Piše: Kassandra

Evo prođe i Prvi maj. Nema tu mnogo čega da se ispriča. Izašli neki ljudi na ulice s transparentima odštampanim u istoj štampariji, više transparenata nego ljudi. Na društvenim mrežama poneko stidljivo srećan vam praznik i poneko, još stidljivije, hvala… Marketi pred Prvi maj poludjeli od popusta. Roštiljska kobasica, plus pivo, plus ćevapi, plus kokakola za samo koma 99. Valjda se kod nas podrazumijeva da žestoko roštiljamo za Prvi maj. Očekujem sljedećih dana reklame za postprvomajske tretmane za mršavljenje. Toliko smo se prejeli.  Pominje se, onda, i nekakav prvomajski uranak, ali moram da priznam da se ne sjećam tog običaja. Znam uranak za Đurđevdan, ali za Prvi maj? I kako, uopšte, može uranak za Prvi maj? Vjerovatno je to iz perioda prije ove demokratije. Možda je naša radnička klasa tada bila toliko srećna i zadovoljna da nije bilo potrebe da paradira ulicama, nego je Prvi maj bio praznik roštilja…

Pitam se nešto jesmo li mi u posljenjih sedamdeset godina uopšte imali veze sa stvarnošću. Ozbiljno. Kad kažem mi mislim na nas Crnogorce (Crnogorce Crnogorce, Crnogorce Srbe, Crnogorce Bošnjake, Crnogorce Albance, Crnogorce Ostale).

Ne mogu reći da čitam baš sve što se objavi u medijima ove naše Vječne, ali pratim. Pratim. I na društvenim mrežama sam aktivna. Zabrinjavajuće aktivna, rekla bih. I, nekako, ili ja ne umijem da se snađem na internetu pa uvijek nabasam na neke pogrešne tekstove i komentare, ili, zaista, tekstova i komentara za koje bih mogla, kako današnja pravila nalažu,  da kažem „wow“ ima veoma malo. Sad ovo ispade kao ja sve znam, ali šta ću!

Prva vrsta naše priče o Prvom maju priča je o idili koju smo živjeli u SFRJ, o srećnoj radničkoj klasi, o nekakvim uspješnim fabrikama u kojima su radili oni maljčiki što u čelična jutra hitaju na posao. Kobajagi. Prisjetite se malo makar vi koji se sjećate tog vremena. Prisjetite se pravog stanja, državnih zaduživanja, propadanja poljoprivrede i sela, nasilnog stvaranja radničke klase u fabrikama unaprijed osuđenim na propast, nepostojećih radnih mjesta koja su otvarana da bi se sačuvao socijalni mir, državnih dotiranja,  nekakvih „referata“ tipa „kurir preduzeća“ ili „djelovodničar“. Zove li se tako? (Ako ste lijevo orjentisani, ne prekidajte sad čitanje i ne izvlačite pogrešne zaključke. Nisam ja nikakva desna fašistkinja, ljevičarka sam do srži.) Dakle, većina onih koji se usuđuju da pomenu Prvi maj sve svode na nekakvu nostalgiju za starom dobrom SFRJ i žale za divnim vremenima u kojima smo svi savršeno živjeli i, izgleda, za Prvi maj roštiljali zajedno sa predsjednicima sindikata. Neću širiti priču. Postaviću dva pitanja. Prvo, kakve veze Prvi maj ima sa SFRJ? Drugo, da li iko razuman može da na (idiličnu) SFRJ gleda van konteksta međunarodnih prilika od kraja Drugog rata do pada Berlinskog zida?

A druga vrsta naše priče o Prvom maju (češća od prve) jeste ćutanje o Prvom maju. O Prvom maju Crnogorci (svi gorenavedeni) ćute iz mnogih, najčešće potpuno različitih, čak i suprotnih pobuda, koje se, ipak, sve svode na „Komunizam je mrtav, živio neoliberalizam! Amin!“ Kako to? Pa tako što bi svako pominjanje Prvog maja značilo i zagovaranje „komunjara“, i neshvatanje realnosti, značilo bi i da smo prevaziđeni, i da nismo shvatili koji je jedini put, i da smo necivilizovani, i nedajbože miloševićevci, značilo bi i da nećemo u EU i NATO, i da nismo Charlie, i da  hoćemo da otjeramo investitore, i da ne priznajemo državnost naše Vječne i tekovine 21. maja, i da smo se pomirili s tekovinama 21. maja, značilo bi i da smo zaboravili kojoj naciji pripadamo, i da smo prestali da vjerujemo u jedinog pravog boga i njegove zemaljske predstavnike, i da ne poštujemo svetog Vasilija Ostroškog, a ni Haški tribunal, i da potajno žalimo za Muamerom, i da nismo prihvatili postkomunističku stvarnost, i da nismo shvatili da je komunizam jednom za svagda propao…

Ma nije, u stvari,  meni nešto baš do Prvog maja. Mislim, nije da nije, ali mi je večeras Prvi maj samo povod. Kao ono u školi što su nas učili o (teroristi) Principu i (plemenitom) Ferdinandu. Znate već, povod i uzrok… Meni je do toga da su sve naše političke priče iste kao ova o Prvom maju. Konfuzne, nestvarne, neznane, zarobljene i našim i nametnutim stereotipima, našim plemensko-evropsko-familijarno-natovsko-suvereno-kumovsko-religioznim ljevicama i desnicama. A političke priče nisu nikako nešto suvišno i apstraktno. Htjeli mi to ili ne, one određuju sam naš život. I pitam se, imamo li mi ikakve šanse da se osvijestimo i da počnemo da ozbiljno razmišljamo o politici, kapitalu, bankama, eksploatatorima, radničkoj klasi, narodu? Da počnemo da razmišljamo svojom (crnogorskom) glavom, a ne glavom zatupljenih i porobljenih zamorčića? Dobro, da budem iskrena, bez obzira na ozbiljnost situacije ne pitam se baš ozbiljno, ovo je više bilo retorsko pitanje. Da ne mislim da imamo, ne bih ni pisala ovo što pišem. Neću sad objašnjavati kako ja to vidim naše osvješćivanje, mogla bih proći kao slavna mi imenjakinja. Ni riječi više neću reći, a da sam u pravu brzo ćete se uvjeriti sami. Svjetsko političko vrijeme potpuno se izmaklo kontroli. 🙂