Црвена, бизнис- леди у маски скојевке са супретом за ништа

Objavljeno: 30.11.2016, 14:17h

Смјехотресни пучистички обрт краја парламентарних избора у Црној Гори, све са формирањем нове Владе у духу старих коруптивних схема, сигурно ће бити извор инспирације за комедиографе будућих времена. Ипак, ватромет приземне и контраверзне демагогије владајуће странке у току тих избора заслужује посебан осврт. Разлог се може наћи- у неопходности лаганог чишћења идеолошке мочваре у којој се данас налази Црна Гора. Управо зато се, као интересантан примјер, намеће демагошко иступање активисткиње ДПС- а Александре Вуковић, сада посланице у парламенту, која је на Конвенцији владајуће странке у Никшићу навела следећи принцип друштвеног препознавања: “Cви ми јесмо оно што зборимо.” Да би видјели- шта дотична активисткиња- “јесте, на основу онога што збори”, ево једног дијела њеног говора из Никшића: “Његош тај варварин међу кнежевима, и кнез међу варварима, желио је баш овакву модерну, независну Црну Гору са изграђеним институцијама и европском перспективом. И најзад, побуном ума хоћемо да безумницима поручимо- никад више неће они исчупати велики и живи црногорски бријест- јер њега данас има ко да брани. А како ћемо? Kао што је Зоговић- жилама за камен, а ми- жилама за оловку- која ће у неђељу заокружити број 6.” Елем, можете ли замислити- колики степен у халуцинације треба имати да би се говорило у претпоставкама, и устврдило да је “Његош желио баш овакву Црну Гору”? Дакако, чудна је и улога Зоговића у контексту броја 6. ове капиталистичке изборне пропаганде? Активистикиња Александра је у свом говору споменула симболички “бријест”, тај храмајући лајт- мотив који годинама неуморно плута кроз пропагандну канализацију Црне Горе. Тај бријест није могла заобићи ни ова, из ниоткуда изникла, самозвана “портпаролка” Петра Другог Петровића Његоша?! Бријест – побуном “ума”- запетљан у трице и кучине?! Дотична Александра је- ријечима: “Побуном ума хоћемо да безумницима поручимо- никад више неће они исчупати велики и живи црногорски бријест јер њега данас има ко да брани”, дотакла легенду о бријесту коју коју су деценијама експлоатисали слични ликови- пропагандно задужени за дизање прашине из ничега. Наиме, господин Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, је својевремено све те приче о “историјском бријесту” темељно демонтирао кроз аналитички текст- “Сјекирама убијали сјећање.” Да подсјетим, пропагандна легенда везана за тај бријест је била оваква- “Србијанска окупациона власт је једне ноћи, послије 1918.године, када је њена војска опколила Цетиње и када је излажење из кућа било забрањено, посјекла историјски бријест краља Николе, извадила његово коријење, и тим гестом покушала поништити и избрисати црногорску историју, традицију и обичајно право.” Ево шта је по тој теми, како наводи г. Маркуш, писало у листу „Глас Црногорца”, бр. 80, из 27. новембра 1919. године, одакле је и кренула дотична прича и препричавање: “Стари бријест код Биљарде на Цетињу у свијести црногорског народа имао је посебну вриједност, био је једна од форми кроз коју се еманирало (истицало оп. а.) црногорско правосуђе. За Црногорце тај бријест је био као чељаде и његово посијецање и вађење његових коријења, као и уклањање кружног камења на коме се испод њега сјеђело, иако се бријест био осушио, тешко им је пало, дубоко их је повриједило и понизило. Под старим бријестом код Биљарде на Цетињу црногорски суверен, Господар, дијелио је Црногорцима правду и они су за њега били на специфичан начин, осјећајно везани.” Већ из овога прилога, у којем је подвучено- “иако се бријест био осушио”- се види да легенда о “живом бријесту” има недостатке. Публициста Јован Маркуш je чак утврдио да тај историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину- већ га је вријеме сасушило пар деценија раније. Умјесто тога сасушеног бријеста- г. Маркуш наводи да је “посађен други бријест, којег је у старом цетињском парку, данашњем Парку 13. jyлa, засадио Божо Новаковић, познати професор и директор Цетињске гимназије, који је je од 1892. до 1896. године био предсједник општине Цетиње.” Потврду свог става, г. Маркуш је нашао кроз писање некадашњег директора Државног музеја на Цетињу проф. Риста Драгићевића, гдје каже: “У годишњаку Завода за заштиту споменика културс „Старине Црне Горе” бp. 1 од 1963. године објављен је и текст проф. Драгићевића под насловом „Прилози културној историји (ст. 147-162) у којем се између осталог наводи следеће: „У току jедне ноћи срушен je и један велики бријест, под којим су се годинама одмарали током љетње сезоне не само Цетињани, но и многобројни домаћи и страни туристи који су посјећивали Цетиње. То није историјски бријест о коме јe често писано.” Дакле, историјски бријест краља Николе нико није посјекао, већ се ради о евентуалном сасијецању некаквог другог бријеста- “под којим су се одмарали Цетињани и туристи”. Све су прилике да је Александра Вуковић легенде о бријесту учила од анонимних коментатора на форумима портала ЦДМ, рецимо- карикатурних “експерата” под псеудонимима- “Ћипур” и “Град хероја”? Сублимирајући наведено, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш је извео следећи закључак: “Превише je болесно и опасно када се дође до тог стадијума да се користи исушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, за ширење приземне пропаганде помијерајући његово убијање у период послије 1918. године. Такво писање кoje личи на бољшевички агитациони приручник подстиче на логично питање, зашто се то чини?” Наравно, поставити исто питање активистикињи ДПС-а логички стоји. Међутим, боље је поставити прецизније питање- да ли Александрa причу о “историјском бријесту” и “чупању његових коријена” пласира- да би њоме замијенила причу о томе да је партија којој припада- “исчупала” све фабрике и предузећа по Црној Гори, направивши хаос и безнађе на просторима Црне Горе? Ако је то био циљ клецајућих теза, тада се очигледно ради о пропагандном неморалу! Црвена, са инквизиторским погледима на свијет Иначе, Александра Вуковић се на споменутом скупу представила овако: “Ја имам име и презиме, али сада бих се презвала – и рекла бих да се зовем Црвена”. Потом је, у револуционарном духу, упутила следеће питање поштованом публикуму: “Јесмо ли за Никшић чији је најљепши осмијех, пркосне строфе о антифашистичкој Црној Гори испјевао наш наш Љубо Чупић.” Послије те тираде одмах je, у духу наводне “антифашистичке борбе”- самоиницијативно опредијелила- гдје је коме мјесто у Црној Гори, рекавши: “Знамо ли да у неђељу бирамо за и против Црне Горе.” Дакле, кријући се иза леђа народног хероја, Црвена је у магновењу показала инквизиторске погледе на

Смјехотресни пучистички обрт краја парламентарних избора у Црној Гори, све са формирањем нове Владе у духу старих коруптивних схема, сигурно ће бити извор инспирације за комедиографе будућих времена.

Ипак, ватромет приземне и контраверзне демагогије владајуће странке у току тих избора заслужује посебан осврт. Разлог се може наћи- у неопходности лаганог чишћења идеолошке мочваре у којој се данас налази Црна Гора.

Управо зато се, као интересантан примјер, намеће демагошко иступање активисткиње ДПС- а Александре Вуковић, сада посланице у парламенту, која је на Конвенцији владајуће странке у Никшићу навела следећи принцип друштвеног препознавања: “Cви ми јесмо оно што зборимо.”

Да би видјели- шта дотична активисткиња- “јесте, на основу онога што збори”, ево једног дијела њеног говора из Никшића: “Његош тај варварин међу кнежевима, и кнез међу варварима, желио је баш овакву модерну, независну Црну Гору са изграђеним институцијама и европском перспективом.

И најзад, побуном ума хоћемо да безумницима поручимо- никад више неће они исчупати велики и живи црногорски бријест- јер њега данас има ко да брани. А како ћемо?

Kао што је Зоговић- жилама за камен, а ми- жилама за оловку- која ће у неђељу заокружити број 6.”

Елем, можете ли замислити- колики степен у халуцинације треба имати да би се говорило у претпоставкама, и устврдило да је “Његош желио баш овакву Црну Гору”? Дакако, чудна је и улога Зоговића у контексту броја 6. ове капиталистичке изборне пропаганде?

Активистикиња Александра је у свом говору споменула симболички “бријест”, тај храмајући лајт- мотив који годинама неуморно плута кроз пропагандну канализацију Црне Горе. Тај бријест није могла заобићи ни ова, из ниоткуда изникла, самозвана “портпаролка” Петра Другог Петровића Његоша?!

Бријест – побуном “ума”- запетљан у трице и кучине?!

Дотична Александра је- ријечима: “Побуном ума хоћемо да безумницима поручимо- никад више неће они исчупати велики и живи црногорски бријест јер њега данас има ко да брани”, дотакла легенду о бријесту коју коју су деценијама експлоатисали слични ликови- пропагандно задужени за дизање прашине из ничега.

Наиме, господин Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, је својевремено све те приче о “историјском бријесту” темељно демонтирао кроз аналитички текст- “Сјекирама убијали сјећање.”

Да подсјетим, пропагандна легенда везана за тај бријест је била оваква- “Србијанска окупациона власт је једне ноћи, послије 1918.године, када је њена војска опколила Цетиње и када је излажење из кућа било забрањено, посјекла историјски бријест краља Николе, извадила његово коријење, и тим гестом покушала поништити и избрисати црногорску историју, традицију и обичајно право.”

Ево шта је по тој теми, како наводи г. Маркуш, писало у листу „Глас Црногорца”, бр. 80, из 27. новембра 1919. године, одакле је и кренула дотична прича и препричавање:

“Стари бријест код Биљарде на Цетињу у свијести црногорског народа имао је посебну вриједност, био је једна од форми кроз коју се еманирало (истицало оп. а.) црногорско правосуђе.

За Црногорце тај бријест је био као чељаде и његово посијецање и вађење његових коријења, као и уклањање кружног камења на коме се испод њега сјеђело, иако се бријест био осушио, тешко им је пало, дубоко их је повриједило и понизило.

Под старим бријестом код Биљарде на Цетињу црногорски суверен, Господар, дијелио је Црногорцима правду и они су за њега били на специфичан начин, осјећајно везани.”

Већ из овога прилога, у којем је подвучено- “иако се бријест био осушио”- се види да легенда о “живом бријесту” има недостатке. Публициста Јован Маркуш je чак утврдио да тај историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину- већ га је вријеме сасушило пар деценија раније.

Умјесто тога сасушеног бријеста- г. Маркуш наводи да је “посађен други бријест, којег је у старом цетињском парку, данашњем Парку 13. jyлa, засадио Божо Новаковић, познати професор и директор Цетињске гимназије, који је je од 1892. до 1896. године био предсједник општине Цетиње.”

Потврду свог става, г. Маркуш је нашао кроз писање некадашњег директора Државног музеја на Цетињу проф. Риста Драгићевића, гдје каже:

“У годишњаку Завода за заштиту споменика културс „Старине Црне Горе” бp. 1 од 1963. године објављен је и текст проф. Драгићевића под насловом „Прилози културној историји (ст. 147-162) у којем се између осталог наводи следеће: „У току jедне ноћи срушен je и један велики бријест, под којим су се годинама одмарали током љетње сезоне не само Цетињани, но и многобројни домаћи и страни туристи који су посјећивали Цетиње. То није историјски бријест о коме јe често писано.”

Дакле, историјски бријест краља Николе нико није посјекао, већ се ради о евентуалном сасијецању некаквог другог бријеста- “под којим су се одмарали Цетињани и туристи”.

Све су прилике да је Александра Вуковић легенде о бријесту учила од анонимних коментатора на форумима портала ЦДМ, рецимо- карикатурних “експерата” под псеудонимима- “Ћипур” и “Град хероја”?

Сублимирајући наведено, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш је извео следећи закључак: “Превише je болесно и опасно када се дође до тог стадијума да се користи исушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, за ширење приземне пропаганде помијерајући његово убијање у период послије 1918. године. Такво писање кoje личи на бољшевички агитациони приручник подстиче на логично питање, зашто се то чини?”

Наравно, поставити исто питање активистикињи ДПС-а логички стоји. Међутим, боље је поставити прецизније питање- да ли Александрa причу о “историјском бријесту” и “чупању његових коријена” пласира- да би њоме замијенила причу о томе да је партија којој припада- “исчупала” све фабрике и предузећа по Црној Гори, направивши хаос и безнађе на просторима Црне Горе?

Ако је то био циљ клецајућих теза, тада се очигледно ради о пропагандном неморалу!

Црвена, са инквизиторским погледима на свијет

Иначе, Александра Вуковић се на споменутом скупу представила овако: “Ја имам име и презиме, али сада бих се презвала – и рекла бих да се зовем Црвена”. Потом је, у револуционарном духу, упутила следеће питање поштованом публикуму: “Јесмо ли за Никшић чији је најљепши осмијех, пркосне строфе о антифашистичкој Црној Гори испјевао наш наш Љубо Чупић.”

Послије те тираде одмах je, у духу наводне “антифашистичке борбе”- самоиницијативно опредијелила- гдје је коме мјесто у Црној Гори, рекавши: “Знамо ли да у неђељу бирамо за и против Црне Горе.”

Дакле, кријући се иза леђа народног хероја, Црвена је у магновењу показала инквизиторске погледе на свијет, својствене окружењу у којем се налази. При том претендујући на смјехотресну улогу женског Војислава Шешеља- све са дамском капицом чудних облина, у парламенту Црне Горе.

Све ово показује да дух Љуба Чупића и даље хода Црном Гором. Са нелогичним превођењем у раван идеолошких интереса модерне црногорске буржоазије- тај дух се безочно експлоатише и служи за немилосрдно политичко рабљење.

Да је то тако, потврђује факт да је и поред оваквих “пламених патриотских говора” Црвене- шеф њене партије морао, сасвим непатриотски- давати десетине хиљада еура разним особама из иностранства да би гласали његову партију.

Управо та нелогичност наводи на питање- да ли се Црвеној можда на тренутак учинило је на лицима разних плаћених Ника Шепртљовића из дијаспоре пројавио споменути “осмијех Љуба Чупића”? Рецимо, када су у Бару на дан избора ишли код “секретарице Ане” да добију по 200 еура као напојницу за гласање ДПС- а?

Јер, те мишеве из прекограничних мекиња није интересовао Чупић, народни хероји, пламени говори Акесандре о патриотизму и сличне трице и кучине, већ само и икључиво- новац!

А шта рећи за омладинске гаучосе из Амстердама, који су за гласање ДПС-а у Бару добијали дупло већу напојницу, чак 400 еура?! Елем, када им је секретарица Ана “испалила” те новце у зобницу- да ли им је пред “погибију образа” на лицу заиграо- “двоструки најљепши осмијех Љуба Чупића”!?

Социјална правда и капиталистичка неправда

Наравно, ствари се могу посматрати и из другог угла. На примјер, одлично знамо да је један од главних циљева комуниста био- достизање социјалне правде. Тај циљ се подудара и са партијама које имају социјалистички поглед на свијет.

Владајућа партија у Црној Гори има у свом називу префикс- “социјалистичка”. У пропаганди се, као што видимо из говора Црвене- та партија позива и на комунистичке прваке револуционарних времена. У стварности је ситуација дијаметрално супротна, jeр та партија годинама ради на уништењу економије и социјалне правде у Црној Гори, а ево неколико примјера.

Рецимо, у периоду од 1991. до 2015. године, а то је период вјечне владавине ДПС-а, из Црне Горе је, према информацијама подгоричких Вијести- отишло преко границе чак 140.000 њених држављана.

Према последњим подацима Завода за запошљавање, у Црној Гори има 45.460 незапослених, док је стопа незапослености 19,59 одсто. Осим тога, Веско Пејак, предсједник НВО Алтернатива Црна Гора, је прије неки дан за портал Кодекс рекао да у Црној Гори око 50 000 запослених радника- раде без иједног слободног дана у мјесецу.

Елем, ако се са поред такве незапослености, таквог пакленог рада запослених, грађани Црне Горе суочавају са средњом платом која не покрива 60 одсто потреба домаћинства- тада се може рећи да социјалне правде у Црној Гори уопште нема.

Чему тада позивање на Чупића у говорима некакве Црвене, када је јасно да је та власт, чији је и она дио- не само антикомунистичке, већ и антисоцијалистичке провинијенције?

О томе колико је власт у Црној Гори заглибила у незајажљивости- најбоље свједоче ријечи лидера СДП Ранка Кривокапића, који је са мјеста предсједника Скупштине Црне Горе у емисији “Начисто”, емитованој 12.2,2015.г. на ТВ Вијести, оптужио владајућу странку за нестанак 800 милиона сура приликом приватизације КАП-а, називајући ту крађу- злочином против државе.

Дакако, постоје и друге цифре везане за пљачку КАП-а. Рецимо, када сам у недавној полемици са Предрагом Зечевићем, главним и одговорним уредником режимског портала Аналитика, напоменуо Кривокапићеве ријечи око крађе око приватизације КАП-а, он је одговорио овако: “Шојгу је спомињао 300 милиона, не знам откуда сада 800? Црногорско гађање цифрама?”

Дакако, није у питању величина цифре око пљачке КАП-а, те да ли је тачније она коју спомиње Кривокапић или она коју наводи Зечевић, јер- свака је јако велика, већ- гдје се у тој причи налази тужилаштво и судство Црне Горе.

Пламени патриотизам Црвене се допингује еврима за поклонике

Данас се црногорско правосуђе пренијело у режимске медије, који резултате тока истраге добијају од анонимних лица из државних органа, те суде и пресуђују по редакцијском нахођењу у складу са политичким жељама режима.

Ову пропаст црногорског правосуђа прати паралелна легенда о старом бријесту- “који је представљао вриједност, јер се кроз њега еманирало (истицало оп. а.) црногорско правосуђе”.

Одмах се поставља питање- да ли је нестанак старог бријеста, његово сушење или сасијецање, узрок пада ововременог црногорског правосуђа?

Елем, умјесто да правосудни систем Црне Горе буде цивилизован, слушамо преко 120 година стару нецивилизовану причу о бријесту, као “симболу правосуђа”?! Умјесто да се стотине милина еура узетих од КАП врате у народну касу, пласира се од некаквих нових Александри ирационална прича о Љубу Чупићу, Зоговићу и Његошу?!

Зато није чудно што се пламени говори Црвене, које немају снагу- нити реални ефекат у серијској призводњи патриотизма, морају тужно допинговати од 200 до 400 еура путем секретарице Ане.

На крају, закључак је прост- Црвена је у Никшићу била режимска бизнис леди прерушена у агитпроповску скојевку. Њен говор је био сегмент необичне ПР акције режима која има само један циљ- идеолошко мотање и излуђивања народа.

Ипак, када вријеме причу претекне, ни шампионски лет метлом у висине ораторског Олимпа не може сакрити ништавну функцију говорничког празнословља.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. danilo stojanovic says:

    …историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину- већ га је вријеме сасушило пар деценија раније.” (V.Grubac)

    Dakle sto o brijestu kazu drugi istoricari?

    “Ispred Biljarde, na Cetinju, svojevremeno je bio veliki stari istorijski Brijest koji se od starosti lagano sušio, pa je 1892. godine u neposrednoj blizini posađen mladi. Prvi su posjekli bjelaši 1918. godine da bi na njegovom mjestu podigli spomenik poginulim saborcima koji su tokom Božićnog ustanka 1919. godine podržavali okupaciju. Bio je u obliku obeliska na kojem su bili ispisani Zmajevi stihovi – “Zastanimo pred spomenik/ Našeg jata hrabrih ptića/ Napojmo se muškog duha/Hrabrih Sinđelića”. A drugi 1936. godine da bi na njegovom mjestu podigli Meštrovićev bronzani spomenik kralju Aleksandru. Bio je visok oko 9 metara i predstavljao ga je na konju naglavljenom na visokom postamentu. Spomenike su 1941. godine srušili zelenaši.

    Kada je svojevremeno saznala da je posiječen stari Brijest, Isidora Sekulić je napisala: ” Bolje da je ostao Brijest nego oni koji su naredili da se posiječe”. Dok je Radovan Bećirović zapisao: ” Sve rane bole, ali bratske najviše… ljudi to nikako nijesu mogli shvatiti nego kao pokušaj uništavanja crnogorskih slobodarskih tradicija”. Oba Brijesta, i stari i mladi, bili su bitni sadržaji naše prošlosti i kao takvi oni su činioci našeg identiteta. Pod njima se sudilo i presuđivalo, stoga ih ne smijemo prepuštiti zaboravu. Jer su ne samo simboli, već i živi dokazi mučne prošlosti koja je porađala sadašnjost, osobito, pravni poredak i sudsku vlast koja je začeta pod njima. Zato moramo da ih pamtimo održavajući sjećanje na njih kao institucionalnu pretpostavku našeg postojanja. Upravo, zato što smo pamtili i imali kolektivnu svijest o sebi i svim temeljnim činiocima nacionalnog identiteta uspjeli smo da se sačuvamo i opstanemo. Uporište našeg identiteta je u pamćenju mjesta, događaja i vremena koji su nas učinili ovakvim kakvim jesmo. A brijestovi su bili posađeni na dva takva mjesta činjeći s njima osobenu cjelinu. Mi njih poštujemo kao tradiciju nacije zato i apelujemo na gradonačelnika grada Cetinja i predsjednika Ustavnog suda da na njihova mjesta ponovo zasade dva mlada brijesta koja će sa tim mjestima činiti osobene spomenike – simbole kontinuiteta države, njenog pravnog poretka i sudske vlasti.
    (S.Vucinic i N. Adzic).

    Dakle, nas Vojin je samo jedan od novijih u nizu “drvosjeca crnogorske istorije”. Od onog najgoreg soja koji je posjeka brijest. I, nazalost, preteka? Vojin bi i danas da posjece svaki crnogrski brijest? Ne zato sto mrzi brijestove, vec zato sto iskonski, patoloski, mrzi CG i Crnogorce? Zato je svaka njegova logoreja – jedna dosadna, bez kraja i konca, veljesrpska (ne)istoriceska epopeja.

    Medjutim, treba imati hrabrosti da se objavljuju ovako stupidni tekstovi? To nije, dodouse, luda hrabrost – vec vise hrabra glupost? Sto bi mi bez nase brace grubaca, markusa, i inih…?

    P.S. Jedan od intelekutalnih otaca G. Grubaca je bio i Savo Fatic. Na zasijedanju tzv. Podgoričke skupštine Savo Fatić je rekao i ovo: »Ja vas molim, gospodo, da stavimo na stranu istoriju Crne Gore. Što se pak tiče njezine političke istorije, ja je dijelim na dva dijela. Na onu do juče i od juče. Mi više nijesmo Crnogorci nego Srbi«. Samo je glupost Sava Fatica mogla da na tako ocigledan nacin (do)kaze da su Crnogorci postojali – prije Srba. Tako i gluposti Joca Markusa iu Vojina Grubaca dokazase da je ipak bilo brijestova. I da su ih neki nepoznati “junaci” herojski posjekli. No, nijesu posjekli korijene?

    • Vojin Grubač says:

      Штовани Стојановићу,

      да почнем од Пост скриптума.

      Ако је тачно то што је рекао Саво Фатић, тада је био исте памети као и Ви, дакле- без памети.
      И шта, Фатић рече- од сада нисмо више Црногорци него Срби, па то усвојише сви, и зеленаши и комити?
      Јер, већ се у полемикама које сам водио са Аџићем показало да је Секула Дрљевић био Србин, по Аџићевом мишљењу до 1937. године.
      Значи ли то да је и Дрљевић био као Фатић, или Фатићеве ријечи нису пренесена дословно, или је Фатић био будала?
      Очигледно је ту нешто нелогично. Баш као када би неко сада рекао, ми нисмо житељи Болке Которске већ Игала.
      Зато бих Вас замолио да не лупате недекватности под мојим текстовима.

  2. Vojin Grubač says:

    Штовани Стојановићу, ево шта рекосте…

    Dakle sto o brijestu kazu drugi istoricari?

    “Ispred Biljarde, na Cetinju, svojevremeno je bio veliki stari istorijski Brijest koji se od starosti lagano sušio, pa je 1892. godine u neposrednoj blizini posađen mladi. Prvi su posjekli bjelaši 1918. godine da bi na njegovom mjestu podigli spomenik poginulim saborcima koji su tokom Božićnog ustanka 1919. godine podržavali okupaciju. Bio je u obliku obeliska na kojem su bili ispisani Zmajevi stihovi – “Zastanimo pred spomenik/ Našeg jata hrabrih ptića/ Napojmo se muškog duha/Hrabrih Sinđelića”.

    Е па- Добро јутро!

    У првој реченици сте цитирали своје историчаре, који су Вам потврдили да се стари бријест, историјски бријест -о којем сте тамбурали двадесет пет година и скакали као помамљени- осушио! А како се осушио до 1892, тако није могао бити посијечен 1918!

    Намјесто њега је посађена младица новог бријеста, а да ли је под том младицом било суђења- то ви видите тамо!
    Ја сам говорио и о другоме. Да је бријест био симбол правосуђа, а какво је данас црногорско правосуђе- то јасно видимо.

    И добро је да сте споменули Синђелића из Змајевих стихова. Има у овим временима један Синђелић који се зове Александар, вођа четничких терориста против државе Црне Горе, који је данас на слободи и чува га црногорска полиција да га неко не пљуне, или још горе нешто да се не деси- том сада “уваженом човјеку”, далеко било.

    Ето вам сад и бријеста и тужлаштва, гдје суде и пресуђују режимски медији- па је, по њима, Ранко Кривокапић постао четник, а четник Синђелић постао Народни херој државе Црне Горе, све са полицијском пратњом коју плаћају грађани Црне Горе преко буџета.

  3. danilo stojanovic says:

    “Ја сам говорио и о другоме. Да је бријест био симбол правосуђа, …..” Vojin Grubac.

    Vojine bice da su zato taj brijest vasi preci/istomisljenici – i posjekli?

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register