Шерпаси шовинизма режима: режисер  и историчар

Objavljeno: 01.06.2020, 16:23h

Пише: Војин ГРУБАЧ

Са страница “Викенд новина” је ових дана пропиштао опскурни Жељко Сошић, режисер серије „Божићни устанак“ и умјетнички директор Црногорског народног позоришта, који је најавио да припрема најновији серијал „Ровачка република“. (1)

Необично је и јако интересантно да историјске серијале на тему давне прошлости раде незнавене, неадекватне и напаљене особе попут Сошића, које појма немају о историји Црне Горе.

Нaиме, фактички је научно доказано да историја комитског покрета у Црној Гори (1918./1929.), коју je прoмовисаo историчар Шербо Растодер а продужили Новак Аџић (до 2016.), фељтониста Побједе Слободан Чукић и помамљени режисер Жељко Сошић, представља чисти фалсификат направљен зарад шовинизирања друштва и погубних  политичких циљева.

Сошић: Фалсификате браним нападом на истину

Већ доказане фалсификате историчара Растодера режисер Сошић у дотичном интервјуу брани нападом, на овај начин:

„Свакодневно слушамо лажи о Црној Гори, фалсификују нам историју, затиру црногорски идентитет и посебности”(1), да би потом закључио: “Сада је одговорност на институцијама, да сви озбиљно схвате о чему се ради и не потцијене огромну моћ пропаганде”!? (1)

Да га одмах “обрадујемо”, институције му не могу ништа помоћи, јер су море фалсификата др Шерба Растодера већ растурили управо садашњи дворски идеолози, историчари др Живко Андријашевић и др Драгутин Паповић, публициста Новак Аџић и прво перо Шуковићеве Антене-М, свима извјесни шовиниста Владимир Јовановић.

Ево одмах једног упечатљивог примјера, Новак Аџић је у полемици са аутором овог текста 2010. године, уз поклич: ”Метак, угарак, бајонет- биланс”, написао сљедеће: “Господине Грубач, од српског метка, угарка, ватре и бајонета убијено је од 1918. до 1941. године око 9.000 Црногораца. Запаљено је до 1929. године од истог џелата преко 6.000 црногорских домова.” (2)

На питање, одакле му такви подаци и како се то може провјерити, Аџић је рекао сљедеће: “Велики дио тих података можете наћи у књигама проф. др Шерба Растодера „Скривана страна историје“ и „Црна Гора у егзилу“! (2)

Ствари су се драстично промијениле љета 2016.године, када је  Новак Аџић дао поименични списак пострадалих (3) и детаљни списак свих запаљених кућа зеленаша. (4)

По његовом списку, од 1919.- 1941. године, у Краљевини Југославији (Краљевини СХС) је у сукобу са режимом Карађорђевића на тлу Црне Горе, за двадесет двије године њихове владавине, укупно пострадало- 257. противника режима, укључујући цивиле, комите и оне који нису били комити.  (3)

Надаље, у тексту “Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба (1919. -1920.)” (4), Новак Аџић  је поменично навео укупно 120. запаљених кућа зеленаша, током 1919. и 1920. године, гдје је убројана и кућа Петра Звицера у Рокочима (Цуце)- иако је она запаљена 25. априла 1923. године.

Биланс утицајне силе фалсификата Шерба Растодера, које данас и даље користе Сошић и Чукић, је импозантан-број жртава комита  је увећао 35 пута а запаљених кућа 50 пута. Моћно, зар не?!

Растодерово “вјешање Црногораца”, Срба из Херцеговине

Из списка, који је предоставио Новак Аџић, јавност је сазнала да нико од заробљених комита никад није повјешан, што је била знаковита пројекција Растодера.

Ово је интересантан податак у контексту фотографије “масовног вјешања Црногораца”, коју су 16. марта 2001. године подгоричке Вијести приложиле фељтону др Шерба Растодера.

Уз инкриминисану фотографију је дато сљедеће објашњење: “Вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920. почињено од стране Србијанаца. (5)

Потом се утврдило да се не ради о вјешању на Цетињу, већ о Србима из Херцеговине које су повјешали Аустроугари у Требињу 6./19. фебруара 1916. године, при чему су објективној јавности као доказ предостављена имена и презимена свих жртава са те грозне слике. (5)

Да се подсјетимо, та аустроугарска вјешања су била регуларна одмазда према херцеговачким Србима који су били добровољци у Црногорској војсци, а која се није примјењивала према заробљеним црногорским војницима послије капитулације Краљевине Црне Горе.

Тај фалсификат је пласиран на вишеслојном нивоу идеолошке монструозности и зле намјере, да је то невјероватно.

Можете замислити, Срби који су као добровољци Црногорске војске повјешани, највјероватније од стране муслимана у аустроугарској униформи, су од дотичних монструма приказани као “Црногорци повјешани од стране Србијанаца”. Лудило, зар не?!

То је исто као када би, рецимо, Вијести и Растодер поставилe слику Срђана Радова Алексића, убијеног у Требињу 27.05.1993. године штитећи друга Алена Главовића, и написале да су га успјешно ликвидирали бошњачки борци Армије БиХ зато што је био “четник који је клао по муслиманским кућама”?!

Да, баш тако, агресивна обмана, испуњена безочношћу и безчашћу твораца!

Е, управо такав је и “режисерски опус” и стремљења острвљеног Жељка Сошића, ништа бољи од наведених монструозних фалсификата Растодера, који сежу од цифри до фотографија.

Државна пропаганда: “Скривена страна историје”

 Шербова “Скривена страна историје” је била едукативна брошура која је имала задатак да снагом фалсификата и ненормалних контекста шири мржњу искључиво унутар православног народа Црне Горе.

Који је разлог, осим унутрашње патолошке мржње, Растодер имао за то, може сада сам рећи?

Можда је он то третирао ефективним начином борбе против “вјечног православног непријатеља”, ми не знамо?!

Али, заиста је необичан феномен да су читањем те брошуре од шовинизма одлијепили ликови попут Сошића и Чукића, да им више помоћи и лијека нема.

Уосталом, хајдемо да погледамо осврт Марка Вешовића, црногорског писца из Сарајева, који је током полемике са др Шербом Растодером, по њему осуо тешку паљбу с увредама.

Вешовић је о Растодеру тада рекао сљедеће: “Кад се прође поред њега, треба скинути капу као поред сахране, јер Шербов живот, у потоњих четврт стољећа, перманентна је сахрана свега што је љуцко било у њему. Ако га је било. О таквима народ вели: образ му појела гузица. Ако је Шербо икад и имао образа.” (6)

У тексту Вешовића смо сазнали важне детаље у вези дистрибуције шовинистичких књига Шерба Растодера, гдје Вешовић каже:

“Шербу Сплачини је Ранко Кривокапић уплатио 12.000 еура да штампа друго издање књиге “Скривена страна историје”. Новац је уплаћен на рачун “Покрета за независну”, а потом пребачен на Шербов рачун.

Бројне комплете од 4 књиге, који коштају 100 еура, режимски хисторик је продавао Миловој влади, министарствима, државним органима и предузећима, а не мали број тих књига откупила је ТВЦГ, гдје је Шербо био члан Савјета.

Ово  је тек дио оног што је заклети антирежимлија измузао од режима. Тај бескичмењак зове нас “медијским режимским специјалцима”. Папљани би рекли: “Е Шербо, Шербо, пас ти се меса напотезâ”. (6)

Дакле, “Скривена страна историје”, књига упакованих монструозних пројекција које су класични пројекат мржње, наметала се државним институцијама Црне Горе као обавезна литература, што је чудовишно.

Као та књига, и  филмски опус режисера Жељка Сошића представља државни пројекат сијања манијакалне мржње, што је несхватљиво и цивилизацијски неприхватљиво.

Све је то огавност, нискост и подлост прве врсте!

Пројекција међунационалног сукоба, којег није било

Растодер се на свему томе није зауставио, већ је пројектовао конфликт унутар православног народа провлачењем тезе да су сукоби бјелаша и зеленаша били-“национални конфликт Срба и Црногораца”.

Ту му је, игром судбине, неочекивано “стао ногом за врат” импулсивни каријариста Новак Аџић, констатацијом да је најагресивнији црногорски политичар тога времена, др Секула Дрљевић, био национални Србин до 4. јула 1937 године. (7)

Факт да су црногорски зеленаши били Срби је општепознат јавности и до танчина објашњен од много јаких, еминентних  црногорских аутора.

Међутим,  став Новака Аџића је јавности био јако важан да охлади усијане главе ликова који су острашћено дно дна, напатворени талог данашњег друштва Црне Горе.

Многе главе су охлађене, приведене разуму и логици, али не и глава режисера Сошића, који ових дана атавистички дивља и скаче као да га стршљени гоне.

Дакако, он је такав јер такав и шеф режима, који даје те аветне импулсе својим јадним чаушима.

Да се разумијемо, српске националне идеје црногорских федералиста/зеленаша најтемељније је објаснио црногорски историчар, академик ЦАНУ, покојни професор др Димитирије Димо Вујовић (рођен 7.11. 1922. у  Добрској Жупи крај Цетиња, упокојио се 27.05.1995. у Подгорици).

У свом капиталном дјелу „Црногорски федералисти 1919- 1929“, др Димитрије Димо Вујовић је, уз напомену да су “и до yсвајања страначког програма октобра 1925. године црногорски федералисти темељно расправљали о многим темама”, навео следеће:

„Једна од омиљених тема раније, па и сада, било је српство и односи Црногораца и Србијанаца. При томе црногорски федералисти још увијек Црногорце не третирају као посебан народ, нацију. Напротив, стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца.

У једном чланку „Црногорца“ (гласила федералиста, оп. а.) се каже: „Црна Гора је била етнички једно са Србијом и онда кад је била суверена држава. Била је и остаће класична земља српске слободе и националне свијести“ (9*)!” (8*, стр. 182)

Академик Вујовић је на истом мјесту написао и ово: „Федералисти су од себе одбијали и алузије на то да мисле да су Црногорци посебан народ. Тако се држао чак и Секула Дрљевић, који је касније ишао тако далеко да тврди да Црногорци нијесy Словени“. (8, стр. 182)

Послије ових аргумената црногорског академика др Дима Вујовића и тезе истраживача историје Новака Аџића о Србину Секули Дрљевићу до 1937., од Растодерове теорије о “међунационалом сукобу бјелаша и зеленаша” нису остали чак ни патрљци.

Та бапска прича је коначно завршена закономјерним сломом подмуклог научног инжењеринга историчара Растодера.

Идеолошка болест и патологија личности Сошића

Не знајући све ово, не читајући ништа под капом небеском, режисер Сошић у неком хипнотичком трансу у свом интервјуу каже сљедеће:

“Свакодневно слушамо лажи о Црној Гори, фалсификују нам историју, затиру црногорски идентитет и посебности… На разобличавању тих ствари треба инсистирати, јер смо суочени са очигледним клерофашистичким, непријатељским насртајима на један народ и једну државу и не смијемо да устукнемо, немамо на то право“.

Да се разумијемо, предочени  факти академика др Дима Вујовића, да су црногорски федералисти/зеленаши сматрали за себе да су као Црногорци, најчистији и најбољи дио српског народа”, те “од себе одбијали и алузије на то да мисле да су Црногорци посебан народ”, режисеру Сошићу се у овом времену привиђају као “клерофашистички, непријатељски насртај на један народ”!

Који народ, какав насртај? Академик др Димо Вујовић је био национални Црногорац док је писао историју зеленаша, а Новак Аџић је и послије својих теза о Србину Секули Дрљевићу до 1937., сломивши пројекције Растодера,  и даље национални Црногорац, а познато је да је и прилично радикалан.

Где је ту проблем, питање је сад за Сошића?! Јер, факт да су и зеленаши и бјелаши били Срби нема никаквог лошег утицаја било што у Црној Гори,

Једни се православни грађани, својом слободном вољом, изјашњавају као Црногорци, а други као Срби. И све је у реду, и нема никаквих проблема, осим у главама лудака око шефа режима и у глави шефа режима!

Умјесто да се уразуми, Сошић и даље дивља што показује сублимација свих његових мисли која звучи овако: “Литије воде идеолошки потомци српске окупаторске војске која је хтјела да запали мошти Св. Василија и Св. Петра Цетињског!”

И опет, незнавени Сошић не жели схватити да није било никакве “српске окупаторске војске” 1918.-1919. године у Црној Гори, јер тога термина тада није могло бити из очитог разлога.

Наиме, зеленаши и црногорски комити су користили израз “србијанска војска”, јер су се осјећали Србима и великосрбима.

То значи да су и они били српска војска, која се борила против друге српске војске, која је исто из Црне Горе.

Академик др Димо Вујовић је то просто објаснио, наводећи да црногорски федералисти/зеленаши и 1925. године ”стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца”. (8, стр. 182)  Разграничавају, дакле!

Идеолошка болест и патологија личности Сошића су достигле такав ниво да он јасне термине не разликује, па нема тога хећима или хоџе (који му може “направити запис”) да би овог несрећника некако “вратили у винкло”!

Конструкција звана “паљење моштију”

Kолико острашћени Сошић срља у својим конструкцијама, најбоље показује његова теза да су преци учесника литија “хтјели да запале мошти Св. Василија и Св. Петра Цетињског”.

Ту тезу је у парламенту Црне Горе недавно изнијела посланица ДПС-а Нела Савковић,  у илузији да је рекла нешто паметно.

Да се подсјетимо, њену партију је Ранко Кривокапић оптужио да је “спалила мошти” КАП-а, узевши тада чудовишно мито од 800 милиона еура, угробивши тиме васколику Црну Гору.

Дакако, дотичну Нелу Савковић не интересије што су њени шефови “спалили мошти” не само КАП-а, већ и читаве Црне Горе, она се, ето, опочела “религијом занимати”, јелте?!

А све су прилике да никаквог предлога о “спаљивању моштију светаца” никада није ни било. И није!

Наиме, према наводима Новака Аџића,  три делегата Подгоричке скупштине су прeдлагала да се “изнесу мошти (кости) Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и сахране њихови земни остаци на гробљу попут обичних цивилних лица.” (9)

И то је јасно, и све јако сумњиво, јер да се десио такав скаредни предлог- вјероватно би се тачно знало о која три делегата је ријеч, или два ако се један зна?!

Опет, ако се ипак нешто тако десило, тада би се случај мораo коректно научно истраживати а не лупетати као Нела и Жељко!

Ипак, у тражењу из које идеолошке матрице су могла била та три наведена посланика-можда нам може помоћи истраживање Владимира Јовановића, “првог пера” екстремне Шуковићеве Антене М.

Рецимо, у једном тексту о Крсту Зрновом Поповићу, Владимир Јовановић се кратко осврнуо  на црногорске комунисте тога времена, наводећи сљедеће:

“Још од 1918. године, Крсто Поповић не гаји само непријатељство према „бјелашима“, већ и у најмању руку подозривост према комунистима; тачније, комунисти су 1918. и били „бјелаши“ (10), да би потом наставио овако: “Међу делегатима тзв. Подгоричке скупштине њих 12 су комунисти, тада под именом социјалисти”.

Ето, сазнасмо да су црногорски комунисти 1918. били бјелаши, али и борци против комита, што опет свједочи Јовановић с Антене-М. који је рекао сљедеће:

“Ти први овдашњи комунисти, већина њих, на челу са Јованом Томашевићем, утемељивачем КПЈ у Црној Гори, били су „контракомити“; позивали су 1919. „противнике уједињења Црне Горе и Србије” као „Николине агенте” и тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин”. (10)

Збиља, шта о комунистима противкомитима знају перјанице дворског СУНБНОР-а, Зувдија Хоџић и Слободан Мирјачић, који сада подврискују да су и они комити? Која смијурија!

Генерализација у цивилизованим друштвима не пролази

Ево, хајде да претпоставимо да су та три посланика Подгоричке скупштине која су “хтјела сахранити” а не, наводно, “запалити мошти светаца”-били комунисти! И шта?!

Та тројица опскурних ликова никако се не могу поистовјетити са свих 12 комуниста,  или свих 165 посланика Подгоричке скупштине.

Збиља, а шта ако је “сахрану светаца” 1918. предложио први предсједник Врховног суда Црне Горе, постављен указом Предсједништва Црногорске народне скупштине о именовању објављеном у Службеном листу НРЦГ бр. 1. од 10. 07. 1945. године.

По многим индицијама, могуће да јесте. У новој, комунистичкој Црној Гори на том мјесту је 1945. године био Саво Фатић, комуниста и  бјелаш који је био потпредсједник Подгоричке слупштине. А он је , наводно, 1918. прeдлагао “сахрањивање светаца”.

И шта сад да се ради? По Сошићу су литијаши наследници те идеје “сахрањивања светаца”, или како, да није можда КПЦГ, КПЈ, или ко?

Да се разумијемо, генерализација у цивилизованим друштвима не пролази никад.

Међутим, по правилима игре неадекватног Сошића изгледа све може, јер каже: “Одлично сам упознат са тиме шта су идеолошки преци ових који данас ударају у темеље Црне Горе радили, говорили, писали, и на шта су све били спремни”?!

Одлично је упознат, каже овај вајни режисер који ништа не зна!

Елем, ако смо као цивилизовани људи прецизно устврдили да је режисер Сошић полулуди шовиниста, сигурно нећемо себи дозволити све црногорске режисере поистовјетимо са овом сподобом, називајући их “полулудим шовама”.

Злочини, селективно извлачење за “крупни кадар”

Исти је случај и са накарадном, једностраном причом режимских пропагандиста о злочинима над зеленашима, с јасним и провидним политичким пројекцијама.

Ту, прије свега, морамо споменути злочин над породицом Звицер, који се медијски експлоатише скоро три деценије.

Други случај је Сошић навео у интервјуу, рекавши да га је неки “Булатовић из Роваца” питао, или обавијестио:”Да ли си чуо за ону жену којој су ставили мачку испод сукње, везали сукњу, и онда ударали мачку док јој није растргла утробу”.

Да се разумијемо, једнострано издвајање неког злочина, његова генерализација са стављањем у погрешан контекст-увијек је представљало гадост прве врсте.

Елем, како поред “злочина бјелаша” постоје и “злочини зеленаша” тога периода, ред би био да се такве ствари истовремено истражују, без националистичке страсти јер су и једни и други били етнички Срби, али и Црногорци наднационално.

Рецимо, имамо случај ликвидације једне муслиманске, сточарске породице Салковић у подорјенском селу Оровац од стране комита.

Наиме, по упаду у село, они су одабрали баш ту, једину муслиманску кућу да је ограбе.

Ухватили су двојицу браће Салковића, који су се нашли дома, и направили злочин који је одјекнуо регионом- јер су  их раскасапили ножевима и сјекирама на комаде.

Дакако, комплетан сточни фонд те породице је одјављен у Орјен, а тај монструозни злочин је био повод за одмазду усташа, сународника Салковића, на село Оровац 1941. године.

Сељани Оровца су се ипак успјели повући у планину, али је комплетан сточни фонд села одјављен од стране Салковићевих сународника.

Индикативно је да су сви ти злочини у сукобима бјелаша и зеленаша, које режимски пропагандисти протежирају, по обиму и свирепости ништавни према злу које је задесило само село Велику.

Ради се о страшном погрому црногорског села Велика, који се десио 28. јула 1944.године.

Тада је за само два и по сата, колико је њемачка команда дозволила албанским и Муслиманским милицијама (12) да чине одмазду, направљен чудовишни масакр православног народа тог села.

Ево само једног случаја злочина из Велике: “Милици Симоновић, како је сведочио њен супруг Душан, зликовци су бајонетима поцепали стомак и извадили дете из утробе. Њена деца су пошла да виде шта је са мајком.

Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Крстиња од осам, и син Милорад од две године.

Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посекли му обе ноге у коленима, везали га и обесили на једну шљиву и главу му окренули наниже. Ту су га мучили зверски пред очима моје мајке Јеле.

Скинула је шамију са главе и молила их да то не чине. Убили су обешеног Мата. Кћи Љубица је побегла. Умрла је од последица страве коју је доживела – сведочио је Душан Симоновић.” (13)

Прије него што настави замишљени серијал, било би пожељно да режисер Сошић направи експерименталне кадрове злочина у Оровцу и Велици, те да упита режим смије ли то објавити?

То је јавности важно- да би дошли до још једне спознаје о каквом режиму се ради, иако је и до сада јасно да се ради о неадекватним особама.

Државне награде за злодејанија и мржње

Што се тиче села Велика, публициста Предраг Т. Шћепановић је, према недовршеним истраживањима до 2013. године, дошао до броја од 441 убијених људи тога дана. (12)

Међутим, на дан откривања Спомен плоче на Чакору (1984.) револуционар Милош Џудовић је рекао да је тога дана убијено „око 673 лица, од којих је евидентирано око 340, међу којима 120 дјеце“. (12)

Осим тога, у Велици спаљено 300 кућа и опљачкан сљедећи сточни фонд: 8.000 оваца, преко 2.000 говеди, 150 коња и 200 коза. (14)

А сада, да све сублимирамо и упоредимо факте. За 22. године владавине “злих Карађорђевића” регистровано је 257 црногорских жртава и 120 спаљених кућа зеленаша.

На другој страни, за само два и по сата дивљања локалних албанско-муслиманских нациста у селу Велика, црногорских жртава је било у распону од 441. до 673. особе, од којих 120 дјеце, спаљено je 300 кућа.

То значи да је у Велици почињено два до три пута више злочина по обиму у  односу на,  режимом потенцирани,  период “злих Карађорђевића”?!

Злочини у Велици нису генерализовани, нити су за то оптужени народи-Бошњаци и Албанци.

Наиме, постоји, именом и презименом(14), списак свих злочинаца који су  учестововали у масакру у Велици, као и вође те банде, а то су били: хоџа Осман Мула Растодер из Радмановаца, општина Петњичка, и Саит Хоџа Шахмановић из Плава. (9)

Режим Мила Ђукановића се врло јасно одредио према црногорској прошлости на танковит, апсолутно чудовишни начин.

Шербо Растодер је за пројектовање мржње унутар православног народа, на основу фалсификата и поганих контекста,  добио 2011. године Тринаестојулску награду а 2О18, постао академик, редовни члан ЦАНУ. (15)

Осман Растодер, поглавица покоља у Велици и комадант албанских трупа у гушењу Тринаестојулског устанка у Беранском срезу (9), је 2015. добио улицу у Петњици и проглашен од стрене БС „врло значајном личношћу Бошњака“. (16)

Режисер Жељко Сошић је настављач фасификата Шерба Растодера и злочина Османа Растодера, али другим начином и методама.

За пројекцију својих ноћних мора и историјских фрустрација на филмску траку, Сошић је почашћен мјестом умјетничког директора ЦНП.

Дакако, све је то доказ шизофреније и апсолутне ненормалности данашњег режима, којем су, изгледа, одавно “вране мозак попиле”.

Поред неведеног правца пројектовања мржње, сада се додала нова режимска прича о некаквим “опасним четницима који су се намах појавили”, са стандардном медијском лавином острашћености према онима који их политички не подржавају!?

Ту им  је главни адут некакав “поп Маца из Пљеваља” који је, међутим, по свим параметрима био “мала маца” не само за Османа Мулу Растодера и Саита Хоџу Шахмановића већ, прије и изнад свега, за шефа режима Црне Горе који сања кошмарне снове и не зна на којој планети живи тренутно!

Нови дух Црне Горе, молебани и литије

Напротив полулудог шефа режима и тридесетодишњег хаоса којег он прави у држави-чврсто стоји текућа православна ревулуција Црне Горе, која природно и меко брише остатке конфликтне и режиране прошлости нашег народа.

Покрет доброте и саборности, који је кроз молебане и литије ујединио дух православног народа Црне Горе.

Зато нико никакве шансе нема у борби против литијског покрета, а поготово не овакав јадни и чемерни шеф режима, са својим биједним чаушима!

Тај процес православне револуције ће потрајати дуго. Не само док се не промијени сатанистички Закон о вјероисповијести, већ све док се не збришу силе зла и метежа које данас управљају несрећном државом Црном Гором.

Све до тада ће одјекивати чврсти став: “Наша слога биће пораз врагу”!

 

Референце:

  1. (”Жељко Сошић: Литије воде идеолошки потомци српске окупаторске војске која је хтјела да запали мошти Св. Василија и Св. Петра Цетињског”, портал ИН4С, из интервјуа за “Викенд новине”, 30.05.2020.)
  2. (“Волшебни фалсификати: “Божићна побуна” и комити”, Војин Грубач, портал ИН4С, 26.02.2017.)
  3. (“Аџић: Грубачев заборав црногорског мучилишта (1919-1941)”, Новак Аџић, портал ИН4С, 20.09.2016.)
  4. (“Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба”, Новак Аџић, портал Аналитика, 26. 08. 2016)
  5. (“И мртви свједоче истину”, Глас Црногораца, 28. март 2001. са сајта Српска Земљa Црна Гора, Цитат: “У петак 16. марта 2001. године, дневни лист “Вијести” објавио је на страни 13. фотографију Херцеговаца које су повјешали аустроугарски окупатори, а коју је лажно и очигледно злонамјерно дневни лист “Вијести” представио као “вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920.” почињено од стране Србијанаца. Историчар Александар Стаматовић је 17. марта на Парламентарном каналу Црне Горе и 19. марта 2001. у “Гласу Црногораца” први указао на лажно представљање овог историјског догађаја у “Вијестима”, позивајући се на књигу Војислава Богићевића “Сарајевски атентат” објављену 1954. године од стране Државног архива Босне и Херцеговине. У овој књизи се наводи да поменута слика свједочи о пострадалим Србима Херцеговцима објешеним 1914. године у Требињу. Апсолутно је тачно да се на слици ради о пострадалим Србима Херцеговцима. Аустро-угарски злочин о коме ова слика свједочи почињен је 6./19. фебруара 1916. године, а не 1914. Злочин је извршен у кругу аустријске касарне (зграда која се види у позадини) у Требињу. О именима деветорице објешених Срба, који се виде на слици, свједочи књига окружног протојереја и пароха требињског Владимира Ј. Поповића “ПАТЊЕ И ЖРТВЕ СРЕЗА ТРЕБИЊСКОГ 1914-1918”, која је објављена у Требињу 1929. године. Страдалници из српске Херцеговине приказани на слици су: Спасоје Стијачић, тежак из Клобука; Лука Бакоч, тежак из Клобука; Раде Бакоч, тежак из Клобука; Лазар Рутешић, тежак из Клобука; Тодор Стијачић, тежак из Раковог Дола; Ђорђо Стијачић, тежак из Ораховца; Крсто Стијачић, тежак из Доброг Дуба; Никола Шегрт, тежак из Аранђелова; Трифко Кујачић, тежак из Раковог Дола. Да употпунимо ову информацију, помогао нам је Музеј града Требиња.)
  6. (“Шербо Растодер, љуцки шкарт: Образ му појела гузица, Пише: Марко Вешовић, Е-новине, 30.07.2014.)
  7. (“Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац”, Новак Аџић, портал ИН4С, 27.09.2016., Цитат: “Дакле, господин Грубач је у криву, кад за Дрљевића тврди да је „под Павелићем“ постао Црногорац. Напротив, био је национално и државотворно самосвјесни Црногорац и као идеолог и неформални, али стварни, лидер Црногорске странке, још од 1937. године (утврђено вјеродостојно) када је јасно поручио да је субјективно и објективно Црногорац етнички и национално, а не Србин.”)
  8. (“Црногорски федералисти 1919-1929“, ЦАНУ, 1, 2; aкадемик ЦАНУ др Димитирије Димо Вујовић, Титоград, издање 1981.г.)
  9. („Црногорац“, бр. 17, 27. април 1925., текст- „Под знаком федерације“)
  10. (Владимир Јовановић, Крсто Поповић- Седамдесет година од погибије (1), портал Антена М, 13. март. 2017.)
  11. (“Великосрпски окупатори и освајачи Црне Горе су 1919. хтјели да спале мошти Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког”, Аутор: Новак Аџић, портал Актуелно.ме, 22.05.2020. Цитат: “Исто тако, група посланика, њих тројица учесника тзв. Подгоричке скупштине је на њеном засиједању предложила да се из Цетињског и Острошког манастира избаце, изнесу мошти (кости) Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и сахране њихови земни остаци на гробљу попут обичних цивилних лица.”)
  12. (“О злочинима Другог свјетског рата у Полимљу и Велици”, Предраг Т. Шћепановић, Глас Холмије, 27.10.2013. Цитат: “Хоџа Осман Растодер је 1941. учествовао у гушењу Тринаестојулског устанка у Беранском срезу… Постоје свједочанства да је Осман Растодер, као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак, организовао бројне нападе на православна устаничка села, а у поличким селима Заграђу и Горажду његова јединица је попљачкала и запалила 54 православне устаничке куће.”)
  13. (“Масакр за три сата: Децу су бацали у ваздух и дочекивали бајонетима и секли су им ноге испод колена!”, портал Србија данас, 02.2017.)
  14. (“Досадашња истраживања геноцида у Велици (2)”, др Васиљ Јововић, портал Глас Холмије)
  15. (“Жири одлучио: Милатовић, Растодер и Мирковић добитници Тринаестојулске награде”, Слободан Милатовић, Вијести онлине, 16. 06. 2011.)
  16. (“У Петњици БС подржава, ДПС немушт, борци осуђују: Улица у Петњици названа по вођи муслиманске милиције”, Туфик Софтић, портал Вијести, 5. 09. 2015. Цитат: “Предсједник парламента у Петњици Аднан Муховић (Бошњачка странка) је оцијенио да самоиницијативно постављање табле на једној улици у тој вароши са именом команданта муслиманске милиције у Другом свјетском рату Османа Растодера не представља провокацију јер се ради о „врло значајној личности у нас Бошњака“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply