Piše: Biljana Vankovska

Danas moji studenti učestvuju u protestnom maršu. Оva kolumna je u znak javne podrške ne samo ovih koji su se sada okupili oko Studentskog plenuma, nego je posvećena i svim onim koji su tokom godina nikli, gasili se i opet rađali, kao što su Slobodni indeks, Izlez, Sokratovci…

Danas je Međunarodni dan studenata, dan čije je porijeklo vezano za borbu i žrtvu čeških studenata (ali i njihovih profesora) protiv nacističkog režima u 1939. On se obilježava širom svijeta na najrazličitije načine – od radikalnih do trivijalnih (zabave, sportski turniri, piknici – zavisno od društevnih okolnosti. U Grčkoj je čak i državni praznik u čast studentskih protesta protiv hunte (što, naravno, današnje studente ne sprečava da budu u prvim redovima današnjih protestnih skupova). U suštini, iza ovog jednog dana ne samo da stoje različiti sadržaji i agende, nego savremeni studentski pokreti ne mogu dopustiti taj luksuz da čekaju taj jedan dan u godini. O tome govore i dešavanja iz 1968-me, Tjenanmena, Indignadosi u Madridu, kišobrani u Hong Kongu, a ovih dana i dešavanja u Meksiku, gdje kriza eskalira nakon ubistva i nestanka 43 studenata (nazvani „normalisti“ zbog imena njihovog univerziteta koji je poznat po njegovanju kritičke misli i borbe za socijalnu pravdu).

Kod nas su tradicije vezane za studentske pokrete i aktivizam jako kratke i slabe, ako ih uopšte i ima. Evo, danas će nam ovi mladi ljudi osvijetliti obraz. Neki će primijetiti da ono što ih je potaklo (uvođenje državnih ispita pored redovnih ispita, u drugoj i četvrtoj godini studija) daleko od revolucionarnog. Čini se, ipak, da je najvažnije od svega da je razlog legitiman: radi se o autentičnim studentskim interesima, kao i o još jednoj vladinoj „reformi“ koja je možda i poslednji čavao u kovčeg univertitetske autonomije.

Dok pišem kolumnu ne mogu znati kakav je odziv. Skepsa da je nekako moguće doživjeti masovni i efikasni protest je duboko usađena čak i kod onih koji podržavaju njihove zahtjeve. Daleko sigurnije je kladiti se da će vlast ostati gluva i slijepa, da će ponovo primijeniti isprobana sredstva i taktike ignorisanja, unutrašnjih podjela (uz organizovanje kontraprotesta), kompromitacije pokreta (zbog navodnog učešća opozicionih stranaka), i sve to uz entuzijastički udio medija koji obavljaju prljavi dio posla.

Ukoliko se pojavi mali broj studenata, i ako inicijativa bude sačekana uz podsjmeh („eto, studenata nigde nema, uplašili su se“), оrganizatori ne smiju to primiti kao svoj poraz. Oni su bar pokušali da mobilišu, ujedine i artikulišu stav. Najglasniji u kritici će biti upravo oni koji ćute kao ribe na svojim radnim mjestima, u svojim opštinama, u svojim strankama.

Kada su se prije izvjesnog vremena ispred mog kabineta pojavili pretstavnici Studentskog plenuma, imala sam deja vu osjećaj: imena i likovi drugi, ali riječi i sjaj u očima isti kao što sam i ranije viđala u sličnim okolnostima. Postojanje makar i ovakvog kontinuiteta mora da ostavlja tračak nade; u svakoj generaciji ima brilijatnih i hrabrih mladih ljudi koji su spremni da izlože sebe neprijatnostima, pa i pritiscima, imaju snagu za samoorganizovanje, i želju da učine i posljednji pokušaj da spriječe pogubnu zamisao onih koji su upravo uništili visoko obrazovanje. U svakoj se generaciji pojave takvi koji bi da izvrše i dio našeg nedovršenog domaćeg zadatka i da poprave što se popraviti može, a za što smo (in)direktno odgovorni i mi, profesori. Dok ih slušaš kako govore, ne možeš a da im se ne diviš na energiji i entuzijazmu, dok u sebi potiskuješ cinizam i umor, ali i stid što pripadaš grupi koja je zaćutana, poslušna i pragmatična otkako je uhvatila partijsku ladovinu.

Оno što poručuju ovi mladi ljudi je da su razočarani ne samo u vlast (pa i u opozicione stranke koje samo traže način da profitiraju od svega), nego najviše u svoje profesore. Student filozofije mi kaže: godinama nas uče šta je smisao slobode, a sada kada pokušavamo da se borimo za nju, oni se kriju po kabinetima ili nas savjetuju da budemo tiši i konstruktivniji! Drugi je student prava kome se smučilo da posmatra vladavinu neprava. Treći je na političkim studijama, ali kaže da je kroz ovaj angažman naučio mnogo više nego kroz samog studiranja; na kraju konstatuje da ne žali što će zbog ovoga žrtvovati i obavezne kolokvijume, i cio semestar, ali ako/kada se suoči sa neuspjehom inicijative, mirne će duše napustiti zemlju.

Koincidencija (ili je to postalo pravilo?), dok sam se zamišljena vraćala s posla, taksista mi je govorio da se za neki dan seli na Novi Zeland.

O tzv. eksternom (pre)оcjenjivanju studenata sam već pisala. Ovo pitanje nije ni početak, ni kraj nagomilanih problema koji cvjetaju na plodnoj (gnojnoj) osnovi na kojoj je izgrađen čitav sistem obrazovanja. Problemi su sistemski, dugogodišnji, ali debate nema čak ni na fakultetima, ni na nastavničkim vijećima i kolegijumima… Nije za čuđenje kada ministru obrazovanja „frojdovski“ klizne izjava da se na javnim debatama na kojima on učestvuje ne postavljaju pitanja i ne izriču kritike. Čudno je nešto drugo; čudno je da se o najvažnijim pitanjima na fakultetima odlučuje u uskim krugovima i po hijerarhiskom principu, a negodovanja se mogu čuti samo u bifeu i u kabinetima uz kafu.

Na moje veliko čuđenje, kolege su me nedavno pozvale da budem glavni spiker na međunarodnoj konferenciji koja se održavala na našem fakultetu. Tema je bila univerzitet i demokratija u 21 stoljeću. Govorila sam ja što sam govorila, najviše o tome da je univerzitet često dio problema, a ne rješenja, i da je sam kapitulirao pred vladajućom kastom, o problemima s kojima se suočavamo – od hladnih učionica do kršenja autonomije. I dobila aplauz prisutnih, među kojima su bile i kolege. Ali kada sam ih sada pozvala da damo podršku studentima, tako što sam poslala poruku na zajedničku email adresi – odgovora je bilo ravno NULA! Ne samo da nije bilo podrške, nego niko nije našao za potrebno i da kaže nešto na ovu temu, pa makar i da se suprostavi.

Ako današnji protest ne bude u stilu masovnih scena, odgovornost za to će najmanje snositi organizatori. Neki rektorati (kao onaj na Tetovskom univerzitetu) su preduzeli mjere kao da su policiska uprava: buntoivne studente su pozvali na raport i dali im opomenu pred suspenziju. Istina je da su buntiovnici s razlogom mala manjina odkako je većina mladih već pristupila „mladim snagama“ političkih stranaka. Ovaj marš je samo simbolički čin, naravno, i to organizatori dobro znaju. Njihovo malo herojstvo je u tome što su po prvi put uspjeli stvoriti mrežu na svim univerzitetima u zemlji. Ali, nakon današnje šetnje do Ministarstva obrazovanja, oni se moraju vratiti natrag. Niko od njih ne očekuje da postanu dio nekakvog pokreta nalik na Occupy Wall Street ili Occupy Democracy.

Za početak, biće najbolje ako probaju da „okupiraju“ svoj univerzitet, koji je i njihov intelektualni dom. Onako kao što se kritička misao i bunt najprije grade u sukobu s roditeljskim autoritetom, tako se i studentski mora pojaviti iz suprostavljanja s „menadžerskim“ dekanskim upravama, koje su prisvojile ovo mjesto na kome se mogu voditi dijalozi između studenata, njih i profesora, i s javnošću.

„Оficijalne“ studentske organizacije su samo stranačke filijale bez ikakvog legitimiteta. Ако demokratija pretpostavlja pluralizam i slobodu izražavanja interesa, onda to isto važi i za studentsko organizovanje. Univerzitetska autonomija ima i teritorijalnu dimenziju, koja se ne ispoljava samo prema spoljašnim akterima. Sramota je od studenata tražiti da za svaki svoj susret podnose molbe preko fakultetske arhive, i to dvije nedjelje unaprijed, i da čekaju na milost dekana da bi koristili učionice koje su u večernjim satima ionako prazne. Čini se da više prava imaju čuvarske službe nego studneti zb g kojih i postoje univerziteti! Ovakav odnos nije samo čin arogancije, oblik disciplinovanja, nego i saučesništvo u gašenju svakog, pa i najmanjeg oblika studentskog samoorganizovanja.

Nova Makedonija

Prevod je autorkin