На Подгоричкој скупштини, 27. новембра 1918. године, њен потпресједник Саво Фатић, представник социјалиста- униониста, или бјелашких- комуниста, изговорио је познату реченицу: “Ми више нијесмо Црногорци него Срби”.

Та мисао је у последњих четврт вијека била предмет манипулације, те пропагандно приказивана као “доказ” за следећу тврдњу- “Ето, како су нам укинули црногорску нацију”! Наравно, такво тумачење је било апсолутно нетачно јер је било оптерећено незнањем и злонамјерама. Управо зато, овдје ће бити анализиран однос комуниста, лјевичара- којима је припадао Фатић, према црногорској нацији и то од 1918, г, па надаље.

Монархисти се надгорњавају- комунисти нарастају у силу

У претходном тексту на ову тему- “Државотворне” параноје: Саво Фатић некад и сад- Ви нисте више то!” направљене су паралеле између бјелаша и зеленаша, и дошло се до неоспорне историјске истине да су и бјелаши и зеленаши себе третирали “најчистијим Србима”, што су и учили у школама краља Николе.

Јасно је да никаквог “укидања нације” у говору Сава Фатића није било, већ се радило о идејној линији бјелаша чији је концепт био- потискивања сопствене црногорске индивидуалности у име- јединства српске нације. Нaсупрот тој идеји, црногорски федерaлисти су говорили- “Ми смо Срби”, инсистрирајући да се Црногорцима као “политичком народу” у оквиру Срба обавезно мора поштовати индивидуалност и посебност.

Самим тим, код бјелаша и зеленаша појам црногорске нације није постојао, али је зато код зеленаша истицан појам индивидуалности под егидом- “Црногорци су политички народ у оквиру Срба”.

Елем, како је Саво Фатић био бјелаш комунистичке провинијенције, остало нам је да видимо какве су ставове по евентуалном црногорском националном питању имали комунисти тог времена у Црној Гори. А комунисти су били велика политичка сила у нарастању много прије појаве Јосипа Броза. Својом снагом пријетили су да помету бјелаше и зеленаше, и све монархије које им буду на путу. То показују и голе чињенице.

Рецимо, Комунистичка партија Југославије је на општинским изборима, одржаним у марту и августу 1920. године, освојила многе велике градове Краљевине СХС: Београд, Загреб, Осијек, Скопље, Ниш, … На изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920. године, црногорски комунисти су направили невјероватан успјех- освојили су 38. одсто гласова. И све то у вријеме док се црногорски монархисти- бјелаши и зеленаши прегањају и надгорњавају.

Доношењем “Обзнане” КПЈ-у је забрањено дјеловање, па дио црногорских комуниста одлази у герилу- комите, што је тема мало обрађивана од стране публициста, а овдје ћемо је само мало дотаћи.

За разлику од комита- зеленаша који су се борили за династију Петровић, у исто вријеме комити- комунисти су се оружано борили да створе Совјетску Црну Гору. Ипак, да пређемо на причу о комунистима и њиховом схватању националног у Црној Гори.

Комунистима два пута (1929. и ‘32.) пропада теорија о црногорској нацији

У црногорском недељнику “Монитор” (петак, 12. јуна 2007.) oбјављен je текст црногорског историчара др Драгутина Паповића под насловом “Став са снагом закона”, у којем се говори о односу црногорских комуниста према националном питању и ставовима у вези црногорске нације.

Из тога текста сазнајемо да су средином 1920. године црногорски комунисти добили задатак да направе теоретске основе црногорске нације. Комунисти Гојко Самарџић и Алекса Павићевић су радили на тој теми, али без резултата- јер њихове теоријске поставке о националном питању нису биле прихваћане.

Историчар Паповић наводи да се следећи покушај (да се направи озбиљна, научно основана, теоретска подлога за рјешавање националног питања Црногораца) десио 1932. године. Тада је дошло до смјене врха Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, јер је у то вријеме у партији нарастао утицај “Младе књижевне Црне Горе” (покрет социјалне литературе).

За тај задатак комунисти су формирали тим у саставу: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Петко Милетић и Јован Мариновић који су издржавали затворске казне у Сремској Митровици. Историчар др Паповић, у наведеном тексту, њихов рад оцјењује овако: “Међутим, ни они нијесу успјели да направе теоријски и научни искорак”. То је значило да је и други покушај пропао, те да су проблеми у рјешавању задатка стварања црногорске нације на научној основи били непремостиви.

Елем, како су зеленаши по националном осјећају били “чисти Срби”, а комунисти из два покушаја, 1920. и 1932. године, нису успјели на направе теоретске поставке црногорске нације, тада постаје очигледно да Саво Фатић својим ставом из 1918. – није могао- “укинути црногорску нацију”, јер- није имао шта укинути. Дакле, таква је ситуација била између два свјетска рата.

Прије него што се настави ова прича о црногорској нацији, пред крај и по завршетку Другог свјетског рата, направићемо малу дигресију и осврнути се на двојицу јарких комуниста да би видјели- каквих је необичних фанатика- комуниста било у тим бурним временима политичких превирања. Наравно, ради се о двојици комуниста- комита, али и произвођача свјетских револуција.

Петко Милетић, комунистички суперхерој и несуђени шеф КПЈ

Већ је напоменуто да је један човјек из комунистичког тима ‘32. за конципирање црногорске нације био Петко Милетић. Он је рођен је 7. марта 1897. године у Ровцима код Колашина (Књажевинa Црнa Горa). Отац и најближи рођаци су му погинули у Мојковачкој бици.

Након забране комунистичког дјеловања доношењем Обзнане, млади комуниста Петко Милетић одлази у комитски одред чувеног Вукашина Марковића, учесника Октобарске а потом и Кинеске револуције. Тај одред комита- комуниста, пропагирајући комунистичке идеје и рушење монархизма, борио се све до 1924. када се десио споразум КПЈ и власти “о враћању свих комунистичких одметника из шума”.

Потом, по задатку Коминтерне, Петко Милетић 1927. године иде у Монголију и Кину да “помогне развоју комунизма”. Тамо се упознао са будућим вођама радничког покрета Мау Цедунгом, Улан Батором и Ким Ил Сунгом. Затим га Коминтерна, у мају 1932. године, шаље у Краљевину Југославију да “појача тамошње руководство”, гдје бива ухапшен и мучен у Главњачи као “најопаснији противник режима”.

Вијести о његовом мучењу рашириле су се цијелим свијетом, па су апел за његово пуштање југословенским властима упутили чак и Џавахарлал Нехру и Алберт Ајнштајн. Милетићева слава је попримила свјетске размјере.

Управо зато, бројни комунисти у земљи и Европи су 1939.г. листом тражили да чувени Петко Милетић буде нови шеф КПЈ. Међутим, Јосип Броз, немилосрдни мајстор интриге- није бирао средства у борби за партијски трон. Као и многе југословенске комунисте, Броз је Петка Милетића, свог главног конкурента, лажним свједочењима послао у смрт.

Петко Милетић, популаран и у СССР-у да је без куцања на врата улазио гдје је хтио, ухапшен је 1939. у Москви послије Брозове доставке у НКВД. Брозова доставка је била зачињена свирепим подвалама да је Милетић “петоколонаш, ревизиониста и издајник партије који се лоше држао на робији”. Милетић је умро у затвору у Москви 27. јануара 1943. године.

Све ово показује да је у временима послије 1918. године у Црној Гори владао идеолошки хаос. Један дио зеленаша се борио у комитима, а други дио био против оружане борбе. Саво Фатић је био комуниста у монархистичком систему, а Петко Милетић комуниста- антимонархиста. Саво Фатић је након 1918. био судија Великог суда Зетске области све до 1929. године, а Петко Милетић се у комитима борио за стварање Совјетске Црне Горе.

“Појавио је један манијак”- “Орао са Јаника”

Посебан случај и прича је још чувенији револуционар Вукашин Марковић, рођен 1874. у Стијенама Пиперским, вођа комунистичког комитског одреда у којем је био Милетић. Нижу гимназију је завршио код рођака у Јагодини. Затим се пребацио у Руску Империју гдје је у Харкову завршио Донску богословију а потом уписао Ветеринарски факултет. Учесник је Октобарске револуције и рата против Бијеле армије.

Просто је невјероватно- али је на једној слици са смотре Црвене гарде у Москви 1919. Марковић приказан у групи заједно са вођама Октобарске револуције.Носећи браду, с наполеонским држањем- Марковић је био трећи с лијева од Лењина.

Таква револуционарна звијер, овјенчана славом, 1921. године долази у Краљевину СХС да диже устанак и прогласи Совјетску Црну Гору. “Политика” је почетком августа о њему објавила текст под насловом “Један манијак”, и за Вукашина Марковића рекла да- “ни један од комуниста који је до сада саслушаван није одговарао тако дрско и са већим цинизмом”,

У септембру 1921. године, послије обрачуна са жандармима, ствара свој комитски- комунистички одред од 30 герилаца. Под надимком ’Орао с Јаника’, Марковић се бори за Совјетску Црну Гору све до 1924. године када се одред распушта.

О својој породици, националности, професији, Марковић је написао следеће:

“Моја породица је пролетаријат цијелога свијета. Немам ни кашике ни мачке. Моја националност је човјечанство. Говорим француски, енглески, њемачки, италијански, бугарски. По професији предавач, агитатор, др медицине, љекар- ветерине, добио образовање у Русији. У војној служби осам година, учествовао у многим биткама.” (Петар Пожар, “Југословени жртве стаљинских чистки”)

Марковић је 1933. био жртва Стаљинских чистки, јер је у стилу- “појавио се један манијак”- упорно тражио од совјетске штампе да му објаве чланке у којима “оспорава Стаљинову улогу у Октобарској револуцији”. Депортован је у Гулаг. Умро је oд исцрпљености 1943. у Кујбишеву (СССР).

Његова жена је била позната француска револуционарка Жана Мари Лабурб (cтријељана у Одеси 1919.). Његов сестрић, син рођене сестре Стефе, је био- нико други до- црногорски револуционар Иван Милутиновић, који је битан лик у наставку текста. Констатујући Марковићев став- “моја националност је човјечанство”, враћамо се на тему о црногорској нацији у теоријама комуниста. .

Милутиновић и Ђилас: Црногорци су Срби! Али- oсјећају се нечим посебним

Црногорски комунисти су одбацивали објашњења о црногорској нацији Савића Марковића Штедимлије, која су заснована на “Љетопису попа Дукљанина”. Одбацили су и мишљење Секуле Дрљевића, који је своје теоретске поставке објавио када се обрео у НДХ и био под утицајем усташа. Историчар Паповић је извео закључак- “комунисти су сматрали да су Штедимлија и Дрљевић извели погрешне закључке о српству Црногораца”.

Послије доласка комуниста на власт- тумачење КПЈ о настанку црногорске нације постаје званично, а оно је било формулисано кроз један говор и један текст. Комунисти су сматрали да је то сасвим довољно.

Иван Милутиновић je на трећем засиједању ЦАСНО-а у Колашину, 14 јула 1944. године, рекао: “Другови, ко није добар Црногорац, тај није добар Србин… Црногорци и Србијанци су народ једног племена… Mи смо у току самосталног државног живота развили до ступња једног народа и борбом стекли себи како пуно право како на самосталан живот, тако и на уједињење са другим народима. То нам право нико никад не може одузети.”

A Милован Ђилас у првомајском броју “Борбе” 1945. године каже: “Црногорци несумњиво припадају српског грани јужнословенских племена… Процес формирања црногорске нације и дан- дањи траје, а у овоме рату (1941./ 45., оп. а.) посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.”

Дакле, у оба говора се види да се право на црногорску нацију, прије свега, стекло кроз заслуге Црногораца у комунистичкој борби 1941.- 45. године, гдје признање нације дође као “награда”, што је битно због онога што ће Ђилас потом рећи. Опет, Милутиновић напомиње- Ко није добар Црногорац, тај није добар Србин!”, а Ђилас у свом тексту каже слично:

“По племенској традицији они (Црногорци, оп. а.) се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр. Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима). Гледајући ствар тако, кроз историjски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као правилно и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом) и сматрају федерални положај као сасвим нужан, природан и разумљив.”

Тако се дошло и до етничког “дуалитета“ којег су комунисти дефинисали oвако: Црногорци су нација- израсла из српског народа, неоспорно су етнички Срби, а сублимирано- Црногорци српског поријекла.

Оваква позиција је на наредним националним изјашњавањима становништва у Црној Гори имала снагу директиве- изашњавајмо се као Црногорци, иако смо по традицији и поријеклу Срби. Супростављање тој позицији је значило- пројављивање идеолошке неподобности, која није била препоручљива у том времену.

Ђилас: “Црна Гора је кажњена измишљањем посебне црногорске нације“

Своју поставку о црногорској нацији, Милован Ђилас је довео под сумњу када је у статусу дисидента боравио у иностранству. Схвативши да је комунизам “утопија” која ће “повући за собом у понор пораза читаве генерације”, Ђилас је знатно ревидирао своје стaвове о црногорској нацији.

У интервјуу париском „Ле Монде” 30. децембра 1971. године, Ђилас је рекао: „Црногорци чине саставни део српске нације“, чиме је сугерисао да издвајање Црногораца као посебне нације изван српске нације- није било потребно.

Затим је отишао још даље, те драстично формулисао мисао на нивоу скандала- да је Црна Гора, у току Другог свјетског рата и по његовом завршетку- „кажњена статусом посебне републике и измишљањем посебне црногорске нације“. Ђиласов став- “црногорска нација је измишљена” снажно је одјекнуо, и данас има силан ехо када било ко тако нешто изговори. Сугестија и став да се ту радило о “казни” и дан- данас носи дилему- “зашто?”, јер је Ђилас раније индиректно сугерисао да се ради о “награди”? Једно је сигурно- свако “кажњавање” има узрок, као што и свака казна има- неки циљ.

Када је 80- их година своје учешће у том “националном кажњавању” образложио тиме да је “био позван својим положајем у области идеја и власти”, испало је да је то урадио због позиције и, очигледно, против своје воље?! И тако “извршио неодржива теоријска образлагања црногорске нације ”, како је рекао, све са покајничким ставом: “Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности, као што и данас мислим да је још оправдана њихова административна посебност.” (Милован Ђилас, „Његош, пјесник, владар и владика, Београд-Љубљана, 1988, стр. 522-524.)

Доцније је све то допунио објашњењем да је та “неодржива теоријска образлагања” извршио “преузимањем ставова Стаљина”, рекавши: “Овај, посљедни став је узет из партијског програма и по угледу на Стаљина. И као такав је погрешан. Црногорци су Срби у ширем смислу, али нијесу Србијанци.“

Ова позиција Ђиласа враћа нас на његов текст у првомајском броју “Борбе” 1945.године, у којем је извршио “неодржива теоријска образлагања”, што значи да је у пасусима гдје је критиковао “супротне позиције”- он критиковао сопствено мишљење.

Тако испада да из његовог текста у “Борби” 1941.г. исправно и теоретски одрживо следеће: “Црногорци су Срби и нема никаквог смисла нити треба дозволити цијепање српства. И још даље: Црногорци не само што су Срби, него су најчистији Срби, колијевка српства. Као оправдање овог становишта наводи се прошлост Црне Горе, Његош, народна пјесма…”

Према ономе што је рекао у интервјуу за “Ле Монде” 30. децембра 1971. године, произилази да свако друго гледиште осим овог- “Црногорци су најчистији Срби, колијевка српства”, представља- теоретски неодржив концепт, који може бити штетан за Црну Гору до те мјере да се може сматрати- казном!

Ђилас: Црногорска нација је бесмислена с научне тачке гледишта

Да је то тако, свједочи његова изјава 1989. године- када Милован Ђилас иде даље у критици, и каже: „Да су се Црногорци формирали у нацију, бесмислено је с научне тачке гледишта” и “етнички се може говорити само о локалитету, који имате у свим нацијама као, рецимо у Србији. Шумадија се разликује од Мачве, а да не говоримо о Нишу, Лесковцу и Источној Србији.“ (Момчило Ђорговић, Ђилас, вјерник и јеретик, Београд 1989.године).

Опет, он 1991. године ставовима добавља нијансе: „Ја сам увек сматрао да су Црногорци Срби, али да постоје разлике међу њима које не треба гушити, као што их не треба ни измишљати.“

Kада се узме у обзир да су покушаји комуниста да 1920. и 1932.г. направе теоретске основе црногорске нације пропали, а да је Ђилас своје поставке дате у првомајском броју “Борбе” 1945. оцијенио неодрживим, тада се суштина проблема, због којег су се све те теоретске основе “саплитале”, вјероватно налазила управо у тврдњи Ђиласа- “етнички се може говорити само о локалитету, који имате у свим нацијама.”

О чему се, можда, ради? Елем, како нација мора имати неке своје приближне границе које обухватају одређене локалитете, вјероватно је била немогућа мисија одредити- који локалитети улазе у “црногорски национални простор”. Наравно, јасно је да се етничке границе никада не поклапају, нити могу поклапати, са државним границама.

Авнојевске границе Црне Горе су, рецимо, подијелиле специфичне народне и историјске локалитете- Херцеговину са Боком и Рашку област (Санџак), које имају своје посебности.

Без грешке се може рећи- немогућа је “научна мисија” била тада, а и сада је- доказати да је дио тих локалитета који је припао Црној Гори- насељен једном нацијом, а остатак тих локалитета, који је у другим државама- насељен другом нацијом. То је толико очигледно “проблематично мјесто” за било какве калкулације- да ће на њему пасти не само комунистичка, рецимо Ђиласова- што је он признао, већ свака друга теорија: Штедимлије, Дрљевића, Шпира Кулишића или било кога другог.

Ђиласова коначна позиција је, изгледа, била негдје између позиције коју су имали бјелаши и оне коју су преферирали зеленаши. Од бјелаша је Ђилас узео потребу да се не треба цијепати српство измишљањем разлика између Црногораца и других Срба, а од зеленаша потребу за административном и народном посебношћу Црногораца у оквиру српске нације. Од једних и других је узео- да су Црногорци “најчистији Срби”.

Гледано у тим оквирима, изјава Сава Фатића из 1918.године изгледа сасвим безазлено у односу на Ђиласову изјаву: “Црногорска нација је бесмислена с научне тачке гледишта”, која је била много оштрија и носила много озбиљније последице. Ипак, много оштрије поставке од ових по националном питању, Ђилас је дао у својој критици комунизма.

Ђилас: Комунизам је утопија која ће у понор пораза одвести читаве генерације

Шта је Милован Ђилас, као један од главних комунистичких првака, осјећао одмах послије рата, најбоље говори једна ТВ емисија гдје је отворено рекао: “Згадио ми се грабеж комуниста 1945. године!” Наводећи бесомучну послијератну трку водећих комуниста за богатствима пораженог класног непријатеља, Ђилас је рекао да је та појава била у потпуној супротности са његовим идеалима о новом друштву. Очигледно је то био важни моменат када су се Ђиласу урушиле илузије.

Публициста Борислав Лалић* је у тексту “Ђидо први схватио шта је комунизам”, објављеном у дневнику “Вечерње новости” 12. септембарa 2011. године, о Ђиласу рекао следеће:

– “Ђилас је био први који је „прогледао“ и гласно рекао да је социјализам, такав какав су градили он и његови другови, и какав је долазио са „Истока“, запао у ћорсокак, да једе самог себе, да је и сама та идеја утопија.”

– “Ђилас је био јединствена појава у том систему, и као идејни градитељ социјалистичког поретка у својој земљи и као политички мислилац који је први довео у питање дело Маркса и Лењина, и отворио пред лицем јавности судбоносно питање: зашто комунизам не успева када дође на власт?”

– “Он је први рекао да комунизам није алтернатива, да се урушава сам од себе и да ће повући за собом у понор пораза читаве генерације. Комунизам је изневерио наде својих следбеника, а испунио очекивања својих непријатеља. Његов одговор је био децидан: социјализам једино може бити инспиративан као утопија.”

Ђиласа је због својих ставова у јануару 1954. године комунистички врх прогласио “ревизионистом”, “анархолибералом”, “човјеком Запада који покушава да уведе чисту демократију.” Смјењен је са свих функција, искључен из партије због “непријатељске пропаганде” и “изношења неистина” којима је хтио да “изазове забуну и конфузију у цијелој партиjи”. Потом је два пута робијао у Сремској Митровици, и тиме демонстрирао да су му важнији сопствени ставови од некаквих положаја и казамата.

Милован Ђилас је тиме показао да је био озбиљан у ономе што је закључио. Да је чак своје мишљење о “измишљеном националном питању” и “комунизму као утопији” запечатио као коначни став- својим одласком у тамницу. Дакако, тим својим ставовима је послао у будућност пријетећу поруку- да се много чега лошег може десити ако се пројектују идеологије које имају карактер утопије, а поготово када та утопија- има своје јарке носиоце.

Референце:

* Борислав Лалић, новинар и публициста, рођен 1936. у Виницкој крај Берана, аутор књиге “Милован Ђилас, верник, бунтовник, мученик”