Антиправославна антицивилизација: Кривокапић, Аџић, …  

Objavljeno: 12.03.2020, 13:57h

Пише: Војин ГРУБАЧ

Извјесни политичар Ранко Кривокапић ових дана претендује на мјесто другог идеолошког хипнотизера Црне Горе! Први хипнотизер је, то знамо, ипак шеф режима.

Његов интервју дат гебелсовској медијској стркотини Трећег Рајха, званој ТВЦГ, је био еталон престављања несувислих идеолошких конструкција, крхке стабилности.

Изгледа да та провидна демагогија Кривокапића, миљама удаљена од реалности, представља идеолошко-политичку подоснову познатог маленог путујућег циркуса “патриЈота”, темељно изгубљених у црногорском провинцијалном свемиру.

У маленим салама, испуњенима духом минхенских пивница, пред непатвореним егземпларима олињале идеолошке ергеле шефа режима-неспретне говоре држи Новак Аџић, партијски колега Ранка Кривокапића-.

СПЦ је странац у Црној Гори, вели, а Ватикан?

И тако, у интервјуу ТВЦГ Кривокапић је “поручио да су цркве, храмови и друга имовина увијек били државни када је постојала држава Црна Гора”?! (1)

 Наравно, Ранко Кривокапић је заборавио да каже како су и предузећа у Црној Гори била државна својина, па режим не предлаже да се и то “вријеме врне”!?

А шта се се с предузећима десило, Кривокапић је, као предсједник парламента, у интервјуу Вијестима 12.02.2015. године, објаснио на примјеру КАП-а, тако што је  оптужио врхушку садашњег режима да су од КАП-а узели мито у висини 800 милиона еура?! (2)

Тада се јавност Црне Горе дивила Кривокапићу, а данас га гледа с презиром јер снисходљиво објашњава како ће они који су  економски сатрли Црну Гору-одлично сачувати  црквену имовину када је национализују.

 У том интервјуу за РТЦГ, Ранко Кривокапић је устврдио и следеће: “У Закону о својини већ стоји да културно – историјски споменици не могу бити у власништву странаца, а Српска православна црква је странац у Црној Гори.” (1)

 Елем, ту је већ заборавио да је темељним Уговором Ватикан заштићен и стављен изнад скаредног Закона о слободи вјероисповијести.

По том уговору, Ватикан је власник “културно историјских споменика”, односно својих имања, цркви и храмова у Црној Гори!

Збиља, ако је СПЦ “странац у Црној Гори”, како каже Ранко, да ли је тада и Ватикан “странац” у Црној Гори?

Како Ранко Кривокапић брине о културном наслеђу Црне Горе, видјело се по томе што се никад није осврнуо на факт да је из музеја Црне Горе украдено 14.475 експоната. (3)

Није га никад интересовало што  је неко темељно почистио историјско памћење Црне Горе кроз крађу експоната и што до сада нико није ухапсио те отимаче! Kaкo то?!

А сада Кривокапић тврди да тај исти режим који је штитио музејске експонате тако што су они попљачкани, треба да штити  “културно историјске споменике Митрополије?! Како то?

Послије свега, Кривокапић говори о потреби да држава нешто штити, јавно се пренемажући, лијући крокодилске сузе, изигравајући некаквог патриотског паћеника, док га народ посматра питајући се: Шта је с овим човјеком?   

 Великосрпска идеологија стара 180 година

 Портал ЦДМ је из његовог параноидног интервјуа пренио и следеће: “Говорећи о СПЦ, Кривокапић је оцијенио да је та црква инсистира на концепту затирања Црногораца и црногорске државе, рекавши: “Ко год био тамо на власти, та структура има свој јасни национални програм од 180 година, гдје Црногорци нијесу ту и немају своју историју”?! (1)

Додуше, на то је додао: “Најмрачнији дио великосрпског национализма иде преко СПЦ”! (1)

 Да констатујемо, великосрпски национализам Кривокапић сматра мрачном идеологијом која затире Црну Гору и Црногорце, тврдећи да она иде преко СПЦ и да је тај програм стар 180 година.

 Да би провјерили тачност тезе, враћемо 180 година уназад и посматрамо шта се дешавало у времену када су Црном Гором владали Петровићи.

 Да не би предостављали лажи српских историчара”, преузећемо осврте на ту тему дукљанског академика Радована Радоњића и правника Новака Аџића.

 Академик Радоњић је, недавно, рекао да су Петровићи правили Црну Гору олупином окренутом средњем вијеку, по руској бусоли у жељи за обновом Душановог царства.  (4) 

 Интересантно је да незнавени Ранко Кривокапић за великосрпски програм прије 180 година оптужује СПЦ, а дукљански академик Радоњић научно доказује да је великосрпство било програм династије Петровића.

 Великосрпска идеологија Петровића

Наравно, спорна је и тврдња Кривокапића да је СПЦ прије 180 година затирала Црногорце и црногорски национални идентитет, али и интересантна за осврт јер је често користи и шеф режима Мило Ђукановић.

 Напротив те тезе Криволапића, дукљански академик Радован Радоњић је у свом тексту, објављеном 05.03.2019. на порталу Аналитика, утврдио да „династи“ Петровићи, својим оријентацијама и садржајима свог „господарења“ Црном Гором нису могли допринијети икаквом „идентитетском“ националном и државном искораку који не би био утапање у свесрпство и светосавље! (5)

 Дакле, идентитет Црногораца је био у домену свесрпства и светосавља, каже Радоњић, иза којег стоји сијасет научних радова, док иза теза Кривокапића и Ђукановића стоје кратка упутства манитих дворских идеолога.

Академик Радоњић се на томе није зауставио, већ је навео како је ноторни факт”- “двовјековна екстремно проруска и просрпска опредијељења великих владара“ из „светородне породице“ Петровић, који “никада нијесу имали неки други стратешки државни програм осим обнове Душановог царства“! (5) (6)
 Дакле, ако је историјско великосрпство Црне Горе, као и светосавље, русофилство, обнова Душановог царства – основна “главобоља” Кривокапића и Ђукановића у овом времену, тада их у даљој историји “радосно не дочекује” СПЦ, већ династија Петровића. А то им се не може свидјети!

 Секула Дрљевић престао бити Србин 4. јула 1937.

 Како се послије завршетка сјајне епохе Петровића народ национално осјећао у Црној Гори, данас је енигма за незнавене црногорске државнике и политичаре.

 У објашњењу те теме не треба ићи даље од само једног важног факта, којег ћемо преузети из истраживања правника Новака Аџића.

 Наиме, у полемици коју смо прије пар година водили, Новак Аџић је у свом тексту рекао да је Секула Дрљевић био Србин до 4. јула 1937 године. (7)

 Наиме, на тај дан је у никшићкој „Слободној мисли“ (број 26. од 4. јула 1937., стр. 1-2) објављен непотписани текст којег је Аџић приписао Дрљевићу (7), предочивши тезу да је Дрљевић био Србин до 1937., која ипак има један спорни моменат.

Ради се о томе да Новак Аџић није могао наћи нити један текст од 1937. до 1941. који би потписао Дрљевић, гдје би јавно поновио да није Србин или рекао да је “национално освјешћени Црногорац”, како то воли обашњавати Аџић.

Ипак, ако узмемо Аџићеву тврдњу као факт, логично је да су сви Црногорци до 1937. били Срби, ако је до тада то био и ултрарадикални политичар Секула Дрљевић.

 Додуше, Црногорци су остали Србима и послије те године,  осим Дрљевића које је једини то “престао бити” 1937., како тврди Аџић, мада се тај преображај реално десио тек послије 1941. године када се Дрљевић обрео у НДХ.

Управо зато, смјело можемо устврдити да је српски национални осјећај и идеологија великосрпства била константа Црне Горе у епохи Петровића, али и послије ње све до 1945. године.

И то не може бити проблем овога времена јер је факт, који се може само констатовати.

 Није било конфликта значења појмова Србин и Црногорац

 Важно је коректно прецизирати следеће релације-Црногорац је тада био наднационални појам, по снази скоро раван националном појму Србин, и никаквог конфликта значења тих појмова тада није било.
 
Просто су се та два појма природно прожимала, што је лијепо, А све то има и последице, које демантују данашње дворске идеологе.

 Наиме, такозвано укидање аутокефалнe Црногорске православне цркве 1920., односно утапање у СПЦ аутономије Православне митрополије црногорске, како се тада звала, православни народ Црне Горе није видио као проблем јер су се осјећали Србима, и то елитним.

 Значи, 1920. се десило природно стапање Карловачке патријаршије, Београдске митрополије и Православне митрополије црногорске у Српску православну цркву, јер су се њихови вјерници национално осијећали Србима.

И нема тога дукљанског академика или режимског историчара у Црној Гори који то може оспорити.  Ако Ранко Кривокапић мисли да може, тада нека изволи, скупа са Новаком Аџићем!

Дакако, сада се православни вјерници у Црној Гори изјашњавају на разне начине, што је њихово слободно право, које се поштује јер смо цивилизовани људи.

 Деведесет девет одсто православних вјерника у Црној Гори, и Срба и Црногораца, су против промјене статуса Православне цркве, одбацују сатанистички закон шефа режима и потребу некакве аутокефалности.

 Једини ко жели све то је црногорски режим, који би желио отети црквену имовину из меркантилних разлога, а јари атеисти и антитеисти попут политичара Ђукановића, Кривокапића и дворских идеолога антиправославне провинијенције то прокламују због несхватљиве мржње према православљу.     

 Србо-Црногорци Јована Симоновог Пламенца
 Данас видимо како  малене групице комитадрже скупове, гдје неки спавају а неки  се копитају, а сви заједно појма немају о комитима-зеленашима.
 “Пламене говоре им држи Новак Аџић, који им не смије рећи да су сви комити били Срби, као и да је Секула Дрљевић био Србин до 1937., тако да ти говори немају никаквога смисла.
 
Новак Аџић је давно престао спомињати и Јована Пламенца, због једног важног момента који га је заболио.   

Наиме, куриозитет је да је Јован Симонов Пламенац, организатор и вођа Божићне побуне у Црној Гори 1919. године, у току ратног вртлога 1941. године јавно продемонстрирао да је идеолошки великосрбин.

 Пламенац је православни народ на територији разорене Краљевине Југославије сматрао једним јединственим народом, називајући га Србо-Црногорцима.

 Да се подсјетимо, Пламенац је 1941. године упутио Меморандум владама Краљевине Италије и њемачког Рајха с молбом да се створи Велика држава Србо-Црногораца, која би бројала осам и по милиона становника, звала се Краљевина Црна Гора и имала сједиште на Цетињу. (8) (9)

 Тај меморандум је с италијанског превео  Дејо Пилетић, а објавила Матица црногорска у прољеће/ љето 2010. године. (10)

У Меморандуму Пламенац тражи формирање марионетске Краљевине Црне Горе, предлажући да она  анектира Србију по принципу националног уједињења свих Србо-Црногораца”. (10)

Он дословно каже: “Краљевини Црној Гори трeба да припадне и цијела српско- црногорска територија која је припадала Краљевини Србији све до уочи свјетског рата 1914. године”. (10)

Осим Србије у границама 1914. године, Пламенац је за стварање природне Краљевине Црне Горе тада тражио и следеће територије: Босну и Херцеговину, Космет, Македонију, Војводину, дио Далмације, Скадар и сјеверну Албанију. (10)

Разлог тога његовог дјеловања је био необично хуман. То је био грчевити покушај  спашавања православног народа од черечења у околним марионетским државама, што се види у поруци Хитлеру и Мусолинију гдје Пламенац каже: “Молим вас да не разапињете на крст српско-црногорски народ”! (10) (11)

 На великосрпство Јована Пламенца 1941. Новак Аџић се није освртао, јер му то руши све концепције, али се осврнуо његов идеолошки сабрат Бурзановић.

 У једном свом тексту, Славко Бурзановић је вриснуо до неба, те контатујући апсурд написао следеће: “Држава какву Пламенац жели да створи у ствари је једна од варијанти Велике Србије, само што јој је средиште из  Београда неприродно измјештено на Цетиње.” (12) Неприродно, вели, и апсурд, што и јесте али за незнавене!

 Судар православне цивилизације и антиправославне изопачености

  Да се разумијемо, Јован Пламенац је те 1941. године православни народ који говори српским језиком третирао једним народом, сматрајући га Србо- Црногорцима.

 Ми сада видимо да шеф режима, са ликовима као што су Ранко Кривокапић и разни дворски идеолози, православни народ чак у Црној Гори третирају као проблем.

 Очигледно је да га подлим историјским петљавинама и контрукцијама, које преводе у политичку димензију, покушавају на силу дијелити и конфронтирати, а то им не полази за руком.

 Како им то не успијева- то се иде на вријеђање, па се протествујући православни Срби и Црногорци називају лудацима, рекеташима, кјуклуксклановцима, исламским револуционарима и другим скарадним квалификацијама које презентују свакојаки “елитни” антиправославни подлаци и хуље.  

Режимски медији у свему томе играју нечасну улогу, јер јавности свакодневно представљају погане идеолошке монструме који умију издиплати  неке кварне монологе, али се не смију сучелити с неистомишљеницима, јер би се све то што причају запросто распало пред очима јавности.

На другој страни, величанствени молебани и литије показују да православни народ у Црној Гори себе осјећа саборно, једним недјељивим народом, с пуним правом да сваки појединац себе национално дефинише како жели, што је лична, интимна ствар, а и да се политички профилише како му воља.  

 Зато сада у Црној Гори имамо судар православне цивилизације и антиправославне нецивилизације и изопачености.

 Ресурси смислене мржње ових других су давно исцрпљени, остала им је само бесмислена мржња на располагању, а таква опција нема будућност.

Зато: “Слога биће пораз врагуодјекује Црном Гором, а духовна сила људи на молебанима и литијама свједочи о моћи достојанства и саборности православног народа Црне Горе.    

 Референце

(1)   (“Кривокапић: Најмрачнији дио великосрпског национализма иде преко СПЦ”, портал СЦМ-извор ТВЦГ, 08.03.2020.)

(2)   („Кривокапић: Са ДПС-ом смо само због НАТО“, портал “Вијести”, 12.2.2015., Подгорица, цитат: “Предсједник Скупштине Ранко Кривокапић тврди да нас аутопут неће одвести у дужничко ропство, иако признаје да је у датим околностима и перспективи нужност. Сматра да је већа штета био Комбинат алуминијума, кроз који је, како процјењује, нестало 800 милиона еура државног новца.”

(3)   (“Из црногорских музеја украдено 14.475 експоната”, М. Секуловић, портал Вечерње новости,  20. јануар 2018.)

(4)   (Радоњић: Петровићи су правили Црну Гору олупином окренутом средњем вијеку по руској бусоли у жељи за обновом Душановог царства, портал ИН4С, 08.02.2020)

(5)   (“Могли би се суочити и са већим проблемима од оних из 1918. године”, Радован Радоњић, портал Аналитика- пренесено са Побједе, 005.03.2019)

(6)   (“Повратак великосрпских великосрба, Петровића, на свој крш”, Војин Грубач, 04.08.2019.) 12:37

(7)   (“Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац”, портал ИН4С, 27.09.2016)

(8)    (Војин Грубач, Меморандум Јована Пламенца Хитлеру: Држава Србо-Црногораца!, портал ИН4С, 30. мај 2017.)

(9)   (Војин Грубач, Расна теорија Јована Пламенца 1941. и расне пројекције, портал ИН4С, 2. јун 2017.)

(10)    (Меморандум – Јован С. Пламенац, часопис „Матица црногорска“ – прољеће/ љето 2010., превод с италијанског: Деја Пилетић, стр. 153./178.)

(11)     (“Вођа Божићне побуне против балканске осовине зла 1941.”, Војин Грубач, портал ИН4С, 26.06.2017.)

(12)   (Славко Бурзановић, Један неуспјели државни пројекат Јована Пламенца из 1941.године, „Матица црногорска“- прољеће/ љето 2010. стр. 143./152., цитат: “Држава какву Пламенац жели да створи у ствари је једна од варијанти Велике Србије,  само што јој је средиште из   Београда неприродно измјештено на Цетиње. Апсурдно је што је такве тежње показао Јован Пламенац, један од вођа Божићнога устанка из јануара 1919. године, предсjедник емигрантске Владе и упорни политички борац за обнављање црногорске државе након њене насилне инкорпорације у Краљевину СХС.)

 


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply