Putešestvije, drugi dan… Stelvio

Objavljeno: 02.10.2015, 11:53h

Pred nama puče prostor strmih livada i kamenjara kroz koji vijuga zmija puta kojim smo naumili proći.

Čuk, tup… o vrata kampera nam prekide paučunu snova. Otvorismo ih, a jedna vrlo ljubazna gospođa nam objasni kako smo parkirani na mestu gde treba da se održi pijaca, i to baš na onom koje je njeno. Ona sporedna uličica je potpuno drugačije izgledala danju, sada je bila krajičak trga na kojem su trgovci montirali tezge i širili espap. Na vrat na nos se spremismo i udaljismo . Tek kasnije, kada smo stali na periferiji, da se malo bolje pripremimo za predstojeći dan, primetismo da je ovo mestašce na pragu Alpa okruženo liticama i brdima čiji su vrhovi umotani u čalme magle i oblaka. Veseli, nastavismo put ka Stelviu, najvišem asfaltiranom putu u Evropi, inače Meki za motoriste i bicikliste.

Očaravajuća u detaljima, alpska arhitektura se nizala pored puta kuća ravnomerno raspoređenih kao zubi nekih lepih i mirišljavih usta. Kada se dohvatismo brda videsmo da je vrag odneo šalu a doneo uspon od dvadesetak procenata sa kojim se naš kamper junački borio. Brektao je on kroz borovu šumu, prelazio uske mostove, gledao vodopade koji su se slivali niz planinu i na kraju pobedio. Prođosmo kroz ski centar San Pelegrino gde su kuće i hoteli napravljeni baš od marcipana, zaslađeni i začinjeni sa mnogo ukusa cimetom i vanilom. Nastavismo dalje kroz alpske gudure i spustismo se do Merana, pa dolinom gde jabuke rastu iz svakog i najudaljenijeg ćoška a kalvados i ostali zerzevati od jabuka teku u potocima i domaćem stanovništvu udaraju na uši na samo pominjanje, jer su im odavno dosadili, prilično brzo stigosmo u Spondinju. To je malo mesto sa toplom arhitekturom i neumerenim cenama, prilagođeno ubiranju novca posetilaca koji su se tu zatekli na putu do planinskog prevoja koji se nalazi dvadeset pet kilometara dalje u planini.

32582a8ffdb75f3ba1b52743d8820054aef6a5e85b9ef7c37cf64003e73de905Brzo nađosmo mesto gde ćemo se ulogoriti, poskidasmo bicikle i hopa! zapedalasmo put znamenitog prevoja Stelvio, gde se mnoga biciklistička trka rešavaše. Moj bicikl Stevens, tipa Stelvio, se obradova jer je posle višegodišnjeg rada u tuđini konačno došao u zavičaj i nekako lagano i spontano krete uzbrdo. Naša tehnička podrška Vasko, nam je pravio društvo nekoliko kilometara, a Brano i ja nastavismo prema vrhu prateći jednu divlju reku sijere vode od snega koji se topio na planinskim vrhovima i slivao prema znamenitoj reci Adiđe. U mestu Trafoi se odvojismo kroz šumu i tu počeše poznate serpentine. Svih četrdeset osam. U početku je nagib prihvatljiv 5-6 % ali kako se radnja odvija dalje raste i do 15-16% ako je verovati mom ciklomasteru. Očigledno je da je povoljna prognoza vremena koju smo pokušavali da stignemo celodnevnom vožnjom iz Podgorice potpuno omanula. Prvo nas je samo rosulja zalivala, ali kako je visina rasla kiša, vetar i magla su otežavali pedalanje. Brzo uđosmo u četinarsku šumu u kojoj naiđosmo na debeo sloj magle. Oko dvadeset i neke serpentine raziđoše se šuma i magla, a dočeka kiša koju nam je vetar terao u lice. Pred nama puče prostor strmih livada i kamenjara kroz koji vijuga zmija puta kojim smo naumili proći. Predivna priroda nije pomagala dvojici biciklista, već ih je ostavljala bez daha koji su ionako gubili pod teretom sve strmijeg puta. Mala uteha su bile obeležene serpentine čiji broj se smenjivao sve sporije. Tek nas je oznaka šestog kilometra do cilja pomalo motivisala jer je to značilo da smo prošli tri četvrtine puta. Negde do drugog kilometra nas je radovala svaka oznaka ali su bile sve ređe i teže se dolazilo do njih. Poslednji kilometar je izgledao nestvarno dug, a njegova druga polovina se toliko sporo provlačila ispod točkova da sam pomišljao kako im oznake nisu tačne već da su postavljene samo da zbunjuju bicikliste kojima je snaga pri kraju i jedino ih još silna upornost drži u sedlu. Oznaka za poslednjih sto metara nam popravi raspoloženje i vrati malo snage pa smo bodro zapedalali do samog vrha prevoja koji je bio u magli i kiši što je sve jače padala. Posle tri sata vožnje po veoma obeshrabrujućem vremenu potpuno iscrpljeni smo stigli do cilja. Zbog nepovoljne meteo situacije smo jedva petnaestak biciklista sreli mokrih do gole kože i promrzlih, baš kao i mi.

U jednoj potpuno besmislenoj kafani odmorismo. Bez grejanja i vajfaja fef31cecf2dc33965245f008844a3662750f467e5f69b5dae963419671ae3447 a u društvu mrzovoljnih i sporih konobara utvrdismo da moj ranac u kojem je bila suva garderoba predviđena za povratak uopšte nije vodootporan i da sav njegov sadržaj dobro natopljen kišom. Nekako se delimično osušismo i presvukosmo u nešto što je bilo manje mokro od odeće na nama i što nas je moglo malo više zaštititi od kiše i vetra pa se uputismo nazad putem koji se u međuvremenu pretvorio u potok. Potpunom kontrolom i konstantnim kočenjem uđosmo u sliv ovoga puta i otekosmo do dna zajedno sa nebeskom vodom koja je sve jače padala. Tek tada postadosmo svesni strmine koju smo izvezli jer smo se spuštali potpuno naglavačke, promrzlih prstiju koji su kočnicama pokušavali da regulišu brzinu na ovoj strmoglavoj nizbrdici. Samo smo povremeno zastajali da trljanjem malo prokrvimo prste i vratimo ih u život. Veseli zbog uspeha se vratismo Vasku i kamperu.

Odlučismo da prespavamo u Spondinju. Razapesmo žice i okačismo svu garderobu koju smo nosili da se suši sa malim izgledima na uspeh.

Tuširanje. Kasni ručak. Odlazak u krevet.

Sutra nas čeka nastavak putešestvija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply