Postoje dani koji se pretvore u san i nastave da lelujaju negde između mašte i jave. Nešto se desi, Priroda pucne prstima i ti odjednom postaješ svestan takve situacije. Meni se desilo tada. To je ono kada ti neka dečija maštanja dođu na ostvarenje vođena nekom silom koja zna zašto to i kome čini, namerno da bi svedočila svoje postojanje, jer slučaj ne postoji. Sve ima svoju svrhu i nameru, samo je treba prepoznati.

Storbeč nas isprati u jutarnji sat koji putniku namerniku što je krenuo nekim poslom i ne dolikuje, ali pošto je naš posao da samo putujemo i uživamo onda vreme postaje irelevantna veličina koja samo smeta i sputava šire razmišljanje koje je u ovakavoj situacji bliže večnosti. Dakle, krenuli smo kada smo se naspavali. Na plaži u plićaku su ostala dva psa koji su zajedno sa vlasnicom gacali i skakali po slanoj vodi i mutili je uskovitlanim peskom. Bacih još jedan pogled na njih dok je Brano vozio kuću putujuću.

Nastavismo lagano , opet pored mora putem koji je još u Eseferjot bila saobraćajna uzdanica mnogim nemačkim, francuskim i inim slabije platežnim turistima na putu ka radosti i sreći jeftinog letovanja na jadranskoj obali, koje im nudiše turističke agencije u trajanju od petnaest dana sa polupansionom i hotelskom muzikom na restoranskoj terasi koja kao uvod u celovečernju svirku izvodi neki instrumental Karlosa Santane. Nastup folklornog kulturno-umetničkog društva sa spletom igara iz svih krajeva Jugoslavije je bio gratis.

Elem, nastavismo put na gore gledajući kartu evrocentrično postavljenu. Prođosmo Split, a prelepi pejsaži mediteranskog tipa zamakoše za brda sve dok se okrugli Primošten ne pojavi pred nama sve zajedno sa crkvenim tornjem na vrhu. Sa puta napravismo nekoliko fotografija ovog letnjeg turističkog raja u nekom krajputaškom žutom cveću, pa se spustismo do mora. A tamo radovi u punom jeku, pa sve ječi od bruslica, burgija, dleta i ostalih oruđa koja odmaraju samo noću, pa su se ovog divno sunčanog jutra rano probudila i dočekala nas na novopečenom asfaltu proširenog šetališta pored mora. Nogama to nije smetalo da odmah uskoče u vodu i tamo ispituju podmorski svet dok je lahor nekome lelujao kosu a nekome ne. Sve u zavisnosti od imanja.
Nogu pred nogu prođoh čitavu plažu dok su me mirisi Mediterana sustizali sa svih strana. Mokrih nogu nastavismo ulicom “Put bure” i zaista se divismo ostrvlju pobacanom u more bez ikakvog reda, ali svakako sa određenim smislom jer njihov sklad sa vodom i nebom pokazuje neku višu istinu. Uskim ulicama, prepunim radnjica koje nude svakojake drangulije nemačkim turistima koji se naoružavaju evropskim novcima da drže pod opsadom ovo pitomo mestašce čitavo leto, odosmo uz brdo.

Na vrh brda se ugnjezdila crkva Sv. Juraja, koji se u našim krajevima predstavlja kao Đorđe, zaštitnika ovog divnog mestašceta koji je bogzna koliko aždaja probio kopljem da bi sačuvao ovu šaku kamena išpartanu uskim uličicama. Kada uđosmo u portu videsmo mnogi verni svet koji je čistio i urednosti privodio čitav crkveni plac, kako dolikuje zahvalnom pučanstvu. A u crkvenom okruženju se smestilo groblje gde mnogi Gobovi, Gracini, Mikelini, Jurini, Skorini, Gracini i ini počivaju u miru božjem čekajući uskrsnuće i večni život, na čelu sa monsinjorom Josipom Arnerićem. A sve u hladovini rastinja sa pogledom na morsku pučinu i lepo vreme.

Divotu mirisa upotpunismo kod jednog tetovskog sladoleddžije koji ga pravi od nara, lubenice, limuna i još nekih zerzevata koji mu daju pravo da ga naziva Vijagrr! (zajedno sa režanjem na kraju reči), jer svako zna da ove namirnice podržavaju potenciju onima kojima je potrebna a osvežavaju sve ostale. Sladoled nije dugo trajao pošto ga smazasmo u slast pa produžismo dalje do ribara koji je već spakovao sve cipole koji su mu ostali i prekrio ih ledom. Izvadi nam tri komada, koje kupismo za kasniji obrok. Nastavismo dalje prema Zadru i po preporuci svratismo u Biograd na moru, jedno prilično sumorno i bezidejno primorsko mestašce, koliko je to moguće biti na obali Jadranskog mora. Boravak nije bio uzaludan jer na jednom panou saznasmo da postoji biciklistička staza oko Vranskog jezera. Pošto nas ništa nije moglo zadržu ovom prilično dosadnom mestašcetu odlučismo da se se posvetimo vožnji bicikala u njegovoj okolini.