalo je da se nađe i 20 maraka. Bilo je tu i izbjeglica kojima je ta čestitka ili razglednica bila veza sa porodicom iz Hrvatske, Bosne… Bila su tu i pisma od vojnika, to su možda bile i najdirljivije scene“, kaže Adžija.

On se sjeća i da je tada važilo da je „vidjeti poštara bilo sreća“, dok  danas – “kad vidiš poštara može ti donijeti samo sudsko pismo“.

Iako mnogi misle da mladi ljudi ne koriste ovaj vid komunikacije, dvadeset dvogodišnja Andrea Čvorović iz Nikšića ipak voli da drage ljude iznenadi nekom lijepom razglednicom.

„Poslednji put sam poslala razglednicu u septembru drugaricama koje su bile u izolaciji. Znala sam da im nije svejedno što su zatvorene, a kako nismo bile u istom gradu, razglednica je bila odlično rješenje da im popravim raspoloženje i da im pokažem da mi nedostaju“, kaže Andrea.

Andrea kaže da rijetko ko danas očekuje da će dobiti razglednicu ili pismo u bilo kojem trenutku, a da nju ispunjava kad vidi koliko nekog može da obraduje jedna razglednica i par lijepih riječi.

„Znam pet časnih sestara iz Bara koje i dalje redovno primaju razglednica. To je od nekih ustanova i domova, iz Italije, Milana. To su starije žene, ali njima i dalje svaki Božić obavezno stignu razglednice. Smatram da su srećne države one koje i dalje šalju razglednice, poput Švedske, Kanade ili Australije. Te zemlje i dalje održavaju komunikaciju preko razglednica, iako imaju mobilne telefone. To je lijepa stvar. Svaku razglednicu valja sačuvati“, kaže poštar Adžija.

Iako je tehnologija učinila svoje, naši sagovornici se slažu da komunikacija putem razglednica sobom nosi posebnu čar.

„Ja imam 72 godine, i kada pogledam na razvoj tehnologije sa sigurnošću mogu reći da je ona dostigla vrhunac. To me zaista raduje.  Ljudi danas imaju mogućnost da svoje voljene, kao i prijatelje,  vide na ekranu i sa njima razgovaraju. Da pošalju poruku, a da odgovor dobiju odmah. To je lijepo, a nama je sve to bilo nepoznato. Ipak, ta euforija čekanja i sreća kada dobiješ odgovor, makar i na toj maloj razglednici, ne može se uporediti“, kaže Stanka Vukić.

I Andrea Čvorović, koja pripada novijoj generaciji, vidi prednost i ljepotu slanja razglednica.

„ Prednost tehnologije jeste što jednim klikom možemo poslati fotografiju i poruku osobi koja je daleko, dok sa druge strane mana jeste što u trenutku nepažnje sve to može nestati. Online svijet uspomena nikako ne može zamijeniti razglednice i papir koji možemo da čuvamo koliko god mi hoćemo“, kaže Andrea.

Iako je „ovaj vid komunikacije mladima dosta dalek“, Andrea smatra da „ono što ima pravu vrijednost neće izumrijeti“.

Teodora ĐURNIĆ

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply