Srbija se umirit ne može

Objavljeno: 16.07.2020, 08:44h

Srbija jeste zaglavljena, ne bih rekao samo u tranzicionom međuprostoru, već i u svojoj sopstvenoj razvojnoj putanji – kao najveći gubitnik raspada Jugoslavije, posle BiH

Dr Petar Đukić, ekonomista i redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, je nedavno podijelio sa svojim FB prijateljima iskustvo sa protesta u Beogradu i zapitao se: ” Kuda mi to idemo? Da li se konfrontacijom i takvim reakcijama vlasti, koje su eskalirale tokom poslednja dva dana, može išta postići? Da li je Srbiji potrebno produbljavanje sukoba, dalja militarizacija i ekstremizacija – sa obe strane?” Njegov odgovor je bio: “Nikako”.

Petar, njegova supruga Vesna i ja smo školski (studije) drugovi i prijatelji. Zamolio sam Petra da razgovaramo za PCNEN tako što ćemo ‘četovati’, a ovaj ‘javni’ dio razgovora je počeo ovako:

Petre, šta se ovo dešava u Srbiji među šljivama? Zna li dan šta noć sprema?

– Ništa neobično, osim možda pandemijske okolnosti koja dodatno frustrira ljude, kao što je, uostalom, slučaj i u čitavom svetu. Sve ovo na ulicama već je viđano, počev od “događanja naroda” u okviru SFRJ, preko velikih demonstracija i protesta, od 1991, i tokom cele poslednje decenije 20. veka. Poslednji talas demonstracija otpočeo je protiv ruženja Beograda, krvavih košulja, i evo dospeo da stanja u kome su motivi za demontracije veoma različiti. Trenutno može da se bar približno zna danju šta sledi noću, jer je energija pala, a Kovid pretnja nikad veća, pa će i protesti utihnuti neko vreme. Međutim, pre više od dva veka je ispravno zapisano – “Srbija se umirit ne može”.

Ovi poslednji protesti (makar oni u Beogradu) pokazuju da bi energiju nezadovoljstva ljudi mogli politički iskoristiti desničari? Ako ništa drugo, a ono da kompromituju to nezadovoljstvo, što je, čini se, u interesu i aktuelne vlasti koja se odaziva na Aleksandar Vučić.

– Korišćenje energije nezadovoljnih i gnevnih ljudi je prirodna stvar. Čak i bez predstave o nekoj uroti, prirodno je da svako hoće da misli da protest odražava ono što on misli i oseća, i da su drugi došli da podrže njegovu ideju. Srpska politička scena je veoma kontroverzna, to je normalno, imajući u vidu sve ono kroz šta smo u poslednje tri decenije prošli i kroz šta sve danas prolazimo. U zdravstveno-bezbednosnom smislu, od zemlje sa “najuspešnijim” antikovid scenarijem, do  posedovanja i rasejavanja virusa “najopasnijeg soja” (poruka iz Italije), zbog koga nam (čak i za celu bivšu SCG) otkazaše  EU-gostoprimljivost izvan područja Šengena. U ekonomskom smislu, od najuspešnije zemlje Evrope, sa rastom od 5% u prvom kvartalu 2020, do ozbiljnog  rizika da milion ljudi ostane bez posla, od oktobra. Međunarodna aktivnost vlasti i Države, uključujućii pregovore o Kosovu, iritira treće; četvrtu grupu čine revanšisti i ultraklerikalisti, konačno i ekstremisti kojima je Vučić ili nedovoljno ekstreman, ili ih sponzoriše po potrebi za pokazivanje domaćoj ili stranoj javnosti šta sve može da bude u Srbiji, ako se on skloni…

Teško je nabrojati sve frakcije desnog nacionalističkog, pa i profašističkog ekstremizma u današnjoj Srbiji, koje se organizovano ispoljavaju kroz navijanje – kao što je to, relativno benigno bilo još u Arkanovo vrema, tačnije, dok je on predvodio samo navijače, a ne paravojske.

Srpska politička scena je veoma kontroverzna, to je normalno, imajući u vidu sve ono kroz šta smo u poslednje tri decenije prošli i kroz šta sve danas prolazimo

Negdje sam ovih dana pročitao kako Vučić nema više čime da obmanjuje narod. Je li Vučić, zaista, ostao bez obmanjivačke municije?

– Nije, obmanjivači, pa i političari generalno, uvek nešto pronađu, u čemu im pomažu plaćene marketinške agencije. Tako, recimo, na jesen, mogao bi onima koji ostanu bez posla, kada isteknu mere sadašnjeg paketa – zabrana otpuštanja više od 10% radne snage onima koji su koristili državnu i pomoć prvog paketa – ponuditi da se “zaposle” u realizaciji javnih radova, ili ekoloških projekata. Ovo zvuči baš lepo, antikrizno i ruzveltovski. Naravno, u svakom od tih mogućih slučajeva, država dreši ispražnjenu kesu, na račun povećavanja javnog duga ili zaduženja u inostranstvu. Neko vreme, u okolnostima smanjene tražnje, i to može da funkcioniše.

Koliko dugo može da funkcioniše?

– To zavisi od oklnosti koje će mu se ponuditi ili uskratiti. Oni koji mu te okolnosti budu prolongirali sa strane, činiće to radi nekog vlastitog interesa, recimo deo EU ili vlast u SAD radi svojih ciljeva, kao i Kina i  povremeno Rusija, radi sprovođenja njihovih interesa.

Drugi faktor je Kovid – pandemija. Novi talasi oboljevanja, bez obzira na ispoljeni bes ljudi okrenut prema reakcijama i merama vlasti, nije nezavistan od opštih epidemijskih slika i prilika. Eskalacija zdravstveno-bezbednosnih neprilika ide u prilog svakom populističkom vođstvu, i manipulatorskom režimu.

Ako opasnost od Kovida bilo kako splasne, već u jesen bi mogao da se desi novi veliki talas protesta, sličan onima iz  2000. Verovatniji je,  nažalost, bunt protiv Vućićeve “kosovske strategije” nego onaj građanski orijentisan,  protiv zloupotrebe javnih resursa, štampe, državnih ustanova, policije i opet bi moglo sve radikalno eksplodirati, kada on nešto više “odradi” u smislu priznavanja Kosova, na šta se definitivno obavezao. Međuti, kao dobar tehnolog vladanja dobro će se čuvati od otvorenih i transparentnih postupaka u tom pravcu.

Djeluje kao da se Srbija zaglavila u nekom tranzicionom limbu i ne zna se gdje će izaći. Ima li ikakvih pokazatelja da se dešava neko vrenje iz koga se može pojaviti neki kvalitetan politički i ekonomski destilat?

– Da budemo precizni, dragi moj kolega i prijatelju – Srbija jeste zaglavljena, ne bih rekao samo u tranzicionom međuprostoru, već i u svojoj sopstvenoj razvojnoj putanji – kao najveći gubitnik raspada Jugoslavije, posle BiH. Daleko od toga da je tranzicija, kao sveobuhvatan ekonomski, socijani, politički i kulturni proces valjano vođena, ili prihvaćena  na socijalno-kooperativan način, i eto belaja – ni tamo ni ‘vamo.  Šta više, veliki deo populacije za sve što je danas loše optužuje fantomsku “tranziciju”.

E sada evo pokušaja odgovora na drugi deo pitanja.

Vrenje, kao prirodni proces proizvodi od šećera alkohol i daje nam pretpostavku, recimo, da ocedimo vino, širu, još uvek bez destilacije. A destilacija je već rafinirani proces kojim ljudi upravljaju dalje procesom i na bazi termičke obrade i kondenzacije prevrele mase ili komine, dobijaju rakiju i ostala žestoka pića kao finalni produkt- destilat.

Analogija, koju inače mnogo ne cenim kao način zaključivanja o društvenim procesima, kaže da bi koliko-toliko kvalitetan politički, uz to i socio-ekonomski, pa i kulturni destilat mogao da proistekne iz ozbiljnog, stručnog i društveno-angažovanog rada i kolektivnog znanja.

Na koji način to o čemu govoriš (stručnost, društveno-angažovani rad i kolektivno znanje) korespondira sa strukturnim promjenama u Evropi i svijetu? Ili se Srbija nalazi na onim bespućima o kojima govoriš u svojoj posljednjoj knjizi ‘Bespuća ekonomske politike u Srbiji’?

– Ni u Evropi i svetu stanje nije mnogo bolje. Dovoljno je samo osvrnuti se na konceptualnu krizu EU, Brexit, Trampovu izolacionističko-populističku politiku i još goru aktuelnu retoriku u SAD, Putinovu tajnovitu rusku strategiju ili kinesku politiku tihog preuzimanja globalnog vođstva. Izuzetak su samo, možda, pojedinačne strategije socijalne tolerancije i usaglašavanja interesa malih razvijenih i manje razvijenih ali veoma kulturnih nacija kao što su Danska, Švajcarska, severno-evropske zemlje. Bespuća ekonomskih politika o kojima sam pisao samo upućuju na izbor loših kratkoročnih poteza u ekonomiji i politici u susretu sa izazovima kakvi su se dešavalo od pada Berlinskog zida pa do danas. Od nosilaca ekonomske politike očekivalo se svaki put previše. A oni su, po pravilu, govorili o tome šta nas sve lepo čeka. Ovi današnji su u tome skoro nenadmašni. Nikada nisu, poput Čerčila, smogli snage, da kažu “krv, znoj i suze”. Ili bar u mnogo realnijem tonu: narode, očekuju nas teška ekonomska vremena. Nema poklonjenih para i standarda na račun budućih genaracija, formalnih partijskih radnih mesta i zapošljavanja u javnom sektoru, zatečenih dispariteta plata, privilegija koje su nasleđene. Moramo da štedimo, kako država, tako i mi. Pri tome ćemo pomoći samo najugroženije. Drastičan pad BDP (Evropa procenjuje -7,8%) odraziće se i na nas. Sopstvenu procenu pada od -5-7% za Srbiju saopštio sam već na osnovu delovanja prvog pandemijskog pika 24. marta.

Od nosilaca ekonomske politike očekivalo se svaki put previše. A oni su, po pravilu, govorili o tome šta nas sve lepo čeka. Ovi današnji su u tome skoro nenadmašni. Nikada nisu, poput Čerčila, smogli snage, da kažu “krv, znoj i suze”. Ili bar u mnogo realnijem tonu: narode, očekuju nas teška ekonomska vremena

Ne mogu Nemačka, Italija, Francuska i ostali u EU da potonu a da mi ostanemo bez drastičnih oštećenja, bez obzira na to što turizam nema toliki udeo u BDP, kao u Crnoj Gori, na primer. Iz pada globalnog turizma, putovanja, ugostiteljstva, proističe i pad svih usluga (izuzev zdravstvenih i možda farmaceutskih) tako da nas očekuje drastična kriza izvoza, slab devizni priliv, kao i objektivno oslabljen dinar, bilo to ili ne zvanično priznato. To ne znači da će mnogo bolje proći bilo koja zemlja u okruženju. I to ljudima treba saopštiti. Uostalom, malo starija populacija zapamtila je desetogodišnji sunovrat od 7% godišnje u proseku, koji je obim ekonomske aktivnosti 2000. sveo na 38% nivoa iz 1989. I kasnije recesije 2009, 2012, 2014, kao i stezanje kaiša u relativno uspešnoj fiskalnoj konsolidaciji 1015-2018. Šta bi falilo da je narod pripremljen na ono što ga očekuje ne samo u ekonomskom već i u zdravstveno-bezbednosnom smislu…

Pomenuo si Crnu Goru, koja se uzdala u turizam, a sada shvatila kako je to varljivo uzdanje. U Crnoj Gori se u govorima obilato koriste mantre o održivom razvoju, ali se realizuju neke andergraund razvojne agende koje su u interesu onima koji su se okoristili u prvom talasu nove balkanske prvobitne akumulacije kapitala. Skrećem ti pažnju na ovo kao ekonomisti koji se bavio pitanjima održivog razvoja.

– Da, ova paralela je zaista dobra. Šta je uopšte danas održivo, o tome ima mnoštvo različitih tumačenja. Ipak, održivi razvoj, bio je, relativno maglovit, odgovor na pitanje kako usaglasiti ekonomske, socijalne i ekološke interese i razvojne ciljeve ljudi, u kratkom, srednjem i dugom roku. Pandemija nas je samo podsetila da pored ove tri sfere i principa njihovog preklapanja, održivi razvoj ima i institucionalnu komponentu, kao koncept kontrole rizika. Na zdravstevene i političke rizike, pored sve većeg naglašavanja onih prirodnih (klimatske promene), kao da se malo zaboravilo. Sada se vidi da onaj ko je zapostavio javni zdravstveni sistem ili ko je pokušao da razvije tzv. monokuturnu privredu, zasnovanu samo na uslugama turizmu, pa čak i na energetici ili poljoprivredi, ne može da se okoristi o atribute održivosti. Tajkunsko nametanje rešenja, uključujući i pranje novca, trend je skoro svuda u svetu, samo donosi visoke rizike socijalne održivosti.

E sada se valja vratiti na turističku industriju kao razvojni adut. To je u svetu tržišne ekonomije legitimno opredeljenje. Međutim, ako nemate alternativu (za ovu pandemuju se, izgleda, ne zna kada će prestati) to nije dobro za razvoj uopšte, pa ni za održivost. Ja, bar toliko imam prava da sugerišem, ne samo zbog dela svojih crnogorskih gena, već i zbog činjenice da mi deo porodice živi i radi u Crnoj Gori. Kao i svuda unaokolo, i Crnoj Gori će biti potrebno mnogo više kooperativnog dijaloga, dobre volje i razumevanja u postokorona-obnovi nego do sada, uključujući i kompromisna rešenja za imovinu SPC.

Da li nas pandemija i neizvjesnost koja je prati na duži rok vraća na filozofiju razvoja koja preferira autarhične ekonomije?

– Ne. Princip samodovoljnosti i autarhična privreda su prošlost usled zakonitosti tehnološkog razvoja.  Ali će se menjati strategije pratećih  službi, zdravstevni sistem, obrazovanje, saobraćaj i kompleksni ekološki senzibilitet. Troškovi javnog zdravlja i bezbednosti se drastično povećavaju, rizici dela međunarodne saradnje takođe. Iznad svega zabrinjava to što se povećavaju društvene nejednakosti, unutar, pa i između zemalja, naročito onih koje su nedovoljno razvijene i slabe na organizacionom, informatičkom i komunikacionom nivou. Treba imati u vidu da Kovid-pandemijska ekonomska kriza, kako bi nekada rekao Marks, ima “klasni karakter” (o tome je još početkom aprila lepo pisao Štiglic) jer daleko više pogađa siromašne, nerazvijene i male, nego velike  tehnološki razvijene nacije, društvene grupe i porodice.  Globalna zajednica  treba o tome daleko više da povede računa, kao što nacionalne vlade treba da brinu o socijalnim i klasnim učincima krize u njihovim zemljama.

Produžetak trajanja ekonomske krize veoma je opasan. Svest o potrebi rezervi opterećivaće globalne ekonomske igrače, kompanije će veoma oprezno investirati, a pri svemu tome najveći sadašnji gubitnici, mali uslužni biznis i radnici koji se slabo prilagođavaju, prestavljaće prilično socijalno breme, čiji su samo odraz afro-američki antirasistički bunt, “žuti prsluci”, srpska navodna pobuna protiv kontroverznih mera i namera vlasti, kao i trenutna velika pobuna u Bugarskoj, evo i Belorisiji. Ko je sledeći? Ti nemiri su opasni za svet u celini, kome nikada u novije vreme nije bila potrebnija socijalna tolerancija i saradnja u zajedničkoj nesreći, a koja nije ni na pomolu i koju izgleda jedino zahteva aktuelni predsednik Svetske zdravstvene organizacije.

A da li na filozofiji autarhizma može da se izleže neki novi opasni nacionalizam, koji će artikulisati nepovjerenje običnih ljudi u globalizam i njegovu razarajuću dinamiku, koja ne vodi  saradnji i toleranciji, nego opasnim konfliktima koji neki vide kao predigru za treći, apokaliptični svjetski rat?

– Mislim da  će pre biti obrnuto, iz straha, nesigurnosti i porasta nejednakosti po svim osnovama kao kontrareakcija može da se izleže izolacionizam, nacionalizam, rasizam  i deglobalizacija. Gubitak opšteg poverenja ljudi, a posebno poverenja u ono što rade institucije, naročito vlade, uvek vodi  ka nekontrolisanim pobunama i reakcijama pomerene agresije. Dok ovo pišem (četujući – lepog li izraza) čujem o žestokim nemirima u Minsku (Belorusija – čudna li čuda), a domaće vesti navode izjavu predsednika Srbije, da eto zahvaljujući naporima aktuelne vlasti, Srbija tajno pregovara “sa jednom stranom zemljom”, kako bi bila među prvim zemljama u svetu koje će već pre nove godine dobiti i koristiti ispitanu antikovid vakcinu.

Čak i da se to desi, mogu samo da zamislim količinu (ne)opravdanog nepoverenja koje bi orgoman deo građana mogao da ispolji prema svemu što dolazi od vlasti, pa i prema vakcini. Uspešnost borbe SFRJ protiv variole vera 1972. godine zasnivala se ne samo na disciplini, i centralizaciji informacija, već i na poverenju.

E sada, opasnosti od svetskog rata postoje, ali ih ja ne bih vezivao baš ili samo za loše posledice globalizacije, ili sadašnje kovid krize. Prethodni su nastali na osnovu velikih, i skoro generalnih  političkih konfrontacija i svrstavanja, kojih sada nema. Za socijalnu revoluciju u čitavom svetu o kojoj su maštali marksisti – lenjinisti nema uslova, jer su okolnosti današnjeg života nešto potpuno drugo u odnosu na njihova zamišljanja.

U vrijeme uspješne bobe protiv variole u našoj tada zajedničkoj državi, naša generacija je bila na pragu punoljetstva. Doživjeli smo, na žalost, neuspješan pokušaj spasavanja te države i svu nesreću koja je slijedila. Možemo li iz toga makar izvući neki nauk  koji bi onima koji nijesu iz ’50 i neke’ bio od koristi?

– Ovo mi izgleda kao najteže pitanje. Šta uopšte da poručimo mlađima ako naše vrednosti kao što su jugoslovenstvo (tada još i lepo zamišljeno kao bratstvo-jedinstvo) socijalistička solidarnost ili bar zajedništvo naroda nismo sačuvali. Eto, mnoge slične zajednice se raskidoše (Čehoslovačka, pa čak i veliki i rigidni Sovjetski Savez) ali na miran način, a kod nas se opet završi krvavim raspadom. To mi prosto sada izgleda kao zla kob većeg dela ovog našeg zajedničkog prostora – najpre sve oštrija retorika zatim beskrajne deobe, neslaganja i sporadični sukobi, a onda krvavi rasplet krize. “Samo da rata ne bude” pevali smo uzalud zajedno sa ispisnikom Đorđem Balaševićem. Bojim se da među današnjom omladinom nije više toliko popularan, kao ni one naše ideje. Nema  više zajedništva i kolektivističkih emocija kao što ih je, uprkos razlikama i podelama, pa i čudovišnom totalitarizmu (fašizam, staljinizam, maoizam… polpotovski i ini komunizam) bilo u 20. veku. Začudo, kao da najviše šansi od svih ovih oblika za reinkarnaciju danas ima fašizam, možda zbog toga što se svaka ekonomska kriza eksponira ili predstavlja kao nacionalna, verska, migrantska, a mnogo manje kao socijalna i konceptualna-razvojna.

Nema  više zajedništva i kolektivističkih emocija kao što ih je, uprkos razlikama i podelama, pa i čudovišnom totalitarizmu (fašizam, staljinizam, maoizam… polpotovski i ini komunizam) bilo u 20. veku. Začudo, kao da najviše šansi od svih ovih oblika za reinkarnaciju danas ima fašizam

Negdje 2001-ve razgovarao sam s tobom i gospodinom Branom Pajkovićem u  emisiji jedne nezavisne tv produkcije na temu crnogorsko-srbijanskih odnosa. Bilo je to prije formiranja državne zajednice, koja je bila preludij za konačno razdvajanje. Kako ti, iz sadašnje perspektive, izgledaju zvanični odnosi Podgorice i Beograda?

– Tačno, razgovarali smo, veoma argumentovano i tolerantno, pre svega zahvaljujući tebi, u studiju oko enomsko-finansijskih posledica eventualnog radruživanja Crne Gore i Srbije koje je visilo u vazduhu, ili alternativnog nastavljanja zajedničkog privredno-političkog funkconisanja. Pajković je, tada prirodno, imao više poverenja u perspektive ekonomije Crne Gore bez tereta nasleđa koji ima Srbija, odnosno što bi imala zajednica. Pošto je proces razdvajanja počeo još 1997, a kola su krenula na tu stranu, ni jednog trenutka nisam sumnjao da će se tako završiti kao što jeste. Nije baš ni izgledna (da ne kažem održiva) neka federalna zajednica od 7,5 miliona ljudi u jednoj i 600 hiljada ljudi u drugoj federalnoj jedinici.

Ipak, nisam baš mogao da razumem sve dobitne argumente koji su kolali po Crnoj Gori od samostalnog razvoja. Smatrao sam da smo u skoro podjednakim razvojnim nevoljama, tada još i više izraženim u ekonomskom i socijalnom smislu. Goli i slabi, i jedni i drugi – jadna perspektiva. Pored svega, opterećena balkanskim krvavim nasleđem i hipotekom nedavnog bombardovanja. Eto sada je Crna Gora u NATO-u, koji je ne može da je odbrani od  Kovid neprijatelja, niti će joj to pomoći da napuni turističke destinacije, a Srbija ne može da se pomiri sama sa sobom. Beskrajne deobe, kao usud, izgleda ne donose očekivane ili obećane rezultate.

Moj kolega iz nekadašnje Borbe, čiji si i ti bio saradnik, a tvoj prijatelj Ivan Mrđen te je, nedavno, prepoznao kao dobrog kandidata za predsjednika Srbije. Ja sam na svome FB profilu podržao taj predlog, uz izvinjenje što se miješam u unutrašnja politička pitanja susjedne države. Ne znam da li ćeš se kandidovati, ali znam da si vrlo angažovan svih ovih godina. Hoćeš li nastaviti tim pućem u bespućima balkanskim?

– Kandidatura je, koliko se sećam njegovog teksta i konteksta, bila u šaljivom tonu. Nastala je nakon jedne dvorišne sedeljke, gde sam otkrio da sam domaćin jednom divljem živom stvoru – ježu. E sad bi definitivno neko (od tvojih bar formalno uzevši  kolega – “novinara”) mogao, kopajući po podacima, da otkrije kako, nedozvoljeno, gajim (ili, još gore – zloupotrebljavam – ježa). Šalu na stranu, prija mi jedino polazna Mrđenova teza: “traži se Čovek”, jer “čovjek je teže biti no vladika”, tako nekako reče Njegoš.

Duško VUKOVIĆ

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register