Putešestvije, četvrti dan… Ludvigshafen i Bodensko jezero

Objavljeno: 08.10.2015, 10:56h

Oko ponoći je počela kiša. Trupata, trupata, tram… zvonilo je po krovu našeg kampera. Sat zazvoni oko šest. Uzaludno. Ovde je još uvek mrkli mrak. Nastavismo da ležimo čekajući svitanje iako vožnje, znamo, neće biti. Doručak i put pod točkove. Nemamo šta čekati. Ostavismo novovremene vitezove da gacaju po barama i prave kaljugu na mestu predviđenom za junački megdan, baš kao Franko Nero i Dragan Nikolić  u ulogama Vlah Alije i Banović Strahinje. Cilj nam je neki Stokah na suprotnom kraju Bodenskog jezera, mada nam je i Fridrikshafen posle nekoliko sati vožnje čitavih osamdeset i kusur kilometara, kroz bodenska sela, ukazao korektno gostoprimstvo. U Stokah ne mogosmo ući jer gradska kapija na koju smo mi udarili baš ne prima vozila dimenzija našeg kampera. Neuspele pokušaje pročitasmo sa oštećenja zidova. Kiša stade. Smazasmo po sladoled. Na obali ogromna umetnička kompozicija, očigledno satirična, gde se neki nama poznati i mnogi nepoznati nemački političari prikazani kao od majke rođeni, ali i danas na visokim položajima i vrlo moćni, kako žive neprimerenim životom kupajući se u novcu dok na drugoj strani običnom narodu baš i nije tako. Za nas primer umetničke i građanske hrabrosti. Ima u ovom prikazu nečega renesansnog i gotičkog što se može videti po mnogim katedralama, što joj daje poseban pečat. Skidosmo bicikle sa nosača, opet i stalno gledajući u nebo. Odosmo da vozimo onoliko vremena koliko nam je plaćenog parkinga ostalo. Provozasmo se kroz brojne jabučare koji se ovde pojavljuju jednako često kao u dalekoj Italiji, samo što je dolina manja pa tako i prostor koji je pokriven njima srazmerno je manji. Na nekim mestima miris polutrulog; slatkasto, oporog topolovog lišća me vrati u detinjstvo u Bajinoj Bašti i igranje basketa u Lugu pored topola koje sipahu po namu malena žuta sunca iz jesenjeg topolovog arsenala. Vratismo se posle sat i kusur. Promenismo mesto parkinga, uplatismo još nekoliko sati kod pedantnog nemačkog automata i nastavismo turu oko Bodenskog jezera. Lepota, mir i vetar mešaše emocije, mirise i aromu velike vode dok su se oblaci pretvarali da će nas zaliti kišom. A samo su se šalili. Teniski tereni, veslački i jedriličarski klubovi, vile i vrlo otmene kuće su se prostirale pored našeg puta. Poneki dvorac. U jednom mestu nabasasmo na nekog našeg azilanta. Kaže da je tamo pet godina i da vrlo brzo mora naći posao da ga ne bi vratili u ovaj naš vilajet. A nije baš delovao kao neko ko je u potrazi za zaradom. Posle pedesetak kilometara, kada je i dan izgubio prilično na svojoj važnosti, vratismo se, spakovasmo i napustismo Ludvigshafen, praćeni cepelinom koji se čitav dan muvao iznad ovog trodržavnog jezera i slavio nekakvih sto godina koje imaju veze sa promućurnim nemačkim grofom što je izmislio ove letilice lakše od vazduha, pa sada nose njegovo ime. Rodna kuća mu se nalazi ovde negde, što proslavi daje daje neki ozbiljniji i malo svečaniji ton. Ponovo idemo dalje i preko nekih prelepih pejsaža, pokošenih livada, obrađenih njiva i valovitih šuma. Tako stigosmo u Tutlingen, čestitu varoš na lepom i ni malo plavom, ali Dunavu, čiji žitelji predano rade u nekoj ogromnoj fabrici koja je zauzela veliku površinu ovoga grada. Brano je spremio izvrsnu večeru, koja bi ako bi pravilno brojali ustvari bila ručak. Uz nju popismo po par čaša nekog jeftinog ali ni malo lošeg španskog vina, i odosmo u krevet. Na vreme se mora leći ako želimo sutradan da pođemo do izvorišta tavnog, mutnog Dunava.

Oko ponoći je počela kiša. Trupata, trupata, tram… zvonilo je po krovu našeg kampera. Sat zazvoni oko šest. Uzaludno. Ovde je još uvek mrkli mrak. Nastavismo da ležimo čekajući svitanje iako vožnje, znamo, neće biti.

IMG_9619

Bosonogi biciklista

Doručak i put pod točkove. Nemamo šta čekati. Ostavismo novovremene vitezove da gacaju po barama i prave kaljugu na mestu predviđenom za junački megdan, baš kao Franko Nero i Dragan Nikolić  u ulogama Vlah Alije i Banović Strahinje. Cilj nam je neki Stokah na suprotnom kraju Bodenskog jezera, mada nam je i Fridrikshafen posle nekoliko sati vožnje čitavih osamdeset i kusur kilometara, kroz bodenska sela, ukazao korektno gostoprimstvo. U Stokah ne mogosmo ući jer gradska kapija na koju smo mi udarili baš ne prima vozila dimenzija našeg kampera. Neuspele pokušaje pročitasmo sa oštećenja zidova. Kiša stade. Smazasmo po sladoled. Na obali ogromna umetnička kompozicija, očigledno satirična, gde se neki nama poznati i mnogi nepoznati nemački političari prikazani kao od majke rođeni, ali i danas na visokim položajima i vrlo moćni, kako žive neprimerenim životom kupajući se u novcu dok na drugoj strani običnom narodu baš i nije tako. Za nas primer umetničke i građanske hrabrosti. Ima u ovom prikazu nečega renesansnog i gotičkog što se može videti po mnogim katedralama, što joj daje poseban pečat. Skidosmo bicikle sa nosača, opet i stalno gledajući u nebo. Odosmo da vozimo onoliko vremena koliko nam je plaćenog parkinga ostalo.

Provozasmo se kroz brojne jabučare koji se ovde pojavljuju jednako često kao u dalekoj Italiji, samo što je dolina manja pa tako i prostor koji je pokriven njima srazmerno je manji. Na nekim mestima miris polutrulog; slatkasto, oporog topolovog lišća me vrati u detinjstvo u Bajinoj Bašti i igranje basketa u Lugu pored topola koje sipahu po namu malena žuta sunca iz jesenjeg topolovog arsenala.

6130c0df5edb975f40d28468b736e51e12691ec3f056770fe3046c79b856a274

Dejan, Brano i Vasko na Bodenskom jezeru

Vratismo se posle sat i kusur. Promenismo mesto parkinga, uplatismo još nekoliko sati kod pedantnog nemačkog automata i nastavismo turu oko Bodenskog jezera. Lepota, mir i vetar mešaše emocije, mirise i aromu velike vode dok su se oblaci pretvarali da će nas zaliti kišom. A samo su se šalili. Teniski tereni, veslački i jedriličarski klubovi, vile i vrlo otmene kuće su se prostirale pored našeg puta. Poneki dvorac. U jednom mestu nabasasmo na nekog našeg azilanta. Kaže da je tamo pet godina i da vrlo brzo mora naći posao da ga ne bi vratili u ovaj naš vilajet. A nije baš delovao kao neko ko je u potrazi za zaradom. Posle pedesetak kilometara, kada je i dan izgubio prilično na svojoj važnosti, vratismo se, spakovasmo i napustismo Ludvigshafen, praćeni cepelinom koji se čitav dan muvao iznad ovog trodržavnog jezera i slavio nekakvih sto godina koje imaju veze sa promućurnim nemačkim grofom što je izmislio ove letilice lakše od vazduha, pa sada nose njegovo ime. Rodna kuća mu se nalazi ovde negde, što proslavi daje daje neki ozbiljniji i malo svečaniji ton.

Ponovo idemo dalje i preko nekih prelepih pejsaža, pokošenih livada, obrađenih njiva i valovitih šuma. Tako stigosmo u Tutlingen, čestitu varoš na lepom i ni malo plavom, ali Dunavu, čiji žitelji predano rade u nekoj ogromnoj fabrici koja je zauzela veliku površinu ovoga grada.

Brano je spremio izvrsnu večeru, koja bi ako bi pravilno brojali ustvari bila ručak. Uz nju popismo po par čaša nekog jeftinog ali ni malo lošeg španskog vina, i odosmo u krevet. Na vreme se mora leći ako želimo sutradan da pođemo do izvorišta tavnog, mutnog Dunava.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply