Тринаестојулске баханалије и апсурди режима

Objavljeno: 04.08.2020, 21:57h

Пише: Војин ГРУБАЧ

Шеф режима и његова партија су бесповратно изгубили главуу својим накарадним антиправославним идеолошким пројекцијама и несувислим предубјеђењима о народима других вјероисповијести.

То се видјело  и на задњој прослави 13. jула гдје су се могле уочити вапијуће апсурдности.

Наиме, док је по Подгорици, Никшићу, Цетињу, Котору, Будви и Бијелом Пољу на Дан државности Црне Горе Ђукановић демонстрирао скаредне аутомобилске манифестације махача заставама, тако нешто није виђено у Тузима, Рожајама, Плаву, Гусињу, Петњици и Улцињу, варошима које су од 1941. до 1945. биле у саставу велике Албаније.

Како то није било случајно, очито је да се десио слом концепције шефа режима о Црној Гори као грађанској држави која то, ако пажљиво погледамо, није никад ни била!  

Функционери дотичних вароши су се ућутали с очекиваним објашњењем непрослављања државног празника, осим предсједника Општине Тузи Ника Ђељошаја који је на свом Фејсбук профилу отворено рекао да Берлински конгрес не треба да славе Албанци.

 Том приликом је написао сљедеће:”Као цивилизовани народ ми смо легалисти и прихватили смо одлуке Конгреса, међутим, тај ко је Албанац, не слави 13. јул 1878. године. Честитамо народима који имају шта да прославе!” (1)

 На то коректно објашњење Ђељошаја услиједило је оштро и приземно саопштење Општинског одбора ДПС-а Тузи, којем предсједава некакав Мирза Пепић, гдје је Ђељошајева изјава названа “малоумним чином”!? (1)

 Ипак, највејероватније је тај исти Пепић истог дана послао пет аутомобила Бошњака из Тузи да трубе и бурличу испред Храма Христовог Васкресења у Подгорици, показујући Ђељошају како се може прославити 13. јул, али на малоумно шовинистички начин.   

Разлози непрослављања 13. јула су историјски разумљиви 

Разлози непрослављања празника 13. јула у одређеном дијелу Црне Горе су двојаки.

Наиме, прије свега се ради о назадовољству мањинских народа резултатима Берлинског конгреса 1878. године.

 Тада је дио албанских етничких простора силом црногорског оружја ослобођен од Османлија и ушао у састав Црне Горе. Уједно, Подгорица и Никшић су збацили турски јарам послије дугих четири стотине година ропства.

 Дакако, ослободилачки ратови 1886./88. су за посљедицу имали дјелимично исељавање тих народа.

 Албанаца, незадовољних и огорчених што је Улцињ ушао у састав немиле им државе, али и скоро комплетно одсељавање муслиманског становиштва из Никшића са закономјерним губитком комплетне имовине коју су посједовали четири вијека.   

 Осим тога, факт је да се 1941. године  Албанци и Бошњаци нису придружили Тринаестојулском устанку што имплицира да због тога уопште немају разлога да га прослављају.  

 Прецизније речено, муслиманске и албанске ратне вође су се са територије велике Албаније, којој је припао дио територије Црне Горе, прикључиле италијанском окупатору током гушења устанка и то у прилично великом броју, тачније листом.

 Наиме, на 32.000 устаника Тринаестојулског устанка кренуло је 100.000 италијанских војника и око 30.000 припадника албанских и Муслиманских милиција, које су биле ангажоване као казнена експедиција да чине злочине над устаничким селима.

 Да само споменемо јединицу Османа Растодера, команданта Санџачке муслиманске милиција из Бихора, која је током гушења Тринастојулског устанка напала и спалила устаничка села Горажде, Заграђе, Тмушиће и Љешницу, све са масакрима православних цивила. 

Управо зато је Тринаестојулски устанак био устанак православног народа Црне Горе а не и народа других конфесија, који су се могли придружити устаницима да су хтјели. Нису се придружили, што је ствар слободног избора њихових ратних вођа!  

Дејства муслиманских и албанских милиција породила четнике  

Стављањем етничких, албанских и Муслиманских милиција у службу окупатору створили су се неподношљиви услови за било каква устаничка дејства у подручјима Црне Горе која се граничила са великом Албанијом, што је произвело одређене историјске посљедице.  

Наиме, у таквој ситуацији се дио вођа и устаника Тринаестојулског устанка, због голог опстанка православног народа, одлучио на сарадњу са Италијанима кроз стварање четничког покрета формираног прилично дуго послије самог устанка.

То је био изнуђени потез дијела устаника 13. јула којем, највјероватније, није било никакве алтернативе.

 Дакле, никаквих четника у Тринаестојулском устанку није било, нити много мјесеци послије устанка, већ је мноштво неповољних и трагичних околности натјерало дио устаничких вођа на колаборацију са Италијанима.  

Ако то није тако, тада критичари те тезе морају дати прецизни одговор на логично питање: На који начин се могао православни народ сјевера Црне Горе даље борити против Италијана када је окупатор против њих,  осим својих трупа, лако могао мобилисати преко двадесет хиљада припадника албанских и Муслиманских милиција да направе казнену експедицију која ће их сатријети  са лица земље?

 Шта су те квислиншке милиције и усташе биле у стању да ураде видјели смо у наставку рата кроз трагичне судбине многих православних села, а збрисано их је само на подручју Рашке области (Санџака) преко  300.

 Као примјер можемо навести пивске Доле, гдје су муслиманске усташе их Херцеговине 7. јуна 1943. године за сат времена убиле 522. људи, међу којима и 109. дјеце од којих је једно рођено на губилишту. (3)

 Или Велике, гдје је 28. јула 1944.године од стране муслиманских милиција за два и по сата побијено између 441. и 673. цивила, од којих 120 дјеце и спаљено 300 кућа. (4)   

 Управо зато се може констатовати да је учешће тих милиција у гушењу Тринаестојулског устанка, са бруталним насртајем на православна устаничка села, закономјерно  довело до стварања четничког покрета и тоталног вјерског сукоба који ником није било потребан.

 Неуспјешни покушаји смиривања Муслиманских милиција

 Самим тим, ако траже узроке формирања четничког покрета у Црној Гори, мораће их потражити у себи и нечасним дејствима својих ратних вођа.

Чак се Павле Ђуришић, један од истакнутијих организатора Тринаестојулског устанка, потом четнички командант,  31. марта 1942. састао са командантом муслиманске милиције Османом Растодером и понудио му мировни споразум да се вјерска непријатељства прекину. (5)

Осиони Растодер је то одбио, преферирајући тотални рат до истребљења кроз подмукле нападе на православна села, углавном према Беранама и Бијелом Пољу.

Покушај пацификовања плавских и гусињских вођа Муслиманских милиција био је и од стране албанског фашистичког првака Пренка Цаље, који је 20. јануара 1943. дошао у Гусиње у посебну мисију тога типа. (6)

 Он је у свом познатом говору позвао муслиманске ратне вође да буду мирни и не дирају српски живаљ, напоменувши им да је побратим с васојевићким војводом Ђуришићем”(6).

 Све је то било узалудно, Осману Растодеру и осталим злочинцима је било апсолутно свеједно да ли су православна села наклоњена партизанима или четницима.

 За њих то био један те исти непријатељ, православни, којег треба истријебити.  

 Одред милиције под командом Растодера,  потпомогнут албанским илегалцима и њемачким снагама, напао и убио 22. јануара 1944. код села Врбица (Беране) 35 југословенских и 19 италијанских партизана из Гарибалдијевог батаљона. (7)

 Управо оно што је радио италијански окупатор 1941. године, а то је мобилисање неправославног становништва против православних грађана Црне Горе,  данас ради шеф режима Мило Ђукановић, демонстрирајући апсурдност и накарадност своје политике.

 Све су прилике да данас имамо модификовано понављање историје.  

Ђукановић 2019. наставља политику окупатора 1941. 

Ђукановићева сличност са италијанским окупатором по питању мобилизације идеолошких екстремиста из редова мањинских народа у Црној Гори је фрапантна.
 
То је доказ да много не вјерује православцима у својој партији и свом дворском окружењу, јер добар дио њих не жели слиједити његову антиправославну суманутост.

Он је, без икакве сумње,  дао прећутно одборење да се у црногорској варошици  Петњица једна улица назове управо по злочинцу  Осману Мули Растодеру (8).

Дакле, лику који је учествовао у гушењу Тринаестојулског устанка и скупа са Саит Хоџом 1944. године предводио злочинце који су направили страшни покољ у Велици. (9)

 У фалсификовању црногорске историје и несувислим историјским пројекцијама  Ђукановићу је главни адут др Шербо Растодер, који у злочиначким дејствима албанских и Муслиманских милиција види њихово организовање за “одбрану своје земље, дјеце, породице”. (10)

 Тако се направила бајка како су Муслиманске милиције штитиле свој народ од четника у времену када четника није било, иако су сво вријеме рата сатирали православна села и провоцирали контраодмазду над сопственим народом, што се и дешавало?! 

У којим паралелним свјетовима се налази шеф режима док  прославља 13. јул   показује факт јавног величања и промоција Секуле Дрљевића у његовом блиском окружењу?

 Секула Дрљевић је 30. августа 1941.г. преко Радио Цетиња јавно поручио да устанике Тринаестојулског устанка треба истријебити као губу из торине, рекавши дословно:

 “Позивам црногорски народ, а нарочито црногорске сељаке, да учине све, да што прије истријебимо губу из торине. ”  (11,  цио говор је у референцама) 

 А да се подсјетимо, Црногорски културни форум је у колашинском Центру за културу 25.07.2015. године одржао “научни скуп” поводом 70 година од смрти Секуле Дрљевића под називом “Др Секула Дрљевић и Црна Гора”, гдје је Шербо Растодер ускликнуо да је тим скупом  Секула Дрљевић “дошао у свој завичај на прави начин”! (12)

 Нема сумње да Растодер и окупљени на том кружоку нису величали дјело Секуле Дрљевића када је он био национални Србин,  а Новак Аџић тврди да је он био Србин до 4. јула 1937. године (13), јер им то квари концепције фризирања историје.

 Они су величали и величају Секулу Дрљевића и његово дјелоод 1941. године када је отпочела Секулина сарадња са италијанским окупатором и врховником НДХ  Антом Павелићем.  

 Управо такав Шербо Растодер, који  Османа Растодара не квалификује злочинцем, већ каже: „Безочна је лаж и клевета да сам квалификовао Османа Растодера као ратног злочинца“ (10) и који глорификује Секулу Дрљевића из његовог нацистичког периода, добио је од режима Ђукановића Тринаестојулску награду 2011. године, што је невјероватно.  (14)

Дакако, намеће се додатно питање- како опскурни Црногорски културни форум са Цетиња и учесници скупа, гдје су осим др Шерба Растодера били: Новак Аџић, Маријан Миљић, Борислав Цимеша, Сретен Зековић, Зоран Ракочевић, Мираш Дедеић и Жељка Вуксановић, предсједница општине Колашин, имају икакве везе са Тринаестојулским устанком и његовим прославама?

 Како тај догађај могу славити, када очигледно преферирају неофашистичку идеологију из 1941. године због којег је устанак и дигнут? 

 Управо зато би било логично да се на државном нивоу инаугурише државна Антитринаестојулска награда, чији би први добитник био шеф рeжима, а потом сви учесници овог и осталих скупова гдје су се величали Секула Дрљевић и Осман Растодер из њиховог неонацистичког периода дјеловања.   

 Шовинистички љуљање Црне Горе 

У шовинистичком љуљању државе Црне Горе по свим шавовима,  други Ђукановићев пулен из редова бошњачког народа је напаљени жутокљунац Аднан Чиргић, перјаница творбе накарадне и промашене варијанте “црногорског језика”.

Иако се несрећни Аднан ударнички труди да језички модификује православце, том језичком скаламеријом данас нико не говори, нити је користе чак режимски медији.

Њоме не говори ни Ђукановић, што је признао током интервјуа са Сенадом Хаџифејзићем на Фејс ТВ, гдје је рекао: “Школован сам у вријеме када се заиста овдје говорило свакако на ијекавици, али по граматици ондашњег времена… . (15)

Црногорске партизане шефу режима глуми Зувдија Хоџић, предсједник салонског СУБНОР-а, који је рођен 1. августа.1943. године у Гусињу и тријумфално у пеленама дочекао крај Другог свјетског рата.

Није чак проблем ни то што је, према тврдњи публицисте Игора Дамјановића, Зувдијин брат Садик био у Муслиманским милицијама (16) и робијао због тога двије године у комунистичком затвору.

 Проблем је у томе што је пресмијешни партизанЗувдија Хоџић присталица пљачкашког либералног капитализма и јари промотер антиправославних порива режима.

Хоџић се згражава од мирних и достојанствених литија те не може издржати да учеснике литија нe oкарактерише без увреда.       

 Тако је уочи овогодишње прославе 13. јула Зувдија Хоџић рекао сљедеће: “ Oве године смо замислили да у Бијелом Пољу направимо величанствену прославу 13 јула, већу него икада до сада што смо  имали. Да покажемо шта је Црна ГораДа покажемо да те литије, да то што се шета, да то није ништа у односу шта ми, чиме (располажемо,  оп.a.), шта је Црна Гора.” (16)

 “То што се шета, вели овај пеленски партизан, који је своје бурликаче и махаче заставама из Бијелог Поља вјероватно требао послати у своје родне крајеве, да се тамо подсјете шта су радили од почетка јула 1941. до краја рата, али и да помашу заставама улицом Османа Растодера у Петњици.    

 Послије свих ових баханалија, поставља се питање-гдје себе види шеф режима у прослави Тринаестојулског устанка ако мобилише неспретне и идеолошки острашћене капиталце муслиманских идеолошких милицијапопут Растодера, Чиргића и Хоџића који не знају шта им главу носи?

 Литије су метафизички наставак Тринаестојулског устанка 

Заиста нема основа од мањинских народа у Црној Гори тражити да принудно славе историјске догађаје 1878. и 1941. године везане за 13. јул.

 А и зашто би, када је очигледно да шеф режима Мило Ђукановић и његова партија такође немају никаквог основа да славе Тринаестојулски устанак.

 Наиме, познато је да су учесници Тринаестојулског устанка на страну бацили све идеолошке и политичке разлике те скупа, братски и сложно дигли устанaк против окупатора.

 Доказ томе је факт да је у устанку учествовало 7.000 комуниста и скојеваца скупа са 25.000 некомуниста и монархиста, међу којима је био и један дио зеленаша.

 Православни учесници молебана и литија су такође оставили по страни своје идеолошке и политичке разлике, па је очито да су литије духовни и метафизички наставак Тринаестојулског устанка.

 Како је садашњи режим против литија, које демонстрирају заједништво и истинску моралну вертикалу православног народа Црне Горе, испада да су шеф режима и његови лакеји аутоматски против истог духа који је био и у Тринаестојулском устанку или тај устанак уопште не разумију.

 Да тај устанак могуће не разумију, или се шегаче с њим, потврђује њихово прогањање тробојки које су, у разним варијантама, управо биле заставе учесника Тринаестојулског устанка, па чак и онда када су се послије устанка идеолошки разишли. 

 Јако су интересантне историјске паралеле, ако се узме у обзир да су у прошлости  Црне Горе укидање тробојки изводили искључиво окупатори.

  Да се подсјетимо, у Цетињским новинама од 26. априла 1917. године аустроугарски окупатор је обавијестио грађане Црне Горе да је црвено-плаво-бијела тробојка забрањена.

 Исто се десило и 1941. године када је италијански окупатор за окупирану Црну Гору фактички укинуо тробојку, уводећи скоро исту заставу која је сада државна.

 Разлика је у томе што су Италијани на црногорском алај барјаку поштовали аплицираног Душановог бијелог орла, како је тај грб називала црногорска штампа, а данашњи режим је двоглавог бијелог орла префарбао у тзв. златну боју да их не подсијећа на великосрпство династије Петровића.

 Самим тим, послије аустроугарског и италијанског окупатора испада да је вријеме садашње владавине Ђукановића обиљежило трећи случај окупаторског инцидента гдје је тробојка у Црној Гори опет забрањена, што је запањујуће.
 
Ако се у узме у обзир да је тробојка била застава Црне Горе чак и у временима комунизма, све је то врло знаковито али и поразно за садашњи режим.  

Компилација окупаторских политика из 1917. и 1941. године      

Сумње нема да је политика Мила Ђукановића заснована на компилацији окупаторских политика из 1917. и 1941. године, с том разликом што се окупатор бар држао  закона које је прописивао, што Ђукановић не ради.

 Наиме, по садашњим важећим државним законима тробојка и остале историјске заставе Црне Горе су заштићене исто као и државна застава. (17)

 На дјелу, у пракси,  имамо сасвим другу слику. Рецимо, режимски медији су осули паљбу за истицање тробојки у Беранама током прославе 13. јула.

 Уједно, режимска полиција редовно хапси  грађане који законито истичу или цртају законом заштићене тробојке.

 Паралелно томе, на Дан независности Црне Горе, 21. маја ове године,  Улцињ је био масовно окићен заставама сусједне државе Албаније, које су се вијориле чак седам дана послије празника.

 Редовно се из аутомобила истичу албанске заставе, па и заставе велике Албаније,  а полиција на све то не реагује.

А како ће реаговати, када се Ђукановић током посјете Тузима 9.04.2020. године гордо сликао под албанском заставом. (18)

 Интересантни су и тужни коментатори на режимским порталима који поздрављају хапшења због истицања тробојки а не смију се осврнути или реаговати када им неко спомене слободно истицање албанских застава по Црној Гори.

 Лудило, до невјероватности! Власт се прави луда, лудима се праве режимски медији и коментатори, као да ти муфљузи живе у паралелним свјетовима. 

 Осим тробојки, у Црној Гори се због литија прогања свештенство СПЦ и црногорски официри, а у Тринаестојулском устанку је учествовало 26 свештеника Српске православне цркве, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 краљевих официра, како активних тако и пензионисаних.

 Збиља, у којем свемиру живи шеф режима када је јавности очито да је његово понашање скоро двије године тумарајуће, неприродно, неразумно и апсурдно? 

 Баханалије испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици 

Због шовинизираности државе у режимским структурама влада негативна селекција кадрова, па чак и када се ради о мањинским народима.

Рецимо, у Ђукановићевом идеолошком кружоку НКТ-у, инквизиторском политичком органу за борбу против литија и православља, фигурише др Сенад Бегић, који је своју подобност садашњем накарадном режиму потврдио скаредним увредама на рачун  Митрополита Амфилохија и ватерполисте Андрије Прлаиновића. (19)

Полицију води министар Нухоџић, чији је син познат по шовинистичком иницеденту у Подгорици када је на кошаркашкој утакмици са Будућношћу изашао на терен и несметано пљувао и вријеђао играче Црвене Звезде. (20)

Министар Нухоџић је главна и одговорна полуга режима за противзаконито прогањање тробојки, неумјесно понашање полиције према свештеницима које иде од осионог шпијунирања све до депортовања. 

 Интересантно је да је режим укључио и бошњачке спортисткиње у своје накарадне акције.

 Тако је Ема Рамусовић, репрезентативни пивот женске рукоментне селекције Црне Горе, на свом Инстаграм профилу позивала грађане на окупљање испред Саборног храма Христовог Васкрсења 13. јула у 12 сати, одакле је скаредна колона требала кренути у тзв. прославу Дана државности. (21)    

 Дакако, одмах се поставља питање, што Ема није позвала те грађане на окупљање испред џамије, што је било приличније?

 Или, што ти окупљени нису послије Хрaма отишли да се сликају, барјаче и трубе око подгоричких џамија и католичких цркви?!

 Да апсурд буде потпун, испред Храма је било пет аута из Тузи и једно из Рожаја, а у тим варошима никавих манифестација тога типа није било.

 Елем, умјесто да аута тушких регистрација пошаље да трубе по Тузима, око тушке католичке цркве или џамије, Мирза Пепић, шеф ДПС-а у Тузима, их је послао да бурличу испред Храма у Подгорици.

 Да смјехотрес буде потпун, Мирза Пепић је Ника Ђељошаја због изјаве оптужио да “удара у темеље Црне Горе као грађанске, мултиетничке, мултирелигијске и мултикултуралне државе”(1).

Интересантно, смјехотресно, немогуће, зар не?!

Потребна је православна слога и саборност  

Дакако, сви побројани ликови бошњачке народности, споменути у овом тексту, којима сметају оправдани захтјеви православног народа Црне Горе и литије, имају крупан проблем са моралом и логиком.
 
 Наиме, сумње нема да би муслимански народ Црне Горе на свом вјерском референдуму одбацио спорни Закон о вјероисповијести, ако би му га предложили умјесто коректног уговора којег већ има Исламска вјерска заједница са државом.
 
 Ако је то тако, у чему је проблем те дотични протестују против оправданог протеста православног народа Црне Горе? Чему то лицемјерје и будалесање?
 Таквим својим понашањем су само изазвали контраефекат, показали себе кроз ликове јадника и биједника, са резултатом пропаганде који је раван нули.
 
 Дакако, на другој страни имамо припаднике бошњачког, албанског и хрватског народа који су отворено подржали оправдане протесте које предводи Митрополија, због чега су од православног народа добили јавна признања кроз изразе највећег поштовања.
 
Када се све сагледа у цјелости, може се закључити да је шеф режима Мило Ђукановић постао остворена пријетња безбједности Црне Горе и гарант вулканске шовинизације простора зарад голог опстанка на власти.

Понављање пропалог италијанског пројекта мржњи из 1941. године је само доказ колико је безидејно његово окружење, а знамо да: “Cвита чини господара!

Управо зато, уолико православни народ Црне Горе још масовније и још сложније окрене леђа свим партијама и појединцима који преферирају антиправославне баханалије, ствари ће се брзо примјенити.

Тиме ће се накарадно гибање државе зауставити и отвориће се простор за спокојнији и достојанственији живот народа.  Укратко, опет је потребна православна слога и саборност која је демонстрирана у величанственом подвигу 13. јула 1941. године.    

 Референце:

 (1)  ( ДПС Тузи: Позив Ђељошаја да се не слави Дан државности малоуман чин, Антена М 14.07.2020., Цитат: “Непоштовање државних празника, Дана државности посебно, у било којој земљи, и од било ког грађанина, асоцира на помисао да с том особом није нешто у реду, саопштили су из ДПС-а Тузи...  Ваш позив упућен Албанцима, у којем кажете да немају повода ни да прославе ни да обиљежавају Дан државности, најблаже речено је малоуман чин. Да све буде како не треба, Вашу објаву поздрављају и ваши најближи сарадници, Линдон Ђељај, високи функционер Албанске алтернативе и државни секретар у Министарству јавне управе, Мараш Дукај политички директор Албанске алтернативе и генерални директор у Министарству просвјете, Иван Иванај пот-предсједник општине и уједно високи функционер Демократског савеза Албанаца и др. Ваше понашање је примјер политиканства и лицемјерства јер је крајње непоштено обављати јавну функцију у једној држави а притом не обиљежавати и не поштовати најзначнији празник у тој истој држави. Оваквим изјавом, и то не први пут, ви покушавате да ударате у темеље Црне Горе као грађанске, мултиетничке, мултирелигијске и мултикултуралне државе,која је као таква призната још на Берлинском конгресу, и као таква, чланица НАТО, сигурно корача европским путем”, наведено је у саопштењу ДПС-а. Црна Гора, додају, као држава слободних и равноправних грађана припада свима нама без обзира на вјеру и нацију и зато вас подсјећамо да 13. јул представља дан међународног признања Црне Горе на Берлинском конгресу, али и дан првог антифашистичког устанка у поробљеној Европи. “Овај празник пред-ставља пут слободе, мира и просперитета, он баштини вриједности на којима је створена Европска Унија.”)

 (2)  (“Јуначине” у пратњи полиције дошли да “ослободе” празан плато испред Храма: Дошли да провоцирају православно свештенство и вјернике, ИН4С, 13.07.2020, Цитат: “Данас је дан државности Црне Горе, 13. јул. Рентиране ”патриоте”, тековници 21. маја су ове године, по први пут укључиле Храм Христовог Васкрсења као мјесто које треба ”обићи”. Наравно, нису у питању вјерски мотиви, већ напротив – наставак антиправославне кампање режима која је овим чином очигледно жељела да испровоцира реакцију вјерника и свештенства. Група непознатих младића окупила се испред Храма у Подгорици са црногорским заставама, а како сазнајемо у Митрополији, нико не зна о каквом скупу је ријеч.”)

(3)  (“Oбиљежено 76 година од највећег злочина у Пиви: Дола – мјесто страдања, али и ходочашћа”, Светлана Мандић, порта Вијести, 07.06.2019. : ”У Долима, покрај села Миљковац у Пиви, обиљежено је 76 година од страдања пивског народа за вријеме Другог свјетског рата. Свету архијерејску литургију служио је епископ будимљанско-никшићки владика Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом, а на мјесто страдања окупио се већи број Пивљана. Јоаникије је казао да је храм у Долима подигнут на мјесту пивске голготе, гђе још увијек није утврђен тачан број страдалих, а прије свега ђеце. “Неко говори 109, неко 111. Жртва ђеце је запечатила пивску жртву у току Другог свјетског рата. Понајвише страдала су ђеца, жене, труднице, старци, нејач, све невине жртве које су побили фашисти и нацисти, и то не само они који су дошли из Њемачке и ’Принц Еуген’ дивизија, него и многи други од наших комшија који су се прикључили тим злочиначкм СС дивизијама”, казао је Јоаникије. Подсјетио је да су прије скоро три године пивски страдалници прибројани лику светих, и казао да се нада да ће нас пивски новомученици објединити и духовно оплеменити. Дола су, како је истакао, мјесто мучеништва, али и свето мјесто које даје духовну снагу, које нас враћа нама самима.

“Ово је мјесто које нас враћа упамет, које нас враћа једни другима, нашим прецима, које нас оспособљава да мислимо о својој ђеци и о својој будућности. Ово је мјесто сабора и ходоћашћа”, казао је Јоаникије. У Долима је 7. јуна 1943.године фолксдојчерска јединица “Принц Еуген” уз подршку “Ханџар” дивизије за сат убила 522 људи, међу којима и 109 дјеце, од којих је једно рођено на губилишту, мада тачан број страдалих још увијек није утврђен. У сваком селу пивске жупе тих десетак дана 1943.године, када је “Принц Еуген” јединица убила око 1.260 Пивљана, било је по једно стратиште, а Дола су била највеће мјесто страдања.”)

 (4)  (“О злочинима Другог свјетског рата у Полимљу и Велици”, Предраг Т. Шћепановић, Глас Холмије, 27.10.2013.)

 (5)  ( “Пљевља 1941-1945”, Историја Пљеваља, Општина Пљевља, п. 371., Зоран Лакић, 2009.)

 (6) (“ЈОКИЋ: Зашто фашистичке јединице Пренка Цаље никада нијесу долазиле у Великуртал Велика.ме, извор Аналитика, 07. 08. 2015. Цитат Бранка Јокића: “Павле Ђуришић и Пренк Цаља: Ово је извјештај Андријевичког партизанског батаљона команданту Прве андријевичке бригаде, од 25. јануара, 1943. године (Војни архив, Београд, ЦГ-В-1316). У њему пише да је Пренк Цаља, 20. јануара те године, дошао у Гусиње, позвао плавске и гусињске фашистичке вође и одржао говор, у коме је рекао: „Ја сам командант свих трупа од Скадарског језера до Чакора. На то мјесто поставио ме Дуче. Муслимани, од вас тражим да будете мирни и не дирате српски живаљ, који је међу вама. Ја сам побратим с васојеви’ким војводом Ђуришићем…“ Дакле, сасвим је  јасно да се Ђуришић побратимио (и) са овим (албанским) фашистичким прваком (на чији га је предлог одликовао Дража Михајловић…), не само ради заједничке борбе против партизана. Нека посјетиоци портала пресуде да ли је то разлог што веома окрутни припадници доста бројних снага Пренк Цаље никада током рата нијесу долазили у Велику, иако је била дио окупационе зоне која је била под њиховом командом…”)

  (7)  (“Акцију предводио Осман Растодер”, портал “ДАН”, 21. 03. 2014 .)

 (8)  (“У Петњици БС подржава, ДПС немушт, борци осуђују: Улица у Петњици названа по вођи муслиманске милиције”, Туфик Софтић, портал Вијести, 5. 09. 2015. Цитат: “Предсједник парламента у Петњици Аднан Муховић (Бошњачка странка) је оцијенио да самоиницијативно постављање табле на једној улици у тој вароши са именом команданта муслиманске милиције у Другом свјетском рату Османа Растодера не представља провокацију јер се ради о „врло значајној личности у нас Бошњака“)

(9)  (“ВЕЛИКА, 28.07.1944: Крвави пир Османа Растодера под Чакором”, Брано Оташевић,

Магазин – Седмица, 27.07.2019. Цитат: ”Недавно је СПЦ канонизовала величке жртве – прогласила их мученицима. За само два сата, зликовци из фашистичких јединица „Принц Еуген“ и „Скендер-бег“, побили су 428 особа – жена, стараца и дјеце у Велици и Горњој Рженици. Сем Њемаца, у монструозном злочину учествовали су и Албанци са Косова и муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа. То је била најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године, а у коме су, сем Њемаца, учествовали и Албанци са Косова, те муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се свирепим злочинима истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа. У петнаест варварских налета у поменутом периоду, фашистички зликовци су, у тадашњем Андријевичким срезу, од Малог крша до Чакора, убили више од 800 недужних цивила. Да су их бар убили војнички, пушком, прости јади. Не, убијали су их звјерски, садистички, на дивљачки начин.”)

(10)  (“Тито занемаривао злочине Муслиманске милиције над српским народом, судили само онима који су убијали комунисте: Случај Османа Растодера и Рама Растодера!”, портал ИН4С, 19.07.2020, : ”Међутим, историчар Шербо Растодер, рођак Рамов и Османов, иако би требало да приступа прошлости на објективан начин, гостујући на телевизији А1, у петак 17. јула, потврдио је свој став о Осману Растодеру, који је изнио прије неколико година, као историјској личности која је бранила муслимански живаљ, не квалификујући га као злочинца, нити помињући његове злочине против српског становништва, сарадњу са Италијанима, планове о припајању Полимља и Бихора у састав Велике Албаније и томе слично. „У Другом свјетском рату, што се тиче Бихора можемо причати о Осману Растодеру. Он је припадао муслиманској милицији. Муслиманска милиција није покрет нити војска већ је то скупина људи који су бранили свој праг. У једном хаосу људи се организују да бране своју земљу, дјецу, породицу. Осман Растодер је био на челу те групације„, изјавио је својевремено академик Шербо Растодер, притом, истичући сљедеће: „Безочна је лаж и клевета да сам квалификовао Османа Растодера као ратног злочинца“).

(11)  (“Документи, италијански и говор Дрљевића”, страна 429, документ  БР. 172., говор објављен у квислиншком листу .Глас Црногорца”, налази се у Војноисторијском институту ЈНА, портал Знаци.нет; Говор Секуле Дрљевића, који је одржао Црногорском народу преко Радио-Цетиња на дан 30. августа 1941: Браћо Црногорци,  Црна Гора, прво под именом Дукље и Зете. па онда под именом Црне Горе, постоји већ преко хиљаду година.
 
Тако дугим државним животом не може се похвалити ниједна земља на Балкану осим Грчке. Остале земље на Балкану: Бугарска. Румунија. Хрватска, Босна и Србија биле су државе сразмјерно свега по око 300 година. Чињеница што је црногорски народ успио кроз толике вјекове одржати своју државу, несумњив је доказ његове политичке мудрости. На ту, кроз толике вјекове доказану, политичку мудрост ја данас апелујем и пред њен суд долазим. Ја вјерујем да је црногорски народ већ уочио да ће се данашњи рат, све што дуже траје, све више разликовати од ранијих ратова у 19. и овоме вијеку. Није важна разлика његова од тих ратова по начину на који се води, јер је међусобно убијање људи вазда слично, без обзира на који се начин убијају, него је важна његова разлика од ранијих ратова по посљедицама. које се већ дају сагледати. Данашњи рат донијеће одлуку за судбину не само малих народа, него и за судбину највећих држава и народа кугле земљине, и то не за три или четири вијека него за много вјекова. Ухватили су се у коштац најјачи на кугли земљиној. Зато што су свјесни посљедица овога рата, боре се на живот и на смрт. Од њихове борбе тресе се цијела кутла земљина. То је борба у којој је учешће малих народа исто што и самоубиство. То је већ доказала судбина многих малих земаља. Каже се да }е дјело енглеских агената улазак бивше Јутославије у ту борбу, а ја кажем да ју је тим путем одвела Божија правда. Кад су је бациле у гроб непобједиве армије сила осовине. Има у Црној Гори још београдских агената, који плачу на гробу Југославије, иако потајно и стидљиво, али је сигурно да Црну Гору и политичку мудрост црногорског народа смрт Југославије нити је изненадила нити ожалостила.
 
Да се нестанак Југославије претвори у општу радост црногорског народа заслуга је славне и побједоносне италијанске војске и генијалнога Дучеа. Када је италијанска војска ступила на црногорско земљиште, њена прва ријеч била је: ЖИВЈЕЛА СЛОБОДНА ЦРНА ГОРА! С позивом на тај поклич црногорски сабор је на прошли Петровдан прогласио успоставу независне црногорске државе. Од свога уласка у Црну Гору па до Петровдана италијанска војска доказала је, не ријечима него дијелима, да црногорски народ сматра не само пријатељским него братским народом. У историји ратова никада ни једна војска није се тако понашала на окупираној територији. На Петровдан славила је заједно са црногорским народом успоставу црногорске државе. Италијанска војна команда толико је, и с правом, вјеровала у пријатељство црногорскога народа, да је у цијелој Црној Гори оставила само неколико мањих посада по градовима. Недостатак интензивног надзора над кретањем сумњивих особа по земљи искористили су енглески агенти, да организују црногорске комунисте, и то помоћу комуниста нецрногораца, већином јевреја, и да направе завјеру противу црногорског народа и италијанске војске.
 
14 јула комунистички луђаци, по наредби московскога диктатора Ђурђијанца Стаљина, напали су подло, из засједе, поједине малобројне посаде италијанске војске. Необавијештене комунистичке присталице повјеровале су лажима потплаћених вођа да су совјетске трупе у Пљевљима а енглеска флота пред Бароми сљедовале су своје вође. Погинуло је неколико италијанских војника. Тиме је италијанска војска доведена у положај праведне нужне одбране и предузела је мјере за муњевито утушење устанка. Страдало је и праведних, али у таквим приликама неможе бити друкчије. А што је најстрашније страда цио црногорски народ, а нарочито црногорски сељаци, који су вазда били, данас су и остаће за вазда најпоузданији стуб Црне Горе и њене слободе. Браћо Црногорци, Истина је да је комунизам међународна болест, од које Европа болује већ неколико деценија. Али је сигурно да ће Европу од те болести за вазда излијечити побједоносне армије сила осовине, које су већ на прагу Петровграда, Москве и Кијева, али црногорски народ мора сам себе од те болести лијечити. Црногорски народ мора добро уочити да је ово сада већ други случај да неки његови школовани, а највише полушколовани,синови претварају домове црногорских сељака у згариште. Већ по други пут доказују да су изгубили органску везу са Црном Гором и њеним бригама, и постали свачији, само не црногорски.
 
Црногорски народ, да би осигурао Црну Гору и своју будућност, мора са њима озбиљно и коначно обрачунати на овај или онај начин. Црногорски комунисти и сви који им дошаптавају и који их финансирају нека упамте једном за свагда: независна црногорска држава успостављена је и остаје за све будуће вјекове. Гаранција је зато воља црногорскога народа, који је довољно јак да је сачува од агената непријатеља Црне Горе и њене слободе. Ријеч Дучеа, моћне фашистичке империје, која је ангажована успоставом црногорске државе, и сувише је чврста и неопозива, да би могла бити ма од кога демантована. Знам да ће цио црногорски народ са радошћу примити саопштење да су сад у току припреме за образовање црногорске владе. Позивам црногорски народ, а нарочито црногорске сељаке, да учине све, да што прије истријебимо губу из торине. То је једини пут ка срећној будућности. Браћо Црногорци, након 22 године ваша судбина је поново у вашим рукама.”)

  (12)  (“Колашин: Научни скуп о Секули Дрљевићу изазвао различите реакције, портал ЦдМ,  25.07.2015., Цитат: “Научни скуп организовао је Црногорски културни форум у колашинском Центру за културу, а осим Растодера поводом 70 година од смрти Секуле Дрљевића говорили су и Новак Аџић, Маријан Миљић, Борислав Цимеша, Сретен Зековић и Зоран Ракочевић… Први научни скуп о Секули Дрљевићу одржали смо готово илегално у Будви, али након пет година он је дошао у свој завичај на прави начин, како би биле саопштене оне информације које објашњавају његов политички и историјски учинак, казао је историчар Шербо Растодер на научном скупу “Др Секула Дрљевић и Црна Гора” који је изазавао различите реакције Колашинаца… Миљић је истакао да је ово вријеме прави тренутак да се сазна о учинку и дјелу Дрљевића, те прије свега измјери његов непроцјењив допринос стварању црногорске свијести и државотворности… Окупљање је крунисао Борислав Цимеша који је истакао да све оно што се догодило “величанственог 21. маја 2006. године има у себи учинак Секуле Дрљевића”, те да је он један од најзначајних политичара Црне Горе XX вијека и човјек који је ненадмашно волио Црну Гору. Сарадњу Дрљевића са Павелићевим Хрватима у Другом свјетском рату Зековић је покушао да оправда мишљењем да је то био “покушај да сачува Црну Гору”, док је његов однос са Павлем Ђуришићем оцијенио као “неискрен”. “Павле је тада затражио да четничка војска прође преко простора независне државе Хрватске, али је дошло до страдања на Лијеваче пољу. Дрљевића су, као народног непријатеља, убили четници у новембру 1945. године”, додао је Зековић. Ипак, нијесу сви Колашинци били задовољни овим дешавањем. Таквој подијељености ставова допринио је долазак митрополита Црногорске православне цркве ЦПЦ Михаила, након чијег претходног доласка су чланови и руководство ДФ и СНП освјештавали Центар за културу. Уље на ватру додало је и присуство предсједнице општине Колашин Жељке Вуксановић на том скупу, те чињеница да је она раније бојкотовала свечану Светосавску академију и тако постала први предсједник општине који академији није присуствовао.”)

(13)  (“Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац”, Новак Аџић, портал ИН4С, 27.09.2016., Цитат: “Дакле, господин Грубач је у криву, кад за Дрљевића тврди да је „под Павелићем“ постао Црногорац. Напротив, био је национално и државотворно самосвјесни Црногорац и као идеолог и неформални, али стварни, лидер Црногорске странке, још од 1937. године (утврђено вјеродостојно) када је јасно поручио да је субјективно и објективно Црногорац етнички и национално, а не Србин.”)

(14) (“Жири одлучио: Милатовић, Растодер и Мирковић добитници Тринаестојулске награде”, Слободан Милатовић, Вијести онлине, 16. 06. 2011.)

 (15) (Интервју са Сенадом Хаџифејзићем, прeдсједник Црне Горе Мило Ђукановић, Фејс ТВ, 21.02.2020.,  Цитат: “Школован сам у вријеме када се заиста овдје говорило свакако на ијекавици, али по граматици ондашњег времена, сада имамо и ту могућност након што је установљена азбука која има и два слова, али по тој навици из тог времена школовања из основне школе и касније”,  10. мин 54. сек.) 

 (16) (ФБ профил Игор Дамјановић, 14.07.2020., Цитат: “За неупућене, Зувдија Хоџић је рођен 1943. Његов ро]ени брат Садик послије рата осуђен као сарадник окупатора- служио у квинслипшкој муслиманској милицији.”;  Зувдија Хоџић: “Ова пандемија, ова епидемија,  овај вирус нас је онемогућио да… Oве године смо замислили да у Бијелом Пољу направимо величанствену прославу 13 јула, већу него икада до сада што смо  имали. Да покажемо шта је Црна Гора. Имали смо за то и снаге и воље и жеље. Имали смо од нашег чланства, које је на хиљаде, до симпатизера да правимо, да сви виде Црну Гору. Да покажемо да те литије, да то што се шета, да то није ништа у односу шта ми, чиме (располажемо,  оп.a.), шта је Црна Гора.”, да би се потом осврнуо на опозиционе партије у Црној Гори рекавши: “А ми нажалост имамо опозицију, опозицију себи,  својој држави”, Видео)   

  (17)   (“Закон о државним симболима и Дану државности Црне Горе”, сајт Владе Црне Горе, датум објаве: 09.02.2010., Величина документа: 75 кБ, Цитат: “Државни и војни симболи Књажевине Црне Горе и Краљевине Црне Горе, симболи Народне Републике Црне Горе и Социјалистичке Републике Црне Горе и симболи Републике Црне Горе утврђени Законом о Грбу и Застави Републике Црне Горе («Службени лист РЦГ», број 56/93) уживају заштиту, као и државни симболи утврђени овим законом.” (7)

 (18)  (“ЂУКАНОВИЋ: Тузи још једном показале одговорност према ЦГ”, РТЦГ, 09. 04. 2020.)

 (19)  (“Др Сенад Бегић – инфектолог инфициран србомржњом”,  Андрија Томановић, портал ИН4С, 07.05.2020.)

 (20)  (“ИНЦИДЕНТ У “МОРАЧИ” Амар Нухоџић несметано пљувао играче Црвене звезде”, портал Вијести, 18.04.2019., Цитат: “Амар Нухоџић, син министра Унутрашњих послова Мевлудина Нухоџића, пљувао је играче Црвене звезде приликом уласка у дворану, уочи загријавања за синоћњи меч против Будућност Волија. На снимцима који су се проширили друштвеним мрежама види се како млађи Нухоџић улази на терен, вјероватно из првог или другог реда сједишта, који су тик уз паркет, и пљује гостујуће играче. Он је, и поред тога, остао у “Морачи” и гледао меч јер нико од надлежних није реаговао ни на његово нити на слично понашање других гледалаца…

 (21)  (“ Државотворни пивот: Рукометашица Ема Рамусовић позивала на окупљање испред Храма у Подгорици, портала ИН4С, 14.07.2020., Цитат: “Репрезентативни пивот женске рукоментне селекције Црне Горе и понајбоља играчица ЖРК „Будућност“ Ема Рамусовић, позивала је јуче грађане преко друштвених мрежа на окупљање испред Саборног храма Христовог Васкрсења, одакле је колона требала да крене у прославу Дана државности.

 


Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply