Putešestvije, sedmi dan… Minhen

Objavljeno: 02.11.2015, 23:32h

Prvi put od kako smo krenuli na putešestvije, jutro je otvorilo nebo bez ikakve sumnje u kišni ishod. I tako odosmo put Minhena solidnom nemačkom železnicom, umesto da pedaliramo niz Dunav, kakav beše naš prvobitni plan, a kiša ne dade da ga sprovedemo u delo. Uvek me fascinira tačnost javnog prevoza u velikim gradovima. Ne mogu se pohvaliti da sam njegov korisnik u Podgorici jer gotovo svaki transport obavljam biciklom, peške ili automobilom, ako baš mora. Ali mojem oštrom oku ne mogu promaći krntije koje se kotrljaju našim ulicama i lažno predstavljaju kao javni prevoz, a u stvari su otpisana vozila koja su izbegla rezanje i nikšićku železaru jedino zahvaljujući našoj nasušnoj potrebi da se nešto kreće ulicama, smrdi i tandrče. Zbog toga ne mogu a da ne uživam u čarima; makar i kratkotrajnim; čistog, udobnog, pouzdanog i nadasve tačnog prevoza. Elem, vozom odosmo do podzemne stanice Izartor, sa koje postoji poseban izlaz prema Nemačkom muzeju koji se nalazi na adi reke Izar koju je čestiti Minhen opkoračio, i na taj način se odaje počast ovoj instituciji čiji značaj nadilazi, ovaj grad, Bavarsku i Nemačku pa dobacuje u najudaljenije delove nama poznatog sveta. Ovo je sjajan muzej tehnike. Najbolji u kojem sam bio, jer uvek možete naći nešto što vas interesuje. Od podmornice do svemirskog broad, ali bukvalno. Nije mi prvi put da se nalazim ovde, ali jeste iznenađenje za mene da sam otkrio nove lagume, sale, postavke i izložbe koje do sada nisam video, a svakako su bile tu i ranije. Nakon nekoliko sati uživanja u muzeju, odlučismo da prošetamo do Engleskog parka, ogromne zelene površine gde se dokon narod izležava na travi i uživa u zracima sunca čiji rok trajanja za ovu godinu je sve bliži isteku. Jedna Zagrepčanka čuvši naše dogovaranje i prepoznavši jezik nam ponudi pomoć i vrlo ljubazno odvede u blizinu parka, jer smo bez ikakve mape bili pomalo neorganizovani. Hvala joj. U kafani kod Kineskog tornja je sav personal bio iz naših krajeva, pa su obroci u vidu kolenice sa krompirom za nas bili veoma obilni, a pivo jednako hladno kao i za sve ostale. Neki Milorad iz Vrnjačke Banje je bio naročito raspoložen da se druži sa nama, i svoje asmatične uzdahe je pretvarao u zviždav smeh kojim nije krio raspoloženje zbog nenadanog susreta sa zemljacima. Posle ručka, pomalo lenjo i sa zadrškom nastavismo prema Marien placu, proplivasmo kroz more turista i uputismo nazad u Dahau podzemnom železnicom. Tamo posle nekoliko partija karata, koje sam sa velikom upornošću gubio od Brana, produžismo u krevet jer još ne znasmo šta će nam doneti novi dan.

Prvi put od kako smo krenuli na putešestvije, jutro je otvorilo nebo bez ikakve sumnje u kišni ishod. I tako odosmo put Minhena solidnom nemačkom železnicom, umesto da pedaliramo niz Dunav, kakav beše naš prvobitni plan, a kiša ne dade da ga sprovedemo u delo.

Uvek me fascinira tačnost javnog prevoza u velikim gradovima. Ne mogu se pohvaliti da sam njegov korisnik u Podgorici jer gotovo svaki transport obavljam biciklom, peške ili automobilom, ako baš mora. Ali mojem oštrom oku ne mogu promaći krntije koje se kotrljaju našim ulicama i lažno predstavljaju kao javni prevoz, a u stvari su otpisana vozila koja su izbegla rezanje i nikšićku železaru jedino zahvaljujući našoj nasušnoj potrebi da se nešto kreće ulicama, smrdi i tandrče. Zbog toga ne mogu a da ne uživam u čarima; makar i kratkotrajnim; čistog, udobnog, pouzdanog i nadasve tačnog prevoza.

5186b10ccd769ce7f7adf923197acd8235447012a84b398ba3f23e6b7c9873fdElem, vozom odosmo do podzemne stanice Izartor, sa koje postoji poseban izlaz prema Nemačkom muzeju koji se nalazi na adi reke Izar koju je čestiti Minhen opkoračio, i na taj način se odaje počast ovoj instituciji čiji značaj nadilazi, ovaj grad, Bavarsku i Nemačku pa dobacuje u najudaljenije delove nama poznatog sveta. Ovo je sjajan muzej tehnike. Najbolji u kojem sam bio, jer uvek možete naći nešto što vas interesuje. Od podmornice do svemirskog broad, ali bukvalno. Nije mi prvi put da se nalazim ovde, ali jeste iznenađenje za mene da sam otkrio nove lagume, sale, postavke i izložbe koje do sada nisam video, a svakako su bile tu i ranije.

Nakon nekoliko sati uživanja u muzeju, odlučismo da prošetamo do Engleskog parka, ogromne zelene površine gde se dokon narod izležava na travi i uživa u zracima sunca čiji rok trajanja za ovu godinu je sve bliži isteku. Jedna Zagrepčanka čuvši naše dogovaranje i prepoznavši jezik nam ponudi pomoć i vrlo ljubazno odvede u blizinu parka, jer smo bez ikakve mape bili pomalo neorganizovani. Hvala joj. U kafani kod Kineskog tornja je sav personal bio iz naših krajeva, pa su obroci u vidu kolenice sa krompirom za nas bili veoma obilni, a pivo jednako hladno kao i za sve ostale. Neki Milorad iz Vrnjačke Banje je bio naročito raspoložen da se druži sa nama, i svoje asmatične uzdahe je pretvarao u zviždav smeh kojim nije krio raspoloženje zbog nenadanog susreta sa zemljacima.

Posle ručka, pomalo lenjo i sa zadrškom nastavismo prema Marien placu, proplivasmo kroz more turista i uputismo nazad u Dahau podzemnom železnicom. Tamo posle nekoliko partija karata, koje sam sa velikom upornošću gubio od Brana, produžismo u krevet jer još ne znasmo šta će nam doneti novi dan.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register