Odgovarajući na pitanje novinarke beogradskog dnevnika Danas: Za razliku od perioda kada ste Vi bili predsednik, danas je situacija u regionu poprilično zaoštrena. Zašto tvrdite da ono što se dešava u Crnoj Gori predstavlja populističku propagandu i odvratnu predstavu Đukanovića i Vučića?, nekadašnji predsjednik Srbije Boris Tadić, koji ima crnogorske korijene po ocu i koji je sada lider opozicione Socijaldemokratske stranke, je rekao da je to zato što i Đukanović i Vučić “profitiraju na fingiranom sukobu kojim bilduju svoj lažni patriotizam”.

“Da su zaista želeli da reše ovaj problem sa Zakonom o slobodi veroispovesti, to su mogli da učine i pre četiri godine kada je to pitanje otvoreno. Umesto toga, tapšali su jedan drugog po ramenu i hvalili se nikad boljom saradnjom Srbije i Crne Gore, dok su zapravo verovatno jedino sarađivali u lukrativnim poslovima i zataškavanju organizovanog kriminala. Uostalom, najveći dokaz da je sve predstava je činjenica da se ni danas lično ne napadaju i ističu svoje prijateljstvo uprkos tome što Vučić Đukanovićevu Crnu Goru optužuje za gušenje prava Srba i SPC, a Đukanović Vučićevu Srbiju za nastavak velikosrpskog projekta i rušenje crnogorske državnosti. Ni većih međudržavnih sukoba, ni većeg ličnog prijateljstva lidera. Izgleda da što su gori odnosi Srbije i Crne Gore, to su Milo Doživotni i Aca Srbin bliži.

Imaju li razloga Srbi u Crnoj Gori da protestuju?, bilo je naredno pitanje novinarke dnevnika Danas.

– Naravno da imaju i to pre svega zato što u organima vlasti nisu proporcionalno zastupljeni predstavnici srpske zajednice. Svaki narod ima razlog za zabrinutost i protest ukoliko živi u državi čiji predsednik tvrdi da matična država tog naroda nema pravo da brani interese, identitetska i druga prava svojih sunarodnika u drugoj državi. A Đukanović je upravo takvu kritiku uputio Srbiji stavljajući brigu naše države za Srbe u Crnoj Gori i drugim državama regiona u kontekst velikosrpskog projekta, što je politička besmislica. Pored toga, Đukanović optužuje SPC da ugrožava svojim zahtevima sekularni karakter crnogorske države, a upravo on dovodi u pitanje njenu sekularnost time što kao predsednik države postavlja strateški cilj formiranja autokefalne crnogorske crkve. Pa upravo je to par ekselans rušenje sekularnog karaktera Crne Gore direktnim mešanjem države u pitanja crkve.

Kako Vi gledate na izjavu srpskih zvaničnika da Crna Gora o spornom zakonu treba da pregovara sa patrijarhom Irinejom, a ne sa Amfilohijem Radovićem?

– To je pitanje ustrojstva crkve, a ne stavova srpskih zvaničnika, koji ne bi trebalo da se mešaju u to ko je nadležan da pregovara u ime crkve, kršeći time princip sekularnosti države.

Koliko takvu zaoštrenu situaciji u Crnoj Gori podgrevaju i izjave iz Srbije?

– Izjave Dačića i Lončara su krivična dela, koja izazivaju međunacionalnu mržnju, sukobe i segregaciju. Ovu vladu očigledno čine primitivne i neobrazovane ličnosti, koje takvim izjavama dovode u pitanje osnovno ljudsko pravo, garantovano zakonom države u kojoj obavljaju ministarske funkcije. Posebno ističem da su njihove izjave socijalno i politički opasne, jer predstavljaju presedan koji onda može da se primeni i na pripadnike svih drugih nacionalnih manjina i razbuktaju nove sukobe u Srbiji, a time i u regionu. A što se tiče Vučićeve izjave da bi Lončar trebalo da se izvini, Lončar je trebalo da bude smenjen, a ne na Vučićevom lažnom času bontona.

Milo Đukanović, ovih dana podsetio je da su loši odnosi Srbije i Crne Gore bili i u vreme kada ste vi bili predsednik i kada su „neki vaši savetnici mešetarili po Crnoj Gori“?

– To je očajnički potez Đukanovića da optuži velikosrpski projekat za aktuelne probleme u Crnoj Gori, a da pri tom ne optuži Vučića. Đukanović se našao u nevolji kako optužiti Srbiju za urušavanje crnogorske države, a pri tom ne optužiti predsednika Srbije koji drži svu vlast u svojim rukama i kako optužiti Srbiju za velikosrpski projekat, a ne pomenuti u tom kontekstu Vučića koji je najveći deo svog političkog života služio upravo toj velikosrpskoj ideologiji. Pa se u toj nevolji nespretno dosetio da umesto Vučića pomene mene, nazivajući jednog savetnika „kamarilom savetnika“, jer nekog je morao, a nekog očigledno nije smeo. Posebno je zanimljiv takav odnos prema Vučiću u trenutku kada su odnosi Srbije i Crne Gore najgori u istoriji, do te mere da su se čak i njih dvojica složili da je atentat na Đukanovića planiran sa teritorije Srbije, da ne pominjem paljenje crnogorske zastave u Beogradu i otvorenu raspravu u Crnoj Gori o mogućoj potrebi angažovanja NATO za zaštitu od Srbije. Mora da je i za to kriva „kamarila mojih savetnika“.