Stabilitokratija je drugo ime za nazadovanje i tiho umiranje

Objavljeno: 03.09.2020, 14:44h

Biljana Vankovska: Mit o miru u kući i stabilnosti zasnovanim na korupciji se mora urušiti. I moraju politiku preuzeti novi likovi, a narod se probuditi

Razgovor sa dr Biljanom Vankovski, profesoricom na Filozofskom fakultetu u Skoplju i ekspertkinjom za mirovna pitanja koju živo interesuje sve što se dešava u regionu diljem svijeta, pitao sam, na kraju našeg prijateljskog ćaskanja posredstvom društvene mreže Fajsbuk, a na početku intervjua za PCNEN, kako iz makedonske perspektive izgleda pobjeda opozicije u Crnoj Gori?

Vankovska: Nažalost, Makedonija je toliko okrenuta sebi i staroj/novoj vladi, da izbori u Crnoj Gori nisu bili u fokusu interesa. To nije ni čudno, jer ovde niko ne mari ni za ono što se dešava u južnom susedstvu, između Grčke i Turske, gde se čuju ratni pokliči. Makedonska javnost kao da gleda samo svoje brige, a da nije svesna da je se tiče i ono što se dešava šire. Trebalo bi da se izađe iz ovog (geo)političkog autizma, jer je i širi region sistem povezanih sudova. Onaj dio javnosti koji budno prati događanja se slaže da se u Crnoj Gori dešava nešto veoma značajno, samo se ne slaže u zaključcima. Podjela mišljenja nije različitija od one u drugim okolnim državama: većina intelektualaca smatra da je dobro da je Đukanovićevo vladanje (preku vlade DSP) završeno, ali se naglašavaju strahovi od demokratskog ishoda izbora. Ja pripadam manjem delu koji smatra da je do ovoga moralo doći i da je bolje nesavršena demokratija i put u novo, nego držanjem do status quo-a.

Šta su najbitnije karakteristike te značajnosti?

S pozicije crnogorskog naroda, verujem da je najznačajnija stvar to što se mirnim putem uklonila vlast koja je 30 godina bila iznad prava i morala, ali je dobro igrala na međunarodnom planu. Objektivno gledajući, kako bi i mnogi u Makedoniji naglasili, Crna Gora je postala članica NATO, i jeste zemlja kandidatkinja za članstvo u EU, koja je, ako se ne varam, otvorila sva poglavlja u pregovorima. Ovo zadnje je san za mnoge u Makedoniji, jer mi još čekamo datum za početak pregovora. To se, do sada, isticalo kao nešto na čemu možemo zavideti razvoju Crne Gore, pa otuda i zbunjenost – kako je moguće da se sada govori da je sve to postignuto pod autokratskom vlašću.

No, ako uporedimo stanje stvari na terenu u obe države, velike razlike nema ni u ekonomskom, socijalnom ili političkom smislu.

Reakcije na promenu vlasti u Crnoj Gori pokazuju kako je Zapadu važnija “stabilnost”, pa čak i kada je garantuje autokrata, nego promene dobijene demokratskim putem, pa makar i uz neizvesnost i dugačak hod po mukama. I tu ponovo upoređujem Makedoniju i Crnu Goru. Najviše razočaravaju, kao po običaju, progresivni (kvazi)intelektualci koji bi radije imali dobro poznatog vlastodršca koga mogu kritikovati, ali se za njega smatra da navodno garantuje prozapadnu orijentaciju zemlje.

Ono što lako prepoznajem je demonizaciju same ideje promjena, demonizaciju svake opozicije koja makar samo deklarativno izaziva status quo, jer se očito očekuje da sa neba padne neka savršena opozicija iz nesavršenog društva.

Slično je i u Makedoniji. Čak i kada se najveća opoziciona stranka (sada VMRO-DPMNE) zaklinje na NATO i EU, od nje se stalno traži da to dokaže. Imamo samo jednu manju stranku krajnje levice (Levica) koja otvoreo kaže da je protiv članstva u NATO i to se smatra fašizmom. I, na kraju, postoji još jedan razlog za potrebu da se prati stanje u Crnoj Gori: sada postaje jasno kako su fragilni odnosi u region, i da je i Crna Gora svojevrsni sigurnosni čvor u kome se preklapaju interesi i pritisci. Ukoliko se neko usudi da izigra volju crnogorskog naroda ili uđe u opasne igre, čitav regionalni mozaik se dovodi u pitanje: Kosovo, Republika Srpska, Srbija, Makedonija, Albanija. Ali da ponovim, igranje strahovima je u korist status quo-a, i isprobana taktika i domaćih i spoljnih faktora.

Meni insistiranje na stabilnosti u balkanskom kontekstu liči na nagovaranje žene da ostane u braku iako je muž maltretira svakodnevno, jer ako ne trpi, raspašće se brak, pa će patiti djeca.

Stabilitokratija jeste upravo to: toleriranje kućnog nasilja, s tim što se ovde dodaje – u ime viših ciljeva. Jedna stara američka izreka glasi: He is a son of a bitch, but he is OUR son of a bitch. To govori da su spoljnim faktorima, i njihovim domaćim apologetima, važniji njihovi interesi i geopolitika, nego autentična volja naroda. Nije demokratija ako ne smete imati alternative, pa čak i grešiti i popravljati greške putem izbora i drugim demokratskim metodama. Demokratija nije kada se traži da izbor potvrdi ili blagoslovi neko spolja, mada se to dešavalo na različitim meridijanima.

Stanje u drugim državam u regionu nije mnogo različitije u biti. Recimo, u Makedoniji mi imamo “Mila Đukanovića” kod svih glavnih stranaka (ili, bolje je upotrebiti sintagmu o Kurt ii Murti, koje smo menjali a da se ništa nije promjenilo). Tako smo već i izgubili osjećaj da nešto možemo promjeniti. Ali nije sve tako crno, i to može dokazati upravo doskorašnja opozicija Crne Gore, i nadam se nova vlast koja će raditi pažljivo i mudro. Mene lično najviše raduju mladi izdanci kao što su “Možemo” u Hrvatskoj, Levica u Makedoniji i sada URA u Crnoj Gori. Biće potrebno mnogo vremena da se stvari zaista promene, ali je bar krenulo. Ako naše starije generacije nisu uspele u tome, mi nemamo prava da sprečavamo mlade snage da traže svoju priliku da urade nešto bolje.

Ova crnogorska URA iskače iz stereotipa po tome što joj je na čelu mladi harizmatični Albanac iz Ulcinja. Je li i to nešto što budi nadu da se ovdje kod nas može dešavati i nešto dobro i progresivno?

Ne znam kako to doživljava crnogorska javnost, ali iz makedonske perspektive to je izvanredna, skoro nestvarna pojava. Dritan Abazović je sve što, recimo, nije Artan Grubi – prvi vicepremijer makedonske vlade, i pretstavnici njegove stranke (DUI) koja je na vlasti skoro 20 godina, a koja svoju legitimaciju crpi iz UČK i konflikta iz 2001. i od albanstva je učinila političku valutu. S tim što, moram dodati, da je makedonski sistem kreiran spolja i da je baziran na etničkoj podjeli vlasti (power-sharing) koja proizilazi iz Ohridskog sporazuma. Od onoga što sam mogla čuti i videti, Abazović je “dete trazicije” i faktor ujedinjavanja nacije (demosa) u Crnoj Gori. Kada bismo na političkoj scenu svuda u regionu videli više ovakvih autentičnih likova, to bi zaista navjestilo proleće. Ako je za naše generacije prekasno, ove nove tek dolaze. Njima je detinjstvo i mladost prošlo u znaku tranziciskih tajkuna koji nemaju ništa iza sebe osim deklarativne založbe za zapadne vrednosti, a države su pretvorili u balkanske krčme, po principu podjeli pa vladaj.

Abazovića sada domaći i vanjski stabilokrati pokušavaju ubijediti da ne smije ići sa opozicijom koju režim i njegovi saveznici proglašavaju antidržavnom, prosrpskom i proruskom, i hoće da ga uguraju u ulogu koja njima odgovara. Čini se, na žalost, da i neki ozbiljni analitičari nasjedaju na šematizovane obrasce u kojima su uloge već podijeljene i nema mogućnosti izlaska iz njih. Pritom, recimo, Đukanović ima popust da mu se zaboravlja i oprašta loša prošlost, jer se pomijenio, ali ne i mitropolitu Amfilohiju, koji mu je bio ideološki saveznik 90-tih?

U politici, a posebno u velikoj politici (geopolitici), ne trebamo tražiti principe, a i kuso pamćenje je vrlina. Recimo, nekada je i Sadam Husein bio saveznij Zapada, dok nije postao neprijatelj. Slično je bilo godinama i sa Miloševićem, sa Ahmetijem, Gruevskim, Dodikom, itd. Interesantno je, ako ne i ironično, da se Vučić priklonio evropskoj osudi Lukašenka, a i njegovu prošlost pamtimo. Kameleonstvo i mimikrija je odlika politike. Ali, izgleda, narodu ili barem njegovim delovima je već dosta te glume i zato prepoznaju autentični glas i izraz svojih očekivanja. Po onome što sam čula, Abazović je pod neverovatnim pritiskom i spolja i iznutra, ali dovoljno je pametan da zna da ukoliko sada promjeni stranu to će biti kraj njegovog pokreta i ideje koja ga vode.

Isto se dešavalo i kod nas sa dvoje poslanika Levice. Bilo je pokušaja da ih se navede na prelet (uz velikodušne ponude), ali su radije ostali u opoziciji. Šematizovani obrasci ponašanja, pa i političke retorike, je nešto što su balkanski političari naučili napamet, jer znaju da im je to legitimacijska karta kod spoljnih mentora. Građani si oni koji najbolje vide taj raskorak između evropske retorike i balkanske prakse, ali su najčešće pasivizirani. Po mom mišljenju, mit o miru u kući i stabilnosti zasnovanim na korupciji se mora urušiti. I moraju politiku preuzeti novi likovi, a narod se probuditi. Stabilitokratija je drugo ime ne za stagnaciju, nego za nazadovanje i tiho umiranje.

Crnogorski dio Srpske pravoslavne crkve je postao ozbiljan politički faktor, što su pokazali minuli izbori. Neki mlađi dio klera (Gojko Perović, rektor Cetinjske bogoslovije, na primjer) zvučao je modernije i evropskije od Đukanovića i premijera Duška Markovića. Kako gledaš na ulogu SPC u Crnoj Gori?

Kao sekularista, nisam srećna kada crkve ili uopšte verske zajednice imaju nekakvu ulogu u politici, posebno kada se to prenese na plan identitetske politike. Kao što znate, SPC ima otvori sukob sa MPC, ili obrnuto, i stvari su dosta komplikovane i po ovom pitanju u regionu. No, slažem se sa onima koji kažu da je Đukanović sam izazvao krizu spornim zakonom, koji nije razlog, ali je poslužio kao triger za mobilizaciju protiv njegove vlasti. Da vas potsetim, takav pogrešan korak je uradio i Gruevski pokušajem da ograniči autonomiju univerziteta i nametne državni ispit studentima, čime je protiv sebe navukao veliki deo javnosti, a o političkoj opoziciji i da ne govorim. Ko lija, taj dolija, kaže poslovica. E, sada, ova je masovna mobilizacija pokazala da i SPC, kao i sve druge institucije, ima različita lica i da nisu to monolitne strukture. Dobro je videti i likove koji odgovaraju novim vremenima i razumiju savremene probleme. Nadam se da će nova vlast uspeti da stvari postavi na svoje mesto – caru carevo, bogu božije.

Naslućuje li se na Balkanu iko ko ima ili bi mogao imati viziju makar malo nalik onoj koju su imali ljevičari s početka 20 vijeka? Je li to uopšte moguće u postojećem evropskom (svjetskom) kontekstu?

Iskreno, čini se kao nemoguća misija, jer je neoliberalno jednoumlje koje je zamenilo staro dovelo do toga da je teško uopšte i razmišljati izvan nekih ideologiskih parametara. Čak i pokušaj se smatra da je jeres. Ali globalna kriza kapitalizma, i posebno u SAD, ali i izvan njega, nalaže brzo premišljanje sveta – jer se više i ne radi o alternative, izboru, nego o samom opstanku. Ono što ohrabruje su enklave koje niču na najneočekivanijim mestima, pojavljuju se neki novi mladi ljudi koji se, ne pozivajući se na staru levicu, otvaraju vrata novoj. Ta nova levica mora prevazići liberalne i libertarijanske okvire koji je svode na identitetska i kulturna pitanja i to sasvim na štetu socijalnih i ekonomskih. Imperijalizam je živ i zdrav, a i neolokolonijalizam, rekla bih najviše u intelektualnoj i epistemološkoj sferi. U Gramšijevom stilu, potrebno je raditi na emancipaciji od ove zadate i “svete” matrice da bi se uspostavila drugačija kulturna i intelektualna hegemonija i diskurs u društvu. Zato je i stabilitokracija opasna, jer je izraz (ne)moći i (ne)slobode.

Razgovarao: Duško VUKOVIĆ

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply