Vunena Vremena

Objavljeno: 20.09.2019, 07:21h

Piše: Ljiljana VUKOVIĆ

Priča kaže da priroda ima vunene noge, a gvozdene ruke 👣

Sišla sam sa starog asfaltnog puta i stala licem okrenuta ka najvišem brdu u čijem je podnožju ležalo ekstravagantno zeleno jezero. Iza mojih leđa u kamenom i tvrdom Durmitoru počinjalo je nevreme. Ispred mene je ležala Sinjajevina obasjana suncem, meka i obla. Izula sam patike i ružičasti ranac okačila na leđa. Teške i hrapave vunene ponjave koje je Ruža tkala u samotnim zimskim noćima sam stavila u naručje i krenula ka vrhu. Svileni dodir suve i polegle trave prijao je mojim umornim i povredjenim stopalima. Velika i raspukla, kao crna čokolada, gljiva puhara na momenat je bila stanište za moj desni taban i lek za jučerašnju ranu na njemu. Posmatrala sam delimićno zarasle tragove koje su letos ostavili kvadovi dok su, puni oktana i bahatih i nezrelih dečaka u potrazi za instant adrenalinom, pokušavali da velikim točkovima brže stignu na vrh. Tražila sam ljutnju i nije je bilo. Bila je jesenja seta jer sam znala da je vreme detinjstva i tajnih mesta u koja smo bežali, kada smo bili deca, prošlo. Stigavši na vrh raširila sam jednu vunenu ponjavu i sela na nju, a drugom sam se zaogrnula. Uživala sam u besprekornom kadru i vetru u kosi dvadesetak minuta. Onda je zahladnelo, nebo se zacrnelo, jezero je izgubilo boju i ja sam krenula puna divljenja i poštovanja za ono što je veliko i važno za mene.

Dok sam žurila da pobegnem od kiše znala sam da Sinjajevina nije mesto za kvadove i tenkove.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register