У току жестоке битке коју, прилично интелигентно, води црногорски олигарх из Лондона с актуелним шефом режима у Подгорици, јавио се из ниоткуда циклично програмирани дукљански псеудоидеолог без лица, извјесни др Новак Килибарда.

Који је кроз текст “Два удара на црногорску државност и духовност”, преко црногорског портала “Аналитика”, предочио некакве неповезане мисли – што је, на концу, резултирало петпарачким штивом.

На тај текст ћемо се вратити неки други пут, узгред напомињући да се Килибарда, који је био идеолошки партнер властима у рушењу комунизма и капитализма у Црној Гори, и стварању анахроног- оријенталног система управљања државом, опет елегантно вратио на идентитетску причу на дукљанским основама, која одавно “воду не пије”! И саплео се, што је очекивано!

Неадекватне идентитетске игре режима

Дводеценијско вријеме прошло показало је да актуелна “црногорска владајућа гарнитура”, с никаквим резултатом, бије те исте, промашене, а наводно “црногорске”- “идентитетске битке”.

Дакако, власт то ради с намјером да направи што јаче подјеле унутар православног народа Црне Горе, а све ради пљачке и растакања свих ресурса државе. Успут тјерајући политичке представнике осталих народа, наравно- силом апарата, да учествују у тој причи.

При чему, та владајућа државна квазиелита се упорно труди да не види како такве намјере и дејствовања урушавају основу постојања државе Црне Горе – која је настала на вјековној борби искључиво православног народа, који се игром чудних историјских околности данас нашао у незавидном положају.

Како су пиони на високим функцијама државе изузетно незнавене особе, у смислу познавања историје Црне Горе, као и политичко – идеолошких процеса који су се у њој дешавали у, рецимо, двјеста претходних година, то им идентитетске битке које воде понајвише сличе трчању кроз мрачну шуму, гдје не постоји дрво у које главом не ударе.

Управо из разлога сопствене незнавености, унајмили су гомилу савјетника, углавном из редова тзв. дукљанских квазиинтелектуалаца – који глуме интелектуалце и зналце, да им помогну и трасирају те непроходне путеве фалш – идеологије, политике и “бизниса”.

Као резултат те идеологије и, паралелне, пљачке државе и народа – десио се распад политичког система у Црној Гори.

Тако присуствујемо представи гдје дукљански идеолошки лудаци “брче” збуњенe државнe чиновнике, што досеже све до самог врха црногорске власти, који не зна на којој планети живи.

Али зна, да материјално живи одлично, што је промјењива категорија, коју судбина црногорског олигарха у Лондону, а другог и многих који су одбјегли у Београд, као последњу дестинацију „спаса“, сликовито потврђује.

Зато ће овај текст бити посвећен управо дукљанским интелектуалцима, њиховом идеолошком и “националном” профилу, а такви ће бити и наставци ове приче, којој је потребно врло кратко вријеме за заокруживање.

Дукљани – профил, и трајна девијација од смисла

Да се разумијемо, такозвани дукљански интелектуалци, политичари и публицисти имају следећу идентитетску схему – по националности су Црногорци, а осим тога – идентификују се као Дукљани, што нема национално, већ наднационално обиљежје.

И оно је важно, јер опредјељује разлике, које руше стереотипе.

Таква национална и наднационална идентификација Дукљана није спорна, јер на њу имају апсолутно слободно право.

Што се тиче идеолошког обиљежја, дукљански интелектуалци себе позиционирају антисрбима. То је, опет, њихов слободни избор, додуше, дефектан – јер носи у себи антицивилизацијску компоненету.

То што Дукљани сматрају да нису Срби – је лични избор, на који нико нема примједби. То је слободна воља, неоспорива!

Али, итекако је спорна њихова самозвана “грађанска позиција”, и тврдња да су “граџански орјентисани”, у судару с фактом да имају отворени анимозитет према Србима у Црној Гори, који су, по идеји, грађани са свим сетом права које има гарантује Устав државе, ако постоји Устав и држава!?

Јер и грађани Срби, којих у Црној Гори има 34 одсто по факту– се изјашњавају Србима такође по својој слободној вољи, као и сви остали народи, па и малобројни Дукљани, рецимо, међу тим народима!

Кажемо по факту, а не по последњем лажираном попису становништва Црне Горе- који је јавности предоставио режимски Монстат, чији се резултати статистичке манипулације елегантно могу- “окачити мачку о реп”.

Црногорци и Срби, као “државотворна пријетња Дукљанима”

Рећи да Дукљани имају анимозитет само према Србима у Црној Гори, значи – ништа не рећи. Њихови анимозитети према националим посебностима људи, који не личе на њих, су далеко шири, а можда и немају границе.

Ма колико то чудно било, Дукљани, иако се по националности изјашњавају као Црногорци, имају јак етнички анимизитет чак и према огромном проценту грађана – који се национално изјашњавају баш као Црногорци!

Дукљане обузима панични, подсвијесни и свјесни страх од такозваног – дуализма православних Црногораца, који је интересантан дио идентитета – настао кроз необичне историјске процесе у Црној Гори.

Тај дуалитет је сасвим нормална последица свих ломних периода недавне историје Црне Горе, и неоспориви факт, који ће бити потом објашњен!

Дукљани, изгледа, не схватају да национални идентитет није круцијално везан за просто национално изјашњавање, већ и за мноштво осталих идентитетских подфактора, који свеукупно чине етнички идентитет човјека.

Рецимо, преко четрдесет одсто грађана, који се национално изјашњавају као Црногорци, је на референдуму 2006. године отворено гласало за заједничку државу са Србијом.

А дукљански идеолози грађане који су тако гласали називају – “отвореним непријатељима Црне Горе”, или онима који би “хтјели да Црна Гора нестане”?!

Самим тим су „крвним непријатељима“ прогласили и људе – који се национално изјашњавају као они!?

Да констатујемо, и Србе и Црногорце који су гласали за заједничку државу, Дукљани заједнички третирају својим националним противницима, па и непријатељима, што је јако чудно, јер се ради о двије трећине православног народа Црне Горе!

Како је, на другој страни, преко 20 одсто Срба гласало на референдуму 2006. за независну државу Црну Гору, и тиме одлучило њен самостални државни статус, јер се од дијела Срба то није очекивало, то је јасно да уједно постоји- “копча која веже Црногорце и Србе”- који су заједнички били за државну самосталност Црне Горе.

А то се Дукљанима не свиђа, јер су се „националне карте“ по пункту – државног уређења Црне Горе тим фактом темељно измијешале. И то у распону од заједничке државе са Србијом, у виду кристално јасне конфедерације – све до самосталне државе.

Самим тим , сваком разумном човјеку је јасно- да државом потенцирани, наводни “конфликт Срба и Црногораца” – постоји само као нејасна категорија, режирана за кратке интересе, материјалне природе апсолутних разбојника.

Посрнуће, и јуриш у пропаст!

Елем, Дукљанима је било мало то што су својим непријатељима прогласили двије трећина православног становништва Црне Горе, и Срба и Црногораца – због гласања за заједничку државу.

Они су у наставку тог идеолошког срљања- кроз антисрпске пориве, урлика, неадекватне текстове и изјаве- окренули против себе и тих, њима важних- преко 20 одсто Срба који су били за самосталну Црну Гору.

А тако глуп потез могу урадити само потпуни лудаци! Испада да је “национална особеност” Дукљана – импулсивни јуриш у пропаст по сваку цијену, гдје крајње неадекватним понашањем демонстрирају- да нема тога дна којег “не могу освојити”.

То смо видјели, а и сада гледамо, у облику њиховог срљања по питању Православне цркве у Црној Гори.

Гдје су превидјели факт да – 99 одсто православних вјерника у Црној Гори, а то су и Срби и Црногорци, сабира Митрополија црногорско-приморска, и да се то стање никако не може промијенити.

Чином формирања и протежирања фантомске “Цркве”, под називом НВО ЦПЦ, чију форму без садржаја чине расчињени свештеници и антихришћански орјентисани атеисти, Дукљани су успјели против себе окренути сву силу вјерујућег православног народа Црне Горе. Опет, не само Срба, већ и Црногораца!

„Црква“ без вјерника, језик без корисника?!

Па и ту се нису зауставили! Јер посрнуће – тражи нове идеолошке “жртве”, и “подвиге посрнућа”.

Исто као што су створили НВО Цркву без вјерника, тако су направили “књижевни црногорски правопис и граматику”- без корисника!?

Како православни лингвисти Црне Горе – Срби и Црногорци, нису хтјели учествовати у тој фарси, наши чудни Дукљани су унајмили два Хрвата, једног Бошњака и једну Украјинку из Галиције, да у Црну Гору увезу тај инострани “црногорски језик”!?

Резултат је био очекиван – не само да тај квази- књижевни језик не користе Срби и Црногорци, Бошњаци и Хрвати, њега чак не користе многи Дукљани, као што су, рецимо, Жексон Ивановић и Мишко Перовић.

Тако је испало да су српски и црногорски лингвисти Црне Горе, исправно и разумно избјегли учешће у стварању лингвистичког страшила, који је закомјерно завршио своју практичну историјску улогу у кошари за отпад!

Да се разумијемо, није спорно како ће било који грађанин Црне Горе називати језик којим говори, јер је то слобода која је гарантована.

Спорно је то што је дио онесвијешћених Дукљана, уз лудаке из извршне власти Црне Горе, из крајње лоших намјера, најнижих побуда, унајмио недобронамјерне туђине да праве “црногорски књижевни језик”.

Који је тако брзински и накарадно склепан, да тог провинцијалног језичког Квазимода- нико никад неће користити, па ни Дукљани, што је најсмјешније!

Дукљани не сличе Црногорцима

Ако свему овоме додамо да су исти ти Дукљани унередили грб Црне Горе, самим тим и заставу, а о химни да не говоримо, то је јасно да нема пункта гдје се нису трајно одвојили од православног народа Црне Горе- и од Срба и од Црногораца.

А као што смо видјели, екстремни дио Дукљана се одвојио и од Дукљана, што је знаковито.

Ипак, подршком „независности Косова“, с којег је протјерано преко 28.000 Црногораца, на које се Дукљани нису чак ни осврнули, а то су људи и судбине, пренебегавајући да је против тога срамног призања било 82 одсто грађана Црне Горе (а по премијеру Марковићу- чак 85 одсто), Дукљани су изврнули своју утробу.

Исто се десило и са огавним слањем црногорског официра на прославу геноцидне „Олује“ у Хрватској, што је нечувено!

Тако им је додатно пукла провалија у односу на све народе Црне Горе, а не само православне Србе и Црногорце…

Учитавајући сва та тумарања, Дукљане можемо класификовати у широком распону, од условно нормалних, са повремним кратким спојевима у глави, до оних који су апсолутно неурачунљиви.

Умјесто што дио јавности размишља о виртуалном помирању Срба и Црногораца у Црној Гори, гдје је очигледно да ту има много тачака спајања, а мало тачака аздвајања, ред би био да се Дукљани измире између себе, па да изаберу гдје је њихова „толерантна средина идеологије“- између условне нормалости и тоталног лудила.

На другој страни, уз поштовање националног- црногорског, и наднационалног- дукљанског идентитета, јасно је да ће православни народ Црне Горе, и други народи у окружењу, Дукљане- све мање видјети, осјећати и третирати као Црногорце!

Дукљани као етничка мањина, конфронтирана Србима и Црногорцима

Све наведено говори да је прича о конфликту Срба и Црногораца у Црној Гори фалш тема.

То није тачно, већ је тачно да су се Дукљани трајно етнички одвојили и од Срба и од Црногораца у Црној Гори, а да ће се у будућности све више цијепати између себе, током суочавања с суровом реалношћу.

И то није ништа страшно, нити штетно, јер Дукљани чине максимум два одсто становништва Црне Горе. Окренувши против себе и Србе и Црногорце, Дукљани данас представљају етничку мањину у Црној Гори.

И то није неки проблем – колико је проблем то што су Дукљани све реторичке и метафизичке битке изгубили, а не желе то сами себи признати. А то је само њихов проблем!

Што се тиче будућности- православни народ Црне Горе ће се национално изјашњавати како ко хоће, звати језик како је коме воља, и то је право у домену часних елементарних слобода.

Сви параметри говоре да вријеме идентитетског хаоса Црне Горе – „пролетјело у пролазу“, што је важно да би се дочекала још тежа, она егзистенцијална времена.

Наравно, Дукљани су имали жељу да буду „прве виолине Црне Горе“, али, како су све радили на нестабилним и непоштеним основама, то ће претпостављене „прве виолине“ завршити свој пут закономјерно, силaском са сцене.

Одговорност за економску разуру народа, а не идеологију!

Правећи идеолошки кошмар, скоро три деценије, Дукљани су само успјели да у спрези с корумпираном влашћу доведу Црну Гору на руб егзистенцијалног постојања.

Зато нема потребе да икада одговарају за идеолошке позиције и ставове, јер су на њих имали право.

Одговараће само за факт да су идеолошким подигравањима угробили државу, економски је разорили, а последично довели у питање безбједност православних Срба и Црногораца, што је врло опасна позиција тога народа на увијек конфликтном Балкану.

А ова прича, разапета између идентитета и сатирања државе, као и унижавања народа, ће имати свој наставак.