Šetaju okolnim brdima Bijelog Polja dva profesora Srednjoškolskog centra. Upek’o „Mađar,“ vrane zijevaju. Umorni, pri samom vrhu brda udariše kozjom stazom u prekrat. Izbiše na kućicu u osami. Profesor Ramiz, povučen i tih čovjek, uputi se u pravcu izvora ne bi li ugasio žeđ, a nabusiti i mrzovoljni Boro u kupinjak.

Izađe starica iz kućerka i začuđeno gleda čas u jednoga, čas u drugoga, vrti glavom i ibreti se neznanim i nezvanim gostima. Pošto se napio vode, Ramiz stidljivo pogleda u staricu, a ona upita:

„Ko je onaj u kupinjaku?“

„Profesor Boro, baba,“ odgovori Ramiz.

„Je li to onaj što pričaju đeca o njemu,“ opet će starica.

Čuvši ove riječi, Boro je ošinu strogim pogledom i iz kupinjaka upita:

„Baba, a šta to pričaju?“

Preplašena ovakvom reakcijom, starica odgovori:

„Ništa, ništa, sve najbolje.“

***

Za razliku od babe, ogromna većina naroda Crne Gore razapeta između crkve i politike, i više decenijski koalicioni partneri odlazećeg režima, odvažili se tek poslije trideset godina podaničkog sluganstva i  šutnje pitati:

„Ko je to ovolike godine ćopao naše kupine?“

Nažalost, čim ih „Boro“ iz „kupinjaka“ ošine pogledom i upita – šta to pričate o nama, odgovaraju:

„Ništa, ništa, sve najbolje.“

A „Ramiz“, ko Ramiz… šuti i žuti…(…)

(Narode, ne dozvolimo novima da uđu u kupinjak, poslije je kasno pitati…)