Putovanje ’16, III dan/ prvi deo – Novigradsko more, Donji i Gornji Karin

Objavljeno: 12.05.2017, 00:09h

Lepo vreme nas podiže sabajle. Dopunismo rezerve vode na javnoj česmi i zaputismo se Novigradu, koji je za mene stara priča. Greškom ne unesoh u telefonsku navigaciju da nas ne vodi autoputem. A pošto je “mašina glupa” kako bi rekao jedan, ona nas odvede baš tim autoputem odvajuajući nas od Jadranske magistrale i pored Zemunika nas odvede Novigradskom moru za jedan evro, koliko je bio iznos računa za autoput. Lepa, plitka plaža u Posedarju nije više bila kao nekada. Pretvorila se u gradilište i ustuknula sa svom svojom lepotom pred kapitalom, pa smo produžili sve do Novigrada. Tamo se parkirasmo na rivu i mada smo videli da se iznad Velebita formiraju kumulonimbusi, pripremosmo bicikle i sve ostalo pa po lepom vremenu započesmo vožnju. Samo što smo izašli uzbrdo iz zaliva i napravili par fotografija,poče da rominja po nama blaga proletnja kiša koja prirodi daje život a osvežava biciklistu baš onako kako on želi. Zbog mokrog kolovoza smo morali da usporimo i milimo spuštajući se nizbrdo prema Donjem Karinu, gde nam iz zasede iskoči franjevački samostan Bezgrešnog začeća Djevice Marije.Uđosmo u dvorište i prošetasmo malo očekujući po starom domaćinskom običaju da će neko izaći pred nas ali to se nije desilo, mada su dva parkirana automobile odavala da se tu verovatno neko nalazi. Malo mi je čudno bilo što u kamenoj ogradi i samostanskom miru u društvu ne baš toliko mladih maslina postoje dve puškarnice ali je ubrzo usledilo i objašnjenje u vidu istorije koja nikome ne da mira . U porti na jednoj zgradi je postavljena ploča na kojoj piše kako se ne sme zaboraviti da su daleke ’71. godine srpski civili uz pomoć jugokomunističke vlasti napali hodočasnike iz okoline koji su se baš tu okupljali nekim, njima znanim razlogom na blagdan Gospe od anđela. Na drugoj tabli je predstavljen istorijat samostana, koji kaže da ga je podigao velikaš Nikola Lapsanović, gospodar grada Karina, 1494. a da ga je njegova supruga bogato obdarila. Kasnije je padao pod uticaj dr ugih velikaša, sve dok ga Turci nisu spalili, i to u nekoliko navrata ponovili kao da im jednom nije bilo dovoljno. Kada su se Turci manuli ćorava posla, na ovo područje se doselilo pravoslavno stanovništvo. Pominje se i još jedna vrlo značajna godina vezana za ovo zdanje i to 1797. Tada je ćesaru u Beč poslata depeša da se Dalmacija sjedi ni sa Hrvatskom. Kako je on odgovorio ne piše. Ali tabla još kaže da su u domovinskom ratu pobunjeni Srbi proterali fratre 26. kolovoza 1991. godine, a samostan minirali 1993. Šta je dalje bilo čitali smo u novinama i gledali na televiziji jer tabla koje bi to objašnjavala ovde ne postoji. Samostan je dobro obnovljan do 2006. godine, ali su burna vremena kroz vekove opustošila biblioteku i arhivu pa se tome neki istraživač ne može nadati. Za nama ostade Donji, pa nastavismo dalje preko Gornjeg Karina. Ponovo izađosmo na Jadransku magistralu i spustismo se u Obrovac, najpustije mesto na čitavom svetu. U glavnoj ulici nema ni žive duše i više podseća na napuštene kulise za film nego na mesto gde neko živi. Morasmo se zaustaviti da to snimimo foto kamerom. Kasnije saznasmo da je upravo tu snimljeno nekoliko filmova i da je grad dobro odglumio kulise.

PuškarniceLepo vreme nas podiže sabajle. Dopunismo rezerve vode na javnoj česmi i zaputismo se Novigradu, koji je za mene stara priča. Greškom ne unesoh u telefonsku navigaciju da nas ne vodi autoputem. A pošto je “mašina glupa” kako bi rekao jedan, ona nas odvede baš tim autoputem odvajuajući nas od Jadranske magistrale i pored Zemunika nas odvede Novigradskom moru za jedan evro, koliko je bio iznos računa za autoput.

Lepa, plitka plaža u Posedarju nije više bila kao nekada. Pretvorila se u gradilište i ustuknula sa svom svojom lepotom pred kapitalom, pa smo produžili sve do Novigrada. Tamo se parkirasmo na rivu i mada smo videli da se iznad Velebita formiraju kumulonimbusi, pripremosmo bicikle i sve ostalo pa po lepom vremenu započesmo vožnju. Samo što smo izašli uzbrdo iz zaliva i napravili par fotografija,poče da rominja po nama blaga proletnja kiša koja prirodi daje život a osvežava biciklistu baš onako kako on želi. Zbog mokrog kolovoza smo morali da usporimo i milimo spuštajući se nizbrdo prema Donjem Karinu, gde nam iz zasede iskoči franjevački samostan Bezgrešnog začeća Djevice Marije.Uđosmo u dvorište i prošetasmo malo očekujući po starom domaćinskom običaju da će neko izaći pred nas ali to se nije desilo, mada su dva parkirana automobile odavala da se tu verovatno neko nalazi. Malo mi je čudno bilo što u kamenoj ogradi i samostanskom miru u društvu ne baš toliko mladih maslina postoje dve puškarnice ali je ubrzo usledilo i objašnjenje u vidu istorije koja nikome ne da mira . U porti na jednoj zgradi je postavljena ploča na kojoj piše kako se ne sme zaboraviti da su daleke ’71. godine srpski civili uz pomoć jugokomunističke vlasti napali hodočasnike iz okoline koji su se baš tu okupljali nekim, njima znanim razlogom na blagdan Gospe od anđela. Na drugoj tabli je predstavljen istorijat samostana, koji kaže da ga je podigao velikaš Nikola Lapsanović, gospodar grada Karina, 1494. a da ga je njegova supruga bogato obdarila. Kasnije je padao pod uticaj dr
Obrovacugih velikaša, sve dok ga Turci nisu spalili, i to u nekoliko navrata ponovili kao da im jednom nije bilo dovoljno. Kada su se Turci manuli ćorava posla, na ovo područje se doselilo pravoslavno stanovništvo. Pominje se i još jedna vrlo značajna godina vezana za ovo zdanje i to 1797. Tada je ćesaru u Beč poslata depeša da se Dalmacija sjedi
tablani sa Hrvatskom. Kako je on odgovorio ne piše. Ali tabla još kaže da su u domovinskom ratu pobunjeni Srbi proterali fratre 26. kolovoza 1991. godine, a samostan minirali 1993. Šta je dalje bilo čitali smo u novinama i gledali na televiziji jer tabla koje bi to objašnjavala ovde ne postoji. Samostan je dobro obnovljan do 2006. godine, ali su burna vremena kroz vekove opustošila biblioteku i arhivu pa se tome neki istraživač ne može nadati.

Za nama ostade Donji, pa nastavismo dalje preko Gornjeg Karina. Ponovo izađosmo na Jadransku magistralu i spustismo se u Obrovac, najpustije mesto na čitavom svetu. U glavnoj ulici nema ni žive duše i više podseća na napuštene kulise za film nego na mesto gde neko živi. Morasmo se zaustaviti da to snimimo foto kamerom. Kasnije saznasmo da je upravo tu snimljeno nekoliko filmova i da je grad dobro odglumio kulise.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register