BUDI SAM NA ULICI

Objavljeno: 06.11.2014, 00:12h

Svaki dan naučim ponešto novo, a nekih dana i nešto staro, što sam valjda do sada trebao da saznam – a nisam. Tako i jutros čuh da se svaki  5. novembar obeležava kao dan smrti Milana Mladenovića pesnika, gitariste i pevača kultne grupe EKV. Često se za to radno mesto koristi neologizam – frontmen, ali mene to podseća na čoveka u uniformi sa šlemom na glavi i puškom, koji se valja u raskvašenom rovu nebi li napao ili osujetio napad, pa mi u tom smislu nije od koristi. Ali se setih nečeg drugog vezanog za ovu grupu. Jedne jeseni  početkom devedesetih u diskoteci  hotela Crna Gora  EKV je imala koncert, kao jedan od najpopularnijih bendova. Pošto sam nekoliko meseci ranije na istom koncertu bio u Sarajevu, kupih karte na vreme jer je tamo bio problem nabaviti ih. I dođe ta noć. Na ulazu bez gužve uđosmo u prazan prostor. Samo su na bini bili postavljeni instrumenti. Sećam se da nam je onaj cepač karata na ulazu rekao da ih je do tada prodato cirka šest komada. Svo šestoro, koji smo se ubrzo sakupili, smo očekivali da će koncert biti otkazan. Ali gle iznenađenja, bend je izašao na scenu i odsvirao koncert koji je trajao puna dva sata ne obazirući se na to što je diskoteka bila gotovo prazna. Kasnije se brojno stanje publike izmenilo, kada su otvorene dveri i ulaz postao slobodan, ali me i dan danas  fascinira činjenica da je koncert započet pred publikom čiji se broj na prste mogao prebrojati. A indolentna podgorička publika bi verovatno brojnije  posetila koncert, samo da je znala da je  EKV već ušla u legendu. Ne sećam se da su posle toga ikada više nastupali u Podgorici, ali znam kako su im  počinjali koncerti. Baš kao ova pesma postavljena na vrhu teksta.    

Svaki dan naučim ponešto novo, a nekih dana i nešto staro, što sam valjda do sada trebao da saznam – a nisam. Tako i jutros čuh da se svaki  5. novembar obeležava kao dan smrti Milana Mladenovića pesnika, gitariste i pevača kultne grupe EKV. Često se za to radno mesto koristi neologizam – frontmen, ali mene to podseća na čoveka u uniformi sa šlemom na glavi i puškom, koji se valja u raskvašenom rovu nebi li napao ili osujetio napad, pa mi u tom smislu nije od koristi.

Ali se setih nečeg drugog vezanog za ovu grupu. Jedne jeseni  početkom devedesetih u diskoteci  hotela Crna Gora  EKV je imala koncert, kao jedan od najpopularnijih bendova. Pošto sam nekoliko meseci ranije na istom koncertu bio u Sarajevu, kupih karte na vreme jer je tamo bio problem nabaviti ih. I dođe ta noć. Na ulazu bez gužve uđosmo u prazan prostor. Samo su na bini bili postavljeni instrumenti. Sećam se da nam je onaj cepač karata na ulazu rekao da ih je do tada prodato cirka šest komada. Svo šestoro, koji smo se ubrzo sakupili, smo očekivali da će koncert biti otkazan. Ali gle iznenađenja, bend je izašao na scenu i odsvirao koncert koji je trajao puna dva sata ne obazirući se na to što je diskoteka bila gotovo prazna. Kasnije se brojno stanje publike izmenilo, kada su otvorene dveri i ulaz postao slobodan, ali me i dan danas  fascinira činjenica da je koncert započet pred publikom čiji se broj na prste mogao prebrojati. A indolentna podgorička publika bi verovatno brojnije  posetila koncert, samo da je znala da je  EKV već ušla u legendu. Ne sećam se da su posle toga ikada više nastupali u Podgorici, ali znam kako su im  počinjali koncerti. Baš kao ova pesma postavljena na vrhu teksta.

 

 

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply