Uvijek kada se čujem sa mojom drugaricom profesoricom Jelisavom Kalezić emocije udare u glavu. Bože, koliko sam puta bio u avliji njenih roditelja. Istina Jelisavin brat Fronto bio je stariji od mene ali sam ja dolazio sa mojim amdižićem Bekom. Beko je bio drug sa Frontom i po svo ljeto za vrijeme studenskih ferija bili su skupa. Čika Miloje Dobrašinović otac Jelisavin je posebna priča. Iako je imao visoki status u društvu ostao je obični čovjek iz naroda. Kada bi me onako malehnog ugledao u društvu studenata imao je običaj pitati: Šta ćeš ti sa ovim Bitlisima? Bolje ti je sa bapkom u džamiju. Pokvarit će te ovi rokeri dijete.” “Bio sam čika Miloje. Bapko me je i poslao ovamo među studentariju. Od njih se veli ima šta naučiti. Veli mi naučit ćeš makar da voliš ljude i uvažavaš različita mišljenja.” “Zna Avdaga šta radi. I on je tako kada je bio tvojih godina trčao u Tršovu avliju i među studente. Ali džamija mu bi draža od komunista. Mogao je da je htio, ali…” nasmijao bi se Miloje pomilovao me po glavi i produžio svojim poslom. Gitara, pjesma, stoni tenis, diskusije, dijeljenje zalogaja namazanih kriški domaćeg hljeba, kupanja na Sinjavcu, fudbal, boks, zabavne večeri u Hotelu Sandžak zauvjek će ostati u mom sjećanju. Bože, doista se disalo jednom dušom. Svako je uvažavao svakog. Bilo je šale na pretek, ali umjerene i uglavnom na vlastiti račun. Čuvao se slabiji. Širila se ljubav niko nije znao mrziti. Kuće se nikada nisu zaključavale. Nikada svađe i tuče. Jedne cipele, majicu ili pantalone momci su nosili na smjenu. Uglavnom kada su izlazili sa djevojkama. Nikada se nije čulo da je neko rekao ovo je moje, ne dam. *** Onog momenta kada su balvan revolucijom srušili kako su ih tada zvali “janjeće brigade” sve su nam ubili. Najgore od svega ubiše dušu narodu. Prosto im bilo i što su nas pokrali i zavadili ali što nam ubiše dušu haram im bilo. Gledam okolo sebe ljude ali bez duše. Vidim imaju oči ali sa njima ništa ne vide. Imaju uši ali ne čuju. Govore, ali šute. Imaju razum ali ga ne koriste. Amorfna masa podijeljena u nacionalne i kriminalne torove. Smrad se širi od ustajalosti. Studenata kao da nema. Glas razuma se napada sa svake strane. Istinu niko ne želi čuti. Sve pijano bez kapi rakije. *** Iako je bio visoki državni funkcioner čika Miloja nikada nisam vidio da je čaršijom prošetao uz obezbjeđenje. Naprotiv, bio sam dečkić ali je često igrao šaha sa mnom u vatrogasnom. Njegova djeca nisu ništa bila obučenija niti privilegovanija od nas ostalih. Bili smo tu negdje što bi se narodnim jezikom reklo svi u pet deka. Nikada nas niko nije pozvao na izbore i rekao morate glasati. Ne sjećam se da me je neko pitao jesi li glasao i za koga? Nismo ni znali kada su izbori. Šta je ovo danas ljudi? Pred svake izbore nacionalizam u porastu. Podjele po svim šavovima. Kupuju ljude kao hajvane na pijaci. Spremni su radi vlastitih pozicija zaratiti i sa crnim đavolom samo da ostanu na vlasti. Pravo vanredno stanje i policijski čas. Mjesec pred izbore ludnica. Poslije izbora možeš rahat da umreš. Više im ne trebaš. Do sljedećeg glasanja porast će novi glasači. Ustat će i mrtvi iz grobova toga dana. Sve je u službi vladajućih oligarha. Zato njih i ne možeš sresti na ulici. Niti njih niti njihov podmladak. Oko njih je SEKURITI. Nije mi jasno od koga ih samo čuvaju. Siguran sam da im amorfna masa neće ništa učiniti. Narod je davno umro. Od mrtvaca se ne bi trebali čuvati. Plaše se promjena i vladavine prava i pravde. Zato u Crnoj Gori i državama nastalim na prostorima bivše nam domovine i nema suštinskih političkih promjena. Bez avangarde, studenata i omladine nema promjena. Profesionalne političare po zakonu treba otjerati na minimalne penzije i mirna Bosna. Dajmo šansu omladini da živi život. Ne budi rob zaštitarskih privatnih agencija i dezinformacija o ugroženosti. Glasaj za promjene pa šta bude. Gore od ovoga ne može.