Великосрпска ‘аутокефалност’ ПМЦ и незнавени ‘врховник’

Objavljeno: 14.06.2020, 17:08h

Пише: Војин ГРУБАЧ

 Шеф режима, који је давно отишао из простора реалности, закона и Устава  Црне Горе којег је згазио, дуже вријеме се бави питањем Православне цркве у Црној Гори а да о Цркви, религији и историји Цркве, па и државе којом управља скоро ништа не зна.

Све што зна из те области научио је из склепаних и накaлемљених брошура, које су му  кроз ваздух бацили ошашављени дворски идеолози, па он та скромна и ништавна знања мегафоном кроз медије громко саоштава јавности.

Те монологе, у виду халуциногених говора и острашћених интервјуа са намјештеним питањима, шеф режима користи да би избјегао дијалог и полемику с било ким ко иоле познаје ту тематику.

Када би ушао у причу са опонентима, сва та скромна и јадна знања пласирана кроз погрешне и кварне контексте расула би се пред лицем јавности у прах и пепео.

Тезе шефа режима имају ману- апсолутну нетачност!

Једна од теза коју шеф режима провлачи кроз своје надобудне шовинистичке опсервације, испуњене бијесом и острашћеношћу без логичке подоснове,  је да је “Црногорска православна црква укинута 1920. године”.

Та теза “пати” само од једног проблема, апсолутно је нетачна и јавља се као посљедица његовог хроничног незнања из области историје Црне Горе.

Њу стално чујемо и од дворских пропагандиста, шерпаса лажи црквене псеудоисторије, попут Дарка Шуковића, Новака Аџића, Владимира Јовановића и сличних њима.

Сви они се у својим искривљеним пројекцијама реалности опиру на Устав Књажевине Црне Горе, усвојен 19. децембра 1905. године, гдје у члану 40. пише: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална”, додајући тим тезама трактате о “томосу” који у овој причи апсолутно не игра никакву улогу.

Дакако, за бића нижег нивоа интелекта и напаљени талог друштва дворски пропагандисти су пласирали  поједностављену баналност у виду питања: Ако је ЦПЦ у Књажевини Црној Гори била српска, што се није звала СПЦ?

Прије свега, прави назив цркве у Црној Гори је тада био Православна митрополија црногорска (ПМЦ) .

Она није у свом називу имала префикс српска, баш као што тај префикс у свом називу нису имале остале двије Цркве које су пред уједињењем 1920. имале називе: Карловачкa патријаршијa и Београдскa митрополијa.

Самим тим, по њиховом извитопереном поимању ствари, испада да ни једна од три аутономне Цркве које су се ујединиле 1920.  није била српска, јер у свом називу нису имали српски национални предзнак!?

Опет, свима је јасно да су те три Цркве биле српске, јер су народ, вјерници, свештеници и епископи тих Цркви себе сматрали Србима.

Што се тиче књажевине, односно Краљевине Црне Горе, не само да је Православна митрополија црногорска била вјерска организација православних Срба у Црној Гори, већ су и остале двије вјерске организације у Црној Гори-исламска и римокатоличка биле организације чији су вјерници били Срби, што ћемо лако показати у наставку текста.

Наиме, такво је било национално устројство српске Књажевине Црне Горе, њеног државног и образовног система, што се може разумјети прочитавши историјски оглед црногорског историчара др Живка Андријашевића, под називом: “Српство у Црној Гори”. (1)

Обнављање великосрпске аутокефалности?

Да би слика националне и етничке суштине ПМЦ  тог времена била јаснија, осврнућемо се само на усвајање “Закона о уређењу свештеничког стања” из 1909. године, што се догодило нешто више од три године послије озваничења факта  ‘аутокефалне Црногорске цркве’ у Уставу 1905. године.

Јован Симонов Пламенац, будући политички вођа Божићне побуне, тада је у Књажевини Црној Гори био министар просвјете и црквених дјела, и то од 1907. до  1909. године.

Као предлагач “Закона о уређењу свештеничког стања”, Пламенац је 5. 01. 1909. године, одржао говор у Народној скупштини Књажевине Црне Горе, гдје је рекао сљедеће:

„Дакле, господо народни посланици, као што сам напоменуо, Хришћанство се јавља човјечанству као носилац морала и културе, а у српском народу се пак јавља видом Православља као носилац и заштитник државне и националне српске идеје.

И доиста ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ, на чему треба му вјечито будемо благодарни (Гласови: Тако је!).

Господо посланици, узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа; узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство- ја сам, господо народни посланици, више него убијеђен да ће Народно посланство овај Закон о свештенству у начелу прихватити.“ (2)

Став Јована Пламенца да је Православна митрополија црногорска ‘наша Српска Црква’ је јасан, баш као признање њених заслуга, гдје се јасно каже: “Ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ”.

А шеф режима, у интервјуу Телескопији, ауторке Тамаре Никчевић, каже: “Српска Црква је све учинила да ова држава нестане”?! (3)

Можете замислити, о каквом бесконачном незнању се ради да се из њега пројављује таква нељудскост и помама?!

Опет, намеће се питање гдје у говору Пламенца смјестити антисрпски смисао  “аутокефалности” око којег “се уби” на Антени-М, објашњавајући јој искривљени смисао, опскурни Владимир Јовановић, тзв. аналитичар тог портала?

О тој аутокефалности, у емисији Телескопијa, шеф режима je рекао сљедеће: “Неупитне су историјске чињенице, …, неупитно је да у том периоду постоји аутокефална Православна црква у Црној Гори, како се год она звала,…, посебно је неупитно од 1766. године када нестаје Пећка патријаршија,…, након тога имамо 1851. каталог РПЦ у којем се наводи ЦПЦ као аутокефална и  имате Синтагму Васељенске партијаршије 1855. године у којем на деветом мјесту,  у реду аутокефалних православних Цркава, имате ЦПЦ.” (3)

Шта сада да чини са овим својим острашћеним интервјуом незнавени шеф режима, у којем  спомиње и “укидање ЦПЦ 1920. године” када је јасно да је аутокефална или аутономна Православна митрополија црногорска, зови је како хоћеш, била неупитно српска?

Таквом су је стварали и баш такву жељели књаз Никола и вјерни народ.

Шта да ради јадни и чемерни шеф режима који зна неке “факте”, али их смијешта у неисправне контексте, желећи да у историји види оно што би желио да је тада било ?

Како да обнови, овај несрећни шеф режима, “аутокефалност” за којом “погибе позивајући се на Никејски сабор, каталог РПЦ и Синтагму”, када пред собом има српску и великосрпску неупитност ПМЦ каква је она била увијек кроз историју до 1918./20. године?

Српска суштина Књажевине Црне Горе лако објашњива

Јасно је да атеистичком шефу режима смета префикс “српска” у називу СПЦ,  а смета ли му, збиља,  српска суштина Црне Горе у времену Петровића, па и послије Петровића све до 1945. године, или како?

Наравно да о свему томе он појма нема, баш као што је јасно да је између његове пусте демагогије и објективне реалности тога и садашњег времена пукла провалија!

А каква је била српска суштина и државна идеологија Књажевине Црне Горе, у свом огледу ‘Српство у Црној Гори’  др Живко Андријашевић објаснио је на прост начин:

”Послије 1878. године, када су црногорски поданици постали и иновјерци, став црногорске власти да у Црној Гори живе само Срби, тј. да су сви њени држављани српског етничког поријекла, односио се и на њих.

Званични став тада је био да у Црној Гори живе само Срби православне, мухамеданске и римокатоличке вјероисповијести. То свједочи да вјероисповијест није сматрана за елемент националне идентификације.  Муслимани и католици су, једноставно, били Срби који су у одређеном периоду примили ову или ону вјеру.” (1)

Осим наведеног, заиста је интересантно да су се и Албанци католици такође третирали Србима, што је мало коме познато.

Наиме, историчар др Живко Андријашевић у том тексту наставља даље овако: “Но, и за Албанце-католике који нијесу говорили српским језиком, каже се да су дио српског народа.

Они су, наиме, Срби који су живјели у албанском етничком окружењу, па им је то окружење наметнуло албански језик. У званичној се штампи тврдило да су ови Арбанаси, тј. Срби-римокатолици који говоре албанским језиком, једноставно, силом историјских неприлика заборавили српски језик.” (4)

Да то није била пројекција без отклика међу Албанцима, Андријашевић наводи примјер: “Један Затријепчанин, иначе Албанац-римокатолик, каже да су се он и његови земљаци, иако “прави Срби по народности”, претопили у Арбанасе, па су сада римокатолици.

“Ја сам Србин, али ми је рођени језик арбанашки… Сви смо Срби римокатоличке вјере, а има нас око 1000 душа, од којих 100 знају читати и писати српски, благодарећи Његовом Височанству Господару, који нам је школу дао”, објашњава овај Затријепчанин особености свог националног идентитета.” (4)

Збиља, гдје је у овоj причи шеф режима, који мјесецима помамно скаче кроз Црну Гору, па и по региону, урлајући и пјенећи како неко жели “посрбити Црногорце”?

Заиста је невјероватно да се на мјесту предсједника Црне Горе налази лик који не разумије да је национално изјашњавање данас слободна категорија, лична и интимна ствар људи, чак Уставом Црне Горе зајемчена.

Том изјашњавању и опредјељењу не смета факт да су у књажевини, осносно Краљевини Црној Гори сви били Срби, осим Албанаца муслиманске вјероисповијести.

Јер,  без обзира на тај факт историје, данас сваки грђанин има пуно право да се изјасни како год пожели, као: Црногорац, Србин, Бошњак, Муслиман, Албанац  или како му воља.

Црногорац је био наднационални појам, круна православних Срба

Не разумијевајући очигледно, шеф режима примитивно и острвљено оптужује Митрополита Амфилохија како он “жели укинути црногорску нацију”, не признаје “вјековно постојање” црногорске нације, те тврди да је она “теoретска констукција комуниста послије 1945.”, и слично.

Шеф режима очигледно брка времена, просторе и појмове и уопште не зна факт да је одредница ‘Црногорац’ у времену Петровића па све до 1945. године била наднационална а не национална категорија.

Самим тим, његово оптуживање Митрополита да не признаје црногорску нацију до 1945., када је Црногорац била наднационална одредница, представља такву демонстрацију незнавености или тоталног незнања шефа режима да је то запањујуће.

Ако му то није јасно, ту је оглед др Живка Андријашевића да му то прецизније протумачи.

И тако, у свом огледу др Андријашевић каже сљедеће: “Наиме, у појединим случајевима одредница “Црногорац” употребљавала се само за православне становнике Црне Горе, док су црногорски иновјерци називани “Срби мухамеданци” или “Срби римокатолици”, а врло ријетко “Црногорци мухамеданци” или “Црногорци римокатолици”. (1)

Дакле, одредница Црногорац је била наднационални појам искључиво везан за православни народ Црне Горе, као ореол или круна његове борбе за слободу.

Појам Црногорац је био, сликовито речено, колективни орден за храброст, чојство и јунаштво православном народу Црне Горе, који је себа називао ‘чистим и правим Србима’.

То је била блистава Обилића медаља, часно заслужена, народа Црне Горе који је говорио српским језиком и ишао у Српску цркву.

Одредница Црногорац се користила и да означи држављане Црне Горе, а др Андријашевић то овако објашњава: “Исто тако, било је случајева када се одредница “Црногорац” употребљавала да означи све држављане Црне Горе. Када се, рецимо, каже да су сви Црногорци Срби, онда је то значило да су сви становници Црне Горе Срби, а не да су само црногорски православци Срби.” (1)

И ту долазимо до сљедећег факта,  ако се у пасошима јавља одредница Црногорац, она је означавала припадност држављанству Црне Горе и то је био искључиви случај када су под одредницом Црногорац били и муслимани и католици.

Манипулације пропагандиста стркотине Трећег Рајха

Та прича о црногорским пасошима је, знамо, била предмет манипулације дворских идеолога, који су пасош  представљали као наводни знак националности грађанина Црне Горе, а не голи факт држављанства.

И то није била једина манипулација дворских иделошких луда, па ћемо се осврнути на још неколико упечатљивих примјера.

Рецимо, не само код режимских пропагандиста попут Дарка Шуковића на РТЦГ и Славка Мандића на А1ТВ, већ и многих других залудника, наслушали смо се тезе како је српска вјера погрешно тумачена код Црногораца као српска нациналност.

На њихову жалост, и та тема је имала мјесто у огледу др Андријашевића, гдје је врло лијепо обрађена, па се наводи ово:

“Ученицима је напомињано да не смију за исказивање своје вјерске припадности користити националну одредницу, јер је примијећено да неки родитељи погрешно уче ђецу, говорећи им да су они по вјери Срби. Национално име “Србин” не може бити вјерска одредница, јер има Срба припадника све три конфесије”(5),  послије чега се у тексту слала порука заједништва свих Срба Црне Горе на овај начин:

“У Црној Гори Србин може бити православне, али и исламске или римокатоличке вјероисповијести. Сви црногорски ђаци требало би да се држе начела “љуби ближњег свог”, јер су и православци и неправославци дио једног народа.” (5)

Опет, прије пар дана смо имали прилику да на Јавном сервису  РТЦГ, који представља медијску стркотину давно преминулог Трећег Рајха, гледамо емисију опскурног Дарка Шуковића, којем је гост био др Момчило Вуксановић.

Шуковић је у емисији негирао да је икад постојао попис становиштва на националној основи у Књажевини  Црној Гори, што је тачно, али је извукао подмуклу и дефектну тезу да се не зна које је националности тада био народ у Црној Гори, већ да се то сазнало тек 1948. године!?

Андријашевић у свом огледу дотиче и ту тему, па каже ово: “У складу са општеприхваћеним ставом да у Црној Гори живе само Срби који припадају трима вјероисповијестима, у званичним пописним књигама Министарства унутрашњих дјела Књажевине Црне Горе не постоји рубрика за националност, већ поред рубрике за личне податке и имовинско стање, постоје само рубрике за вјероисповијест (православна, мухамеданска, римокатоличка) и за држављанство.” (1)

Дакле, заиста није било националог пописа у Књажевини Црној Гори, јер се националност знала и била је српска а Шуковићев извод и закључак показују да он не влада материјом коју износи у студију, те да баш ништа не зна.

И уопште, како тоталне незналице попут Шуковића и Мандића могу имати ауторске емисије на ТВ када је ниво њиховог знања раван ништици, питање је сад? Баш интересатно!

Конфликт око устројства државе, а не Српске православне цркве

Исто стање, апсолутно неоспорне српске националне свијести у Црној Гори, се продужило и послије детронизације црногорског краља Николе Првог Петровића.

Зато се и десило да те 1920. године, док је трајао оружани конфликт бјелаша и зеленаша, није било тога комите и зеленаша који је јавно рекао да је против обједињења три аутономне Цркве српских народа са разних простора Балкана у једну Цркву.

Спор у Црној Гори је био само око начина државног устројства, класични сукоба двије српске династије, од којих је српскија и великосрпскија била династија Петровића која је, нажалост,  изгубила позиције у том надгорњавању.

Наиме, с једне стране су тада, за условно уједињење са Србијом, били зеленаши- присталице краља Николе, који су покренули Божићну побуну и организовали комитски покрет у периоду 1918./1929. године.

Са друге стране су, за безусловно уједињење, били бјелаши, присталице династије Карађорђевића али и црногорски социјалисти, доцније комунисти, који су скупа организовали Подгоричку скупштину и заједно били у контракомитима.

Тај конфликт, који се десио у домену устројства државе, није произвео разлике када је у питању обједињење Цркве.

Против обједињења Цркве није био Јован Симонов Пламенац, политички вођа Божићне побуне, нити свима познати Крсто Зрнов Поповић.

Потив уједињења три Цркве у Српску православну цркву није био ни најекстремнији црногорски политичар тога времена, црногорски федералиста Секула Дрљевић.

А како би могли бити против, када су сви они били Срби, а покојни академик Димо Вујовић је наводио да су црногорски федералисти себе сматрали ‘чистим и правим Србима’.

Ево, имамо ситуацију  да је Новак  Аџић у једном свом тексту рекао да је екстремни Секула Дрљевић био Србин до 4. јула 1937 године (6), што значи чак 17. година послије обједињења СПЦ, па је јасно што нема једног његовог говора или цитата против обједињења Цркви.

Теза и прича како је “Црногорска православна црква укинута 1920. године” се чула деведесетих година прошлог вијека од људи који појма немају о Цркви, који су учили историју на фалсификатима Шерба Растодера или су напаљени неким својим надреалним пројекцијама прошлости!

Дакле, факт тога времена је врло прост, сви комити и антикомити, бјелаши и зеленаши, као и црногорски федералисти који су потом дошли, су себе сматрали Србима, и то елитним Србима.

Наднационално су се осјећали  Црногорцима, у идеолошком смислу се, без грешке, могу оправдано третирати великосрбима, разних политичких опција!

А данас, антимудри и незнавени шеф режима шаље поруке о наводном ‘укидању ЦПЦ  1920., са таквом поганом реториком да би се над њомe згрануо и да би се од ње згадило и Секули Дрљевићу из периода до 1937. године.

Самим тим, може се констатовати, општом вољом православног народа Црне Горе, бјелаша и зеленаша, те 1920. године се десило природно стапање Православне митрополије црногорске, Карловачке патријаршије и Београдске митрополије у Српску православну цркву, и ту се прича завршава.

Краљ Никола: пећског Патријарха на чело “цјелокупне српске православне цркве”

Интересатно је да краљ Никола и послије детронизације није никад споменуо да је укинута аутокефалност Црногорске цркве.

Њему и његовим присталицама никад није пало на памет да Српску православну цркву скаредно назову “окупаторском”, како то данас ради шеф режима и његово идеолошко окружење.

Дакако, у тим пројекцијама шеф режима и његови иделошки и медијски сатрапи су жељели створити илузију  како би  Православна митрополије црногорска опет била “самостална и аутокефална” да се краљ Никола вратио на трон.

И то је, на њихову жалост, опет нетачно, јер је краљ Никола у једном писму из Неје код Париза, или тексту, врло прецизно рекао шта ће бити ако му се врати држава.

Ради се о тексту Гласа Црногорца, број 88, 24. 09. / 7. 10. 1920. године, у цјелости се у налази у референцама(7), што ће бити предмет детаљније анализе неки сљедећи пут.

Кључно из тог текста је сљедеће, гдје краљ Никола каже: “Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве…

Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи.” (7)

Дакле, уколико би повратио своју државу, Краљевину Црну Гору у границама 1914. године, намјера краља Николе је била да постави пећког Патријарха на трон Цркве, који ће бити патријарх свим Србима.

Укратко, пећки Партијарх би објединио под собом све  три тадашње српске аутономне Цркве, тако да би био поглавар “цјелокупне српске православне цркве”, како каже краљ Никола 1920. године.

Значи, обједињење СПЦ је било неупитно и то са свих страна и од свих актера историје!

Оно је било одраз мисли и жеља свих бјелаша, зеленаша и краља Николе који је 1920. тражио њено обједињење кроз пећског Патријарха као поглавара “цјелокупне Српске православне цркве”.

Из свега наведеног можемо закључити да је Српска православна црква непорециви дио моћне традиције Црне Горе, дакако и безусловно са својим српским именом.

Префикс српска’ је не само примјерен њеном називу већ представља фундаменталну, па и метафизичку категорију коју је у себи кроз свијетлу историју носила Православна митрополија црногорска.

Православни народ Црне Горе поново излази на величанствене молебне и литије да пошаље још један сигнал режиму да је прошло вријеме лажи и манипулација, те да се неће дозволити пројектована разура Цркве.

На тим Крсним ходовима православни народ се поново окреће себи опијајући се духом православља и саборности, шаљући свима врло јасну поруку: “Наша слога биће пораз врагу”!

 

Референце:

  1. (“Српство у Црној Гори”, др Живко Андријашевић, “Владавина књаза/краља Николе (1860-1918)”, 07.03.2011., портал Библиотека Монтенегрина, поглавље “Државна идеологија је истицала да су Црногорци “задужили Српство”,  Цитат: ”Послије 1878. године, када су црногорски поданици постали и иновјерци, став црногорске власти да у Црној Гори живе само Срби, тј. да су сви њени држављани српског етничког поријекла, односио се и на њих. Званични став тада је био да у Црној Гори живе само Срби православне, мухамеданске и римокатоличке вјероисповијести. То свједочи да вјероисповијест није сматрана за елемент националне идентификације. Муслимани и католици су, једноставно, били Срби који су у одређеном периоду примили ову или ону вјеру. Примањем вјере они, наравно, нијесу престали бити дио етничког корпуса којему су као православци припадали, већ су само изгубили конфесионалну особеност коју су прије тога имали. У складу са општеприхваћеним ставом да у Црној Гори живе само Срби који припадају трима вјероисповијестима, у званичним пописним књигама Министарства унутрашњих дјела Књажевине Црне Горе не постоји рубрика за националност, већ поред рубрике за личне податке и имовинско стање, постоје само рубрике за вјероисповијест (православна, мухамеданска, римокатоличка) и за држављанство… Поред оваквих недоречености или контрадикторности када је ријеч о националном одређењу једног дијела црногорских поданика, постоји у овом времену и терминолошка алтернација када је у питању одредница “Црногорац”. Наиме, у појединим случајевима одредница “Црногорац” употребљавала се само за православне становнике Црне Горе, док су црногорски иновјерци називани “Срби мухамеданци” или “Срби римокатолици”, а врло ријетко “Црногорци мухамеданци” или “Црногорци римокатолици”. Исто тако, било је случајева када се одредница “Црногорац” употребљавала да означи све држављане Црне Горе. Када се, рецимо, каже да су сви Црногорци Срби, онда је то значило да су сви становници Црне Горе Срби, а не да су само црногорски православци Срби.”)
  2. (Мр. Александар Стаматовић, Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), глава Четврта, портал Пројекат Растко- Цетиње)
  3. (РТЦГ, Телескопија, ауторка Тамара Никчевић, гост предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, 05.02. 2020., 55. мин. 19. сек.)
  4. (“Српство у Црној Гори”, др Живко Андријашевић, “Владавина књаза/краља Николе (1860-1918)”, 07.03.2011., портал Библиотека Монтенегрина, поглавље “За Ивана Црнојевића се писало да је био “Србин чисте крви”, Цитат: “Исто као и муслимани, и црногорски римокатолици су од стране црногорске власти сматрани за неправославни дио српског народа који живи у Црној Гори. Једном приликом се, рецимо за ђаке католичке вјероисповијести каже да су они “млади српчићи”, а за црногорске римокатолике да су они са Црногорцима “браћа по крви”. И барски римокатолик Франо Ћетковић јавно захваљује надбискупу Милиновићу, поријеклом Далматинцу, што је цркву у којој ће бити сахрањен подигао у “нашем српском Бару”. Овакво национално одређење црногорских римокатолика изведено је било на основу тога што они говоре српским језиком. Но, и за Албанце-католике који нијесу говорили српским језиком, каже се да су дио српског народа. Они су, наиме, Срби који су живјели у албанском етничком окружењу, па им је то окружење наметнуло албански језик. У званичној се штампи тврдило да су ови Арбанаси, тј. Срби-римокатолици који говоре албанским језиком, једноставно, силом историјских неприлика заборавили српски језик. Један Затријепчанин, иначе Албанац-римокатолик, каже да су се он и његови земљаци, иако “прави Срби по народности”, претопили у Арбанасе, па су сада римокатолици. “Ја сам Србин, али ми је рођени језик арбанашки… Сви смо Срби римокатоличке вјере, а има нас око 1000 душа, од којих 100 знају читати и писати српски, благодарећи Његовом Височанству Господару, који нам је школу дао”, објашњава овај Затријепчанин особености свог националног идентитета.”)
  5. (“Српство у Црној Гори”, др Живко Андријашевић, “Владавина књаза/краља Николе (1860-1918)”, 07.03.2011., портал Библиотека Монтенегрина, поглавље: “Доказати свим ђацима да су Срби и да нација и вјера нијесу исто”, Цитат: “У једном предавању се објашњава да су прије Косовске битке сви Срби били православне вјероисповијести, али су послије успостављања туђинске власти неки од њих примили ислам. Тиме што су примили ислам, и постали истовјерци са својим окупатором – Турцима, они нијесу постали Турци, него су и даље остали Срби. Таквих је случајева исламизације било и на простору Црне Горе. Исламизирани Црногорци промијенили су вјеру, али је њихова народносна припадност остала и даље српска. Исти је случај и са Србима православне вјере који су прешли у католичанство. Ученицима је напомињано да не смију за исказивање своје вјерске припадности користити националну одредницу, јер је примијећено да неки родитељи погрешно уче ђецу, говорећи им да су они по вјери Срби. Национално име “Србин” не може бити вјерска одредница, јер има Срба припадника све три конфесије. У Црној Гори Србин може бити православне, али и исламске или римокатоличке вјероисповијести. Сви црногорски ђаци требало би да се држе начела “љуби ближњег свог”, јер су и православци и неправославци дио једног народа.”)
  6. (“Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац”, портал ИН4С, 27.09.2016.)
  7. (“СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА”, из службеног листа краљевске владе Црне Горе у изгнанству, Неј-Сен-Сир* код Париза, Глас Црногорца, број 88, 24. IX / 7. X 1920., портал Пројекат Растко Цетиње, Текст: “Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, и дају јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме силног Цара Душана. Познато је да је Цар Душан године 1346. основао у Пећи српску патријаршију, која је доцније, пошто је већи дио српске државе пао под ропство османлиско, пала у руке Турака. Због насиља турских потоњи је патријарх пећски Арсеније Чарнојевић год. 1690. устао с народом на оружје противу турске владавине. Послије неуспјеле побједе над Турцима, он је са огромном масом народа и са народним првацима, одступио у некадашњу Јужну Угарску, гдје је привремено заузео мјесто сједишта у Сријемским Карловцима, у нади да ће брзо доћи прилика да се опет поврати у своју освештану патријаршиску пријестоницу у Пећи. Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи, јер је увијек сматрао карловачке насљеднике пећског патријарха Арсенија Чарнојевића само као митрополите карловачке, а титула патријарха само као да им је једно историско почасно звање. Овакав положај митрополита карловачког сматрале су и остале српско-православне митрополије, па и сама београдска влада, док су се сада прихватили тога посла да речену митрополију ставе у ранг патријаршије. Иначе да су је сматрали патријаршијом не би било нужде да се то проглашење врши, него би се и самим политичким ослобођењем српског народа и српских цркава проширила власт патријарха карловачког, да је он посједовао право српског православног патријарха. Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве. Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха. Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. У противном она би се огријешила и према свом народу, који није никад дозволио да се са њеног амвона чује проповјед заробљеног олтара. Свих су ових права, које има Црна Гора и њена црква, потпуно свјесни београдски злочинци, па су зато са нарочитим циљем похитали, пошто се Пећ, налази у Црној Гори, да нам то право отму. Међутим, ни та им пустоловина неће поћи за руком. Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви”.     * У Неј-Сен-Сиру код Париза се налазило сједиште Владе краља

Николе.)

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply