Putovanje ’16, I dan – Put pod točkove…

Objavljeno: 22.02.2017, 08:00h

Ispred zore mi je stigla poruka od Brana da smo zaboravili da se na Trubjeli vrše putarski radovi i da moramo ranije krenuti iz Podgorice nego što smo planirali jer se put zatvara u periodu od 9 do 11. Ubrzasmo sve, na kraju se spakovasmo i okačismo bicikle na nosače, pa u pola osam kretosmo put zapada, ka Dalmaciji, ostrvima, Istri… Odavno planirasmo ovaj put… Kamper je gazio put preko Nikšića i sve dalje i dalje…nije bio opterećen saobraćajem. Trubjelu prođosmo pola sata pre nego što smo planirali. Dobro je, nismo morali čekati. Preko Ilinog brda i pored zelene Trebišnjice se spustismo do uvek šarmantnog Trebinja. Protegosmo malo noge ispod golemih platana i svratismo do pijace da pazarimo malo kajmaka iz mešine i nekoliko jagoda.Ljubazna frizerka nam pričuva kamper ispred svoje radnje pošto njihov sistem za naplatu parkinga nije prihvatao našu uplatu preko SMS-a. U apoteci, izgleda okmenjenog u nekom davnašnjem vremenu, kupih par sitnica i nastavismo putovanje do Tvrdoša, pravoslavnog verskog centra ovog kraja ali poznatog i po dobrom vinskom podrumu. Tamo naiđosmo na Đurđevdan i sklad prirode, graditeljstva i praznika odslikanog u upotrebi prirodnih materijala, arhitektonskih detalja i zatvorenosti rečenog podruma. Ubrzo se pust manastir ispuni ekskurzijama iz Podgorice i još nekih gradova što bi znak da napustimo ovu oazu mira i ptičijeg poja, pa nastavimo dalje jer odavno izbegavam ovakvu vrstu gužve koja mi stvara izvesnu nelagodu. Prolazeći hercegovački krajolik gde je krš zaogrnut neprhodnom kržljavom šumom, prođosmo kroz Stolac koji je još uvek u okruženju minskih polja čije crvene table opominju namernike da se ne igraju glavom pa pešače van puta. Ubrzo naiđosmo na nekropolu Radimlje, za koju ovo putovanje ima dovoljno vremena jer je svo vreme ovog sveta kupljeno od kada kretosmo na putešestvije i podelismo ga samo nas dvojica. Ljubazna kustoskinja nam uredno naplati karte, ispriča nekoliko reči o ovom mestu i pusti nas na srednjevekovno groblje smešteno na jednoj ravnoj, uredno pokošenoj livadi da na miru gledamo stećke pravoslavnih velikaša koji ostaviše svoje kosti pod ovim kamenčinama ukrašenim isklesanim grožđem, vinovom lozom, ratničkim priborom i ljudima srazmernim kao da su ih deca crtala. Uopšte, pokojnici su delovali kao jedna vesela družina ovog divnog dana. U centru bejahu veći stećci koji su se prema krajevima smanjivali i sa sve siromašnijom ornamentikom nestajali tamo gde se više nije sahranjivala gospoda, već sirotinja i ostali beznačajan čovek čiju prolaznost barem privremeno ne produži golemo tesano kamenje. Probasmo ove grobove i videsmo da su nam tesni i da još uvek nisu za nas, pa smo rešili da umremo nekom drugom prilikom. Da na groblju ima života posvedoči zaboravljena dečija vijača, kojoj mora da je bilo interesantnije da zviždi kroz vazduh nego da se suočava sa pitanjima prolaznosti koja nama smrtnicima obavezno nadolaze na ovakvim mestima. Pijani od lepog vremena i slobode nastavismo dalje. Uputismo se predivnom Počitelju, prelepom primeru orjentalne mediteranske gradnje, koji se ukotvio na obali Neretve i vekovima ne mrda nigde. Prelep kameni ambijent sa vertikalama minareta i zvonika, ušuškan u lepotu šipaka, smokava, lavande i ostalog mediteranskog zeleniša se propinjao iznad bogate doline kojom su nadirali turisti svih fela i monetarnih opredeljenja, te opsedali njegove kaldrme, kule i zidine. Pre nego što su ga zaposele Osmanlije i vladale ovde oko 400 godina, smatra se da ga je obnovio Stjepan Tvrtko Kotromanić, prvi bosanski kralj, daleke 1383.godine, a ko ga je, kome i zašto sagradio je ostala tajna skrivena negde u temeljima zidina, ispod kaldrme, u mirisima leta i smokava. Kasnije ga je anektirala Crno-žuta monarhija 1878. jer carevinama sve treba bez obzira čije je, pošto je i čemu služi. Osmanlije donesoše sav repertoar građevinskog umeća koji se ogleda u hamamima, hanovima i džamijama koji su sačuvani do danas da privuku dobro platežnog turistu i istresu mu iz džepova poneki evro i obraduje uvek gladnu državnu kasu, ali i ugostitelja sa časnim kafanskim radništvom. Na vrh najviše kule se nije bilo teško popeti, ali me na samom kraju uhvati osećaj straha od visine koji nisam osetio veoma dugo, kada se promolih da napravim koju fotografiju i pojmih visinu na kojoj se nalazimo. I nekako odavde mi biva bliža i jasnija pesma Maka Dizdara, a njena hermetičnost se otvara dok mi se pogled stropoštava na Modru rijeku u dolini, a oni kažu da: Nikto ne zna gdje je ona Malo znamo al je znano Iza gore iza dola Iza sedam iza osam I još huđe i još luđe Preko gorkih preko mornih Preko gloga preko drače Preko žege preko stege Preko slutnje preko sumnje Iza devet iza deset Tamo dolje ispod zemlje I onamo ispod neba I još dublje i još jače Iza šutnje iza tmače Gdje pijetlovi ne pjevaju Gdje se ne zna za glas roga I još huđe i još luđe Iza uma iza boga Ima jedna modra rijeka Široka je duboka je Sto godina široka je Tisuć ljeta duboka jest O duljini i ne sanjaj Tma i tmuša neprebolna Ima jedna modra rijeka Ima jedna modra rijeka – Valja nama preko rijeke A i nama je valjalo sići, pa se i dalje pomalo krut posle vrtoglavice pri silasku sa Branom Božovićem probih kroz grupu turskih turista koji su zaposeli ovu kulu bez namere da je predaju nekome drugom. A pred nama lepota sarajevske studentarije arhitektonskog fakulteta se rasula sokacima, pa slikaju građevine i upijaju Mediteran koji viri iz svakog ćoška i nadire u svaku poru, pa ga miluje dobrim raspoloženjem i prijatnim vaspitanjem. I mi udahnusmo lepotu i mirise koji nadiru sa svih strana, spustismo se kamperu i nastavismo dalje nizvodno dolinom Neretve ka Metkoviću i Opuzenu toliko narandžastim od mandarina da se boja prenela na čitav ambijent, zatim na sever Jadranskom magistralom sve do Strobeča, predgrađa Splita. Tu se naslušasmo cvrkuta dalmatinskog govora i nekako vedro i lagano, prošetasmo naseljima prenapučenim vilama i kućama za izdavanje, pa posle ispijenog pića u obližnjoj krčmi zaspasmo snom pravednih.

Ispred zore mi je stigla poruka od Brana da smo zaboravili da se na Trubjeli vrše putarski radovi i da moramo ranije krenuti iz Podgorice nego što smo planirali jer se put zatvara u periodu od 9 do 11. Ubrzasmo sve, na kraju se spakovasmo i okačismo bicikle na nosače, pa u pola osam kretosmo put zapada, ka Dalmaciji, ostrvima, Istri… Odavno planirasmo ovaj put…

Kamper je gazio put preko Nikšića i sve dalje i dalje…nije bio opterećen saobraćajem. Trubjelu prođosmo pola sata pre nego što smo planirali. Dobro je, nismo morali čekati. Preko Ilinog brda i pored zelene Trebišnjice se spustismo do uvek šarmantnog Trebinja. Protegosmo malo noge ispod golemih platana i svratismo do pijace da pazarimo malo kajmaka iz mešine i nekoliko jagoda.Ljubazna frizerka nam pričuva kamper ispred svoje radnje pošto njihov sistem za naplatu parkinga nije prihvatao našu uplatu preko SMS-a. U apoteci, izgleda okmenjenog u nekom davnašnjem vremenu, kupih par sitnica i nastavismo putovanje do Tvrdoša, pravoslavnog verskog centra ovog kraja ali poznatog i po dobrom vinskom podrumu.

Tamo naiđosmo na Đurđevdan i sklad prirode, graditeljstva i praznika odslikanog u upotrebi prirodnih materijala, arhitektonskih detalja i zatvorenosti rečenog podruma. Ubrzo se pust manastir ispuni ekskurzijama iz Podgorice i još nekih gradova što bi znak da napustimo ovu oazu mira i ptičijeg poja, pa nastavimo dalje jer odavno izbegavam ovakvu vrstu gužve koja mi stvara izvesnu nelagodu.

Prolazeći hercegovački krajolik gde je krš zaogrnut neprhodnom kržljavom šumom, prođosmo kroz Stolac koji je još uvek u okruženju minskih polja čije crvene table opominju namernike da se ne igraju glavom pa pešače van puta. Ubrzo naiđosmo na nekropolu Radimlje, za koju ovo putovanje ima dovoljno vremena jer je svo vreme ovog sveta kupljeno od kada kretosmo na putešestvije i podelismo ga samo nas dvojica.

Ljubazna kustoskinja nam uredno naplati karte, ispriča nekoliko reči o ovom mestu i pusti nas na srednjevekovno groblje smešteno na jednoj ravnoj, uredno pokošenoj livadi da na miru gledamo stećke pravoslavnih velikaša koji ostaviše svoje kosti pod ovim kamenčinama ukrašenim isklesanim grožđem, vinovom lozom, ratničkim priborom i ljudima srazmernim kao da su ih deca crtala. Uopšte, pokojnici su delovali kao jedna vesela družina ovog divnog dana. U centru bejahu veći stećci koji su se prema krajevima smanjivali i sa sve siromašnijom ornamentikom nestajali tamo gde se više nije sahranjivala gospoda, već sirotinja i ostali beznačajan čovek čiju prolaznost barem privremeno ne produži golemo tesano kamenje. Probasmo ove grobove i videsmo da su nam tesni i da još uvek nisu za nas, pa smo rešili da umremo nekom drugom prilikom.
stećak

Da na groblju ima života posvedoči zaboravljena dečija vijača, kojoj mora da je bilo interesantnije da zviždi kroz vazduh nego da se suočava sa pitanjima prolaznosti koja nama smrtnicima obavezno nadolaze na ovakvim mestima.

Pijani od lepog vremena i slobode nastavismo dalje.

Uputismo se predivnom Počitelju, prelepom primeru orjentalne mediteranske gradnje, koji se ukotvio na obali Neretve i vekovima ne mrda nigde. Prelep kameni ambijent sa vertikalama minareta i zvonika, ušuškan u lepotu šipaka, smokava, lavande i ostalog mediteranskog zeleniša se propinjao iznad bogate doline kojom su nadirali turisti svih fela i monetarnih opredeljenja, te opsedali njegove kaldrme, kule i zidine.

Pre nego što su ga zaposele Osmanlije i vladale ovde oko 400 godina, smatra se da ga je obnovio Stjepan Tvrtko Kotromanić, prvi bosanski kralj, daleke 1383.godine, a ko ga je, kome i zašto sagradio je ostala tajna skrivena negde u temeljima zidina, ispod kaldrme, u mirisima leta i smokava. Kasnije ga je anektirala Crno-žuta monarhija 1878. jer carevinama sve treba bez obzira čije je, pošto je i čemu služi. Osmanlije donesoše sav repertoar građevinskog umeća koji se ogleda u hamamima, hanovima i džamijama koji su sačuvani do danas da privuku dobro platežnog turistu i istresu mu iz džepova poneki evro i obraduje uvek gladnu državnu kasu, ali i ugostitelja sa časnim kafanskim radništvom.

Na vrh najviše kule se nije bilo teško popeti, ali me na samom kraju uhvati osećaj straha od visine koji nisam osetio veoma dugo, kada se promolih da napravim koju fotografiju i pojmih visinu na kojoj se nalazimo. I nekako odavde mi biva bliža i jasnija pesma Maka Dizdara, a njena hermetičnost se otvara dok mi se pogled stropoštava na Modru rijeku u dolini, a oni kažu da:

Nikto ne zna gdje je ona
Malo znamo al je znano

Iza gore iza dola
Iza sedam iza osam

I još huđe i još luđe
Preko gorkih preko mornih

Preko gloga preko drače
Preko žege preko stege

Preko slutnje preko sumnje
Iza devet iza deset

Tamo dolje ispod zemlje
I onamo ispod neba

I još dublje i još jače
Iza šutnje iza tmače

Gdje pijetlovi ne pjevaju
Gdje se ne zna za glas roga

I još huđe i još luđe
Iza uma iza boga

Ima jedna modra rijeka
Široka je duboka je

Sto godina široka je
Tisuć ljeta duboka jest

O duljini i ne sanjaj
Tma i tmuša neprebolna

Ima jedna modra rijeka

Ima jedna modra rijeka –
Valja nama preko rijeke

A i nama je valjalo sići, pa se i dalje pomalo krut posle vrtoglavice pri silasku sa Branom Božovićem probih kroz grupu turskih turista koji su zaposeli ovu kulu bez namere da je predaju nekome drugom.

A pred nama lepota sarajevske studentarije arhitektonskog fakulteta se rasula sokacima, pa slikaju građevine i upijaju Mediteran koji viri iz svakog ćoška i nadire u svaku poru, pa ga miluje dobrim raspoloženjem i prijatnim vaspitanjem.

I mi udahnusmo lepotu i mirise koji nadiru sa svih strana, spustismo se kamperu i nastavismo dalje nizvodno dolinom Neretve ka Metkoviću i Opuzenu toliko narandžastim od mandarina da se boja prenela na čitav ambijent, zatim na sever Jadranskom magistralom sve do Strobeča, predgrađa Splita. Tu se naslušasmo cvrkuta dalmatinskog govora i nekako vedro i lagano, prošetasmo naseljima prenapučenim vilama i kućama za izdavanje, pa posle ispijenog pića u obližnjoj krčmi zaspasmo snom pravednih.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register