Tog neutralnog utorka, petnaestog dana devetog meseca, a dve hiljade i petnaest godina nakon Hrista izađoh iz noćne smene.  I umesto da se umoran uputim toplom domu, potpuno spreman za horizontalni odmor, ja jok.  Pred zgradom me sačekše Brano i Vasko. Uskočih u prethodnih nekoliko dana spremanog kampera i putešestvije koje planiramo duže vremena otpoče. Ovo će biti nekoliko crtica o tome. Prva, druga, treća, četvrta, peta. Kuplung, gas, kuplung gas… Džada. Granice, granice… I konačno najbolji putevi. Bacismo za sobom kilometre raznih takozvanih i ostalih zemalja. Lepa mediteranska klima nas je pratila do Gorskog kotara, gde se ćurak okrete naopako, pa tmasti oblaci zameniše vedre kumuluse. Poprska nas i poneka kap kiše. Uloga pomoćnika šofera mi je prijala, pa odvezoh par stotina kilometara. Od Rijeke pa preko Trsta, a sve auto-džadom ka Veneciji pre koje okretosmo desno, put Alpa. Posle barem hiljadu i po kilometra i bezbroj malih i velikih mesta, protežući vratove ka nebu tražeći barem najmanji znak da će vreme biti na našoj strani, zanoćismo u nekom Belunu, malenom italijanskom gradu, sigurno poznatom po nečemu, jer je svaki grad poznat po nečemu, pa makar i jedino samom sebi. Pre toga nađosmo mirnu sporednu ulicu podesnu za parkiranje kuće putujuće. Brano, doajen kamperisanja i još mnogih stvari, nam pokaza kako se rasklapaju i nameštaju kreveti. Protegnusmo se, navukosmo zavese i pospasmo snom pravednika, umorni od duga puta.