Svi smo mi Radojkina djeca

Objavljeno: 03.07.2020, 22:08h

Piše: Ibrahim ČIKIĆ

Prije mjesec dana u ranim jutarnjim satima sjedim na terasi porodične kuće i pušim. U avliji ispred garaže parkira se Golf II. Izađe starina i pita me: gdje je majstor? Ne radi prije devet, odgovorih.

“Žurim, idem po porodicu za Podgoricu. Kasno mi da čekam, a nešto mi smrdi oko instalacije.“

Sad ćemo ga probuditi, ne brini. U međuvremenu, dok je majstor otklanjao kvar, upitah:

Domaćine, reče da ideš za Podgoricu, mogu li i ja sa tobom?

“Kako ne možeš, dobro je da ne idem sam.“

Spremih se za par minuta i krenusmo. Starini je osamdeset godina, a drži se kao momčina. Udarismo u priču. Između ostalog reče mi da živi u Pavinom Polju, da je društveni aktivista i čuveni govornik na sahranama.

Tako ti Boga, ima li neki govor a da ti je posebno ostao u sjećanju i da ga možeš citirati. Vidim, rječit si, a ja imam blog na PCNEN-u, možda mi bude valjalo.

“Znam za taj portal, to drži onaj fini gospodin sa bradicom, jel’ tako?“

Da, ima bradicu, ali ne znam koliko je fin i ne voli da ga zovu gospodinom već drugom, našalih se sa starinom pa nastavih; upravo idem da se vidim sa njim, Esminom i kumom Milanom.

“Je li Popovićem, gdje si zakazao susret da te prebacim?“

Ma nisam ništa dogovorio, tek ću ih zvati kad stignem, a ti mene ostavi kod nekadašnjeg hotela Crna Gora i ispričaj mi taj govor kako bih te mogao snimiti. Obećavam ti da neću staviti tvoje pravo ime, promijenit ću ga, kako ne bi eventualno imao nekih problema. Pričaj.

“Slobodno piši i ime i prezime, Leko je održao preko šeststotina govora i stoji iza svake riječi. Bilo je to ovako – jedan moj izvanji brat od strica rano ostade bez prve žene. Pogodi je nepomen i mlada umrije. Vala ga mi plemenici natjerasmo da se ponovo oženi. Otimao se, ali nije imao kud. Dovede Radojku i ukopa se još za života. Meni se posebno zamjerila i godinama sam Boga molio da umre prije mene kako bih joj ja držao govor. Tako i bi, a na sahrani niko nemade želju da nešto progovori o pokojnici i ja silom prilika priđoh kovčegu. Viknuh koliko me grlo nosi, da svi prisutni dobro čuju.

Radojka, šteta je da odeš u majku zemlju a da ti ne kažemo kakva si bila na ovom svijetu. Dok su sve tvoje druge, komšinice i rodice, tkale, prele i ribale, ti si igrala fudbala na onoj ravni više kuće i bila kapiten tima. Dok su sve tvoje druge i komšinice pomagale mužu u kosidbi, plastidbi i žetvi, ti si spavala. Da li te je majka priroda takvu stvorila i poslala u našu kuću to ja ne znam. Da li te je tvoja majka takvu pripremila da budeš majka i domaćica ni to ne znam.

A vi druge, što ovo slušate a imate žensku djecu pripremite ih prije udaje da budu dobre domaćice i čestite majke. A tebi Radojka samo jedno hvala – hvala ti što si rodila ovo troje djece. Ako ko imadne od njih da napravi poštene i radne ljude dobro i jest a ako ne imadne bolje da ih nijesi ni rađala, a ti idi – zemljo u zemlju.”

***

I nama nepomen ubi domovinu. Imadosmo đavola roditi da se oženimo “Radojkama“.

Radojke, šteta je da odete u crnu zemlju a da vam ne kažemo kakve ste bile na ovom svijetu. Dok su sve vaše druge po Evropi kućile i stvarale, vi ste se sa nama po gradovima i gudurama “igrale“ rata. Jedino dobro čemu ste nas naučile, jeste, što znamo  – ko smo i što smo. Ali, ako najzad poslije svega što nas je pogodilo ne shvatimo da moramo poštovati i uvažavati bližnjeg svoga, ma ko on bio i u kojem se hramu molio, isto onako kako poštujemo i uvažavamo sebe, bolje da se nismo ni rodili. I na kraju – prah prahu, zemlja zemlji, drage moje Radojke. Amin.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply