Ритуално иживљавање: Симбол метастазе државе

Objavljeno: 20.11.2019, 23:30h

Пише: Војин ГРУБАЧ

Јавност Црне Горе прати, с огромном пажњом, случај бруталног линчовања Никшићанке Јелене Крстић, самохране мајке двоје дјеце, који се догодио на њеном радном мјесту у Беранама.

Каква је била реакција грађана- довољно је погледати коментаре на социјалним мрежама и Интернет порталима, те лако устврдити да је тај случај изазвао високу резонанцу јавности, која се и данас креће између тешко контролисаног огорчења и бијеса.

Иако се ради о очитом жестоком нападу на вјерској основи који је прекривен, наводним, територијалним анимозитетима, јавност је реаговала једнозначно.

Осуде су дошле од грађана свих националности и вјероисповијести, што је било реално очекивати.

Дакако, било је оних они који су покушали оправдати тај брутални акт- па завршили на трулим маргинама друштва, осјетивши у том запећку игнорисање, презир и гађење од стране јавности.

Опште огорчење баца насилника у тешку немилост јавности, која било чији осиони осјећај личне моћи закономјерно гура у просторе неизвјесности и страха.

А шта се конкретно десило, имали смо прилику да видимо 4.11.2019. године, када је у дневнику “Дан” објављен ауторски текст господина Владислава Дајковића- под називом: “Јача и од батинa”

Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш питати

Послије сусрета са Јеленом Крстић, Дајкoвић је у тексту овако описао шта се све десило:

”Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш да питаш ђе ћеш да радиш, нећеш ми се више шетати Беранама, него мрш у Никшић.” – узвикнуо је Мухамед Рамусовић док се разуларено залијетао ка Јелени, самохраној мајки двоје ђеце, настањеној у Беранама.

Услиједио је боксерски ударац, директно у зубе. Па још један у образ. Па у други образ. А онда у чело. Док се врела крв сливала низ њено престрашено лице, групица момака је нијемо посматрала иживљавање. Надам се да се макар мало стиде данас.

Наставио је. Чак га ни плач ђеце није омео у том ”херојском” подвигу. Нови ударац у чело ју је коначно срушио на под. Једно од неписаних правила борби између мушкараца, а поготово некадашњих фер туча ”на шаке”, гласило је: Никад не ударај противника који лежи на поду.

Нажалост, не само што је вријеме фер туча далека прошлост, већ и прави мушкарци полако постају дио прошлости, што се и у овом случају потврдило.

Наставио је да је туче и на поду. Спустио до полусвјесне Јелене из које је шикљала крв и филигрантски прецизно задао још два ударца у лице од којих јој је вилица искочила из лежишта. А онда се, очито задихан и уморан од силних удараца, придигао и три пута шутнуо ногом у стомак, па у леђа. Чисто да не остане дужан неком дијелу већ изудараног тијела.

Након тога се у маниру холивудског каубоја одшетао у непознатом правцу, сав поносан, уз ријечи: ”Знам ја тебе смрдо никшићка, поћераћу те одавде, јер сам ја шеф ође”.

Господин Дајковић потом даје свој осврт, а дио тога осврта је био овакав:

“Ако се шефовање огледа у пребијању једне жене, онда је био шеф. И то прави.  Јелена се придигла и сва крвава се отетурала у беранску болницу.

Ударце је мушки поднијела, као да је годинама у рингу. И заиста, била је. Јер, шта је је просјечна црногорска жена сем заробљена у вјечитом животном рингу, оивиченом у очекивању околине да буде не само узорна жена, већ све оно што се тражи од ње. Баш све.”

Недореченост приче “шефа” инкриминисаног кварта

Наравно да је јавност експлодирала послије ове монструозне сцене масакра једне жене- немоћне да се одупре насилнику и “групи подршке” која је ту била, а чија имена и презимена би јавност требала знати.

Јер, управо та група “посматрача” је овом догађају дала обрисе ритуалног обреда, са примјесама  сатанизма, тако да су скупа са насилником они чињели једног- колективног монструма.

Ипак, брутални дио овог окултног иживљавања неће бити тема овог текста, већ много озбиљније ствари које су из њега проистекле, везане за мотиве ове групе монструма.

У том смислу, ријечи извршитеља крвавог обреда: “Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш питати…”, показују вапијућу недореченост.

Наиме, није јасно да ли је насилник желио рећи да дотични кварт града сматра својим аутохтоним “парчетом зла”, са свим људима који у њему живе, или “својом прћијом” третира цијело Беране, са свим Беранцима, рецимо?!

Опет, није јасно да ли сматра непожељним Никшићане без обзира на пол, или су непожељне само Никшићанке?

И уопште, осим грађана Никшића, да ли постоји списак и осталих градова чији су грађани и  грађанке неопожељни у томе инкримисаном кварту, или цијелим Беранама?

Како држава није адекватно реаговала на овај сегмент приче, јавност се тешко може отети утиску да се овдје ради о покушају рушења устројства правног система.

Самим тим, намеће се мноштво питања. Рецимо, зашто су потребни локални избори у Беранама, ако садашња власт не влада градом, или појединим њеним квартовима, који имају своје законе?

Опет, коме су више потребни парламентарни избори у Црној Гори, када је јасно да садашња власт, из неког непознатог разлога, не контролише поједине рејоне, градове или квартове градова у  држави? Збиља, а који су то непознати разлози, може ли се знати?

Случај који постаје јарки симбол деструкције државе

Умјесто да госпођа Горица Голубовић,  тужитељка у Основном државном тужилаштву у Беранама, обрати пажњу на то да овај случај говори о намјери феудализацији града, рушењу Устава Црне Горе, поред тога што представља и бестијални масакр једне грађанке, десило се нешто што је шокирало јавност Црне Горе.

Наиме, дневни лист “Дан” је обавијeстио јавност да је тужитељка Голубовић, приликом испитивања Јелене Крстић, савјетовала оштећеној “да опрости Мухамеду Рамусовићу што је претукао и да демантује наводе које је након злостављања које је преживјела изнијела у медијима”.

Дневник “Дан” је пренио Јеленине ријечи, са саслушања, а оне гласе овако: “Голубовићева ми се, …, по завршетку испитивања, обратила ријечима: Зашто му не опростиш? Ти си вјерница, мајка двоје дјеце, ово је мали град, наставићеш да живиш у Беранама. Моје није да се мијешам, ја не бих смјела ово да ти кажем, него ти пријатељски савјетујем”.

Ријечи Голубовићеве: “Моје није да се мијешам, ја не бих смјела ово да ти кажем…”, су знаковите јер оне, могуће, свједоче о томе да неко изнад ње, са више инстанце, жели аминовање злочина, иако то подразумијева подршку фактичкој бандитској феудализацији градова, гдје ће у сваком кварту владати своји закони.

Управо због тога, сам факт пребијања жене и свирепог начина на који је он изведен, иде у други план.

У први кадар долази тема евентуалног почетка фрагметације државе на феуде,  гдје ће сваки локални силеџија бити локална власт.

Дакако, сада Крстићка може и опростити насилнику, и свим структурама државе који су постали саучесници овог злочина, али се гори дио смисла самог догађаја- не може промијенити.

Зато случај Јелене Крстић далеко надилази Јелену, те постаје јарки симбол деструкције државе, са свим последицама које тај процес може носити.

Брутално шутирање основних и личних слобода грађана

А колико је та намјера очигледна, види из изјаве шефа сатанистичког клана, који каже: “’Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш да питаш ђе ћеш да радиш, нећеш ми се више шетати Беранама, …”

Овдје је врло интересантан други дио изјаве, гдје се каже- “мене ћеш да питаш ђе ћеш да радиш, нећеш ми се више шетати Беранама, …”!?

“Шеф кварта” у овој изјави даје себи за право да одобрава и ограничава слободно кретање одређених грађана, који му се не свиђају, што представља грубо кршење свих закона.

Опет, како тврди да он у кварту одређује “гдје ће ко радити”, то се поставља питање- која то радна мјеста он нуди, и зашто их не нуди незапосленима?

Наравно, намеће се и питање- у каквим условима ти “његови радници раде”, јер на примјеру Крстићке, која код њега не ради, лако се да претпоставити да они пролазе и горе од Крстићке.

Дакле, у овом случају ми видимо очито рушење уставног поретка државе, који јемчи- елементарна људска права на- слободни живот, безбједност, рад и кретање.

Самим тим, питање- да ли насилник сматра да је у његовом посједу само кварт или град Беране(!?), наслућује одговор ако се узме у обзир реакције тужитељке Голубовић.

Њена реакција садржи елементе страха- што јој кривицу за противправно дјеловање, могуће, релативизује, али уједно она даје аларм за узбуну јавности.

Јер, насилник је са својом групом демонстрирао да он представља локалну власт и инквизицију, која ће на свом феуду суспендовати све законе државе Црне Горе.

Дакако, држава има средства и силу да насилника и његову групу процесуира због тешког насиља и рушења уставног поретка, те све елегантно ријеши, али се то не дешава из непознатог разлога.

Сила резонанце случаја ће срушити систем трулог друштва

Власт поступа тако чудно и неадекватно да се саучесници овог бруталног  напада на жену умножавају.

Од окружења бахатог насилника- саучесници се шире по вертикали власти, самостално се додавајући као зли помагачи.

Зато овај случај претендује да страшном силом резонанце поремети читав систем трулог друштва и његове власти, а да власт, за сада, тога није свјесна.

Он неће раскубати само трулеж власти, већ и многих партија и НВО, као и сумбурних “грађанских идеолога” које таворе у бесмислу.

И што буду дуже отезали да насилника и његове помагаче по вертикали власти процесуирају, то ће се процес метастазе обољелог државног организма све брже ширити.

Ако је власт жељела да сама себе “на колац набије” досадашњим понашањем, у овом случају, је стопостотно успјела.

Треба им само пожељети да и даље опструирају случај, да би што више слабих карика система пукло пред очима јавности.

А ако им је суђено да колективно потону, то је већ усуд, карма или нешто слично.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply