Kasno oktobarsko sunce je poslednjim naponom oblivalo svetlošću mladića, visokog i pravog.

Njegove uske, dugačke i bele slikarske šake, stezale su drvenu dršku sekire. Odsečnim i snažnim udarcima razbijale su panjeve mladog cera, poizvrtane u dvorištu ispred kuće u kojoj se rodio. Zamahivao je bez straha i oklevanja. Krti zvuci razdvajanja, godinama brižljivo slaganih i upredanih drvenih tetiva, gadjali su u brdo prekoputa. Onda su se od siline udara odbijali i konačno zamirali u velikoj vreži stare puzavice, koja se poput plamena pružala preko betonskog zida, iza njegovih leđa. Na bezbednoj udaljenosti, mršava žena u godinama koje su hrlile šezdesetim, iscrpljena od jesenjeg virusa gripa, sedela je ispod nastrešnice starog drvenika. Držala je u ruci zeleni kineski povodac na čijem se drugom kraju nalazio braon ostareli psić, okruglih i odanih očiju. Sa zadovoljstvom, uobičajenim za majke sa ovih prostora, divila se snazi i lepoti svog prvenca. A onda se desilo čudo, koje uostalom i daje smisao da se ovaj događaj zapiše. Mladić je odložio sekiru i isprsivši se poput srebrnog luka zapevao staru svadbarsku crnogorsku pesmu, o javorima i zelenim borovima. Njegov glas, moćan i zreo, udarao je u komšijske prozore i pomerao bele sintetičke zavese. U jednom momentu se propeo kao strela, slobodno uzleteo i uhvativši najbliži vazdušni stub vinuo u nebesa. Ona, nekadašnja breza, je bez daha posmatrala čaroliju koja je iznenada počela na sceni dvorišta u kom je služila poslednjih dvanaest godina. Suze, koje su od lepote krenule, behu okrepljujuće i ona spokojno pođe da odmori.

Idući uz stepenice ka potkrovlju, toplom i punom divnih uspomena, znala je da je spremna da iskorači iz epske poezije i okuša sreću u nečemu lirskom.

Photo by me