Izvolite

Objavljeno: 12.10.2014, 20:13h

Ništa na ovom svetu nije slučajno. Sve ima neku vezu koja se prostire na sve strane i poput paukove mreže hvata srodne slučajeve i drži ih na istom mestu. Elem, pre nekoliko godina tokom letovanja na černogorskom primorju sam sa porodicom otišao na celodnevno krstarenje nekakvom lađom koja plovljaše i zastajkivaše morem sinjijem da se svekoliko turističko biće nadoji lepotom nevjeste Jadrana. Bilo je tu čeljadi sa raznih strana zemaljskoga šara, a naših ponajviše. Kada putovanje brodom pade u laganu dosadu deo onog naroda isuka knjige i poče da čita. Fin neki svet, pomislih. Kasnije ukotviše lađu a onaj narod odloži knjige na stočiće i ode da se kupa, čemu su inače turisti skloni. Pošto sam se nalazio u zadnjem delu broda i ja pohrlih da ohladim glavu u vodi i usput bacih pogled na one knjige. Prvo što videh je da ni jedna nije na srpskom jeziku, ma kako ga zvali, a potom i da je sve lagana, letnja, čorbali literatura – adekvatna vremenu i mestu jer je sav onaj narod bio na odmoru. Na ovom našem jeziku su jedino bile neke novine najjeftinijih naslova i cene. * -Izvolite! – zažubori prodavačica u knjižari koja se nalazi u Delti. Prekide me u posmatranju neke Pekićeve knjige koja je nedavno ponovo objavljena. Dobro, nastavih da pričam o tome kako je Pekić najbolji pisac iz Podgorice, pa reč-dve o Zlatnom runu, Arseniju Njegovanu, Ninovoj nagradi… sve računajući da sam naišao na sagovornicu. -I ja sam čitala Pekića… – reče nesigurno, pravdajući se, i ugrabi prvu priliku pa pobeže jednoj ženi što je tražila da kupi neku dečiju knjigu. Bi mi jednovremeno smešno i porazno da u današnje vreme po knjižarama rade ljudi kojima je svejedno prodavali unterciger, kolašinski sir ili knjige. Izgubila se ona aristokratska crta negdašnjih knjižara koji su imali u malom prstu sve što je napisao, piše i napisaće npr. rečeni Pekić. Magija njihovih reči i poznavanje literature. U njima nema više pisaca koji su svratili na bajinobaštansku klekovaču i kafu. Knjižara je postala prodavnica kao i sve druge. Nikako ne uspevam da razdvojim ova dva događaja. Nekako mi idu zajedno ka Boro i Ramiz, Zagor i Čiko, lonac i poklopac. Da je ovo video rahmetli Dositej možda bi rekao: “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.” Malo bi ljudi to uspelo da čuje. Od zvona i praporaca.

Ništa na ovom svetu nije slučajno. Sve ima neku vezu koja se prostire na sve strane i poput paukove mreže hvata srodne slučajeve i drži ih na istom mestu.
Elem, pre nekoliko godina tokom letovanja na černogorskom primorju sam sa porodicom otišao na celodnevno krstarenje nekakvom lađom koja plovljaše i zastajkivaše morem sinjijem da se svekoliko turističko biće nadoji lepotom nevjeste Jadrana. Bilo je tu čeljadi sa raznih strana zemaljskoga šara, a naših ponajviše. Kada putovanje brodom pade u laganu dosadu deo onog naroda isuka knjige i poče da čita. Fin neki svet, pomislih. Kasnije ukotviše lađu a onaj narod odloži knjige na stočiće i ode da se kupa, čemu su inače turisti skloni. Pošto sam se nalazio u zadnjem delu broda i ja pohrlih da ohladim glavu u vodi i usput bacih pogled na one knjige. Prvo što videh je da ni jedna nije na srpskom jeziku, ma kako ga zvali, a potom i da je sve lagana, letnja, čorbali literatura – adekvatna vremenu i mestu jer je sav onaj narod bio na odmoru. Na ovom našem jeziku su jedino bile neke novine najjeftinijih naslova i cene.

*
-Izvolite! – zažubori prodavačica u knjižari koja se nalazi u Delti. Prekide me u posmatranju neke Pekićeve knjige koja je nedavno ponovo objavljena. Dobro, nastavih da pričam o tome kako je Pekić najbolji pisac iz Podgorice, pa reč-dve o Zlatnom runu, Arseniju Njegovanu, Ninovoj nagradi… sve računajući da sam naišao na sagovornicu.
-I ja sam čitala Pekića… – reče nesigurno, pravdajući se, i ugrabi prvu priliku pa pobeže jednoj ženi što je tražila da kupi neku dečiju knjigu.
Bi mi jednovremeno smešno i porazno da u današnje vreme po knjižarama rade ljudi kojima je svejedno prodavali unterciger, kolašinski sir ili knjige. Izgubila se ona aristokratska crta negdašnjih knjižara koji su imali u malom prstu sve što je napisao, piše i napisaće npr. rečeni Pekić. Magija njihovih reči i poznavanje literature. U njima nema više pisaca koji su svratili na bajinobaštansku klekovaču i kafu. Knjižara je postala prodavnica kao i sve druge.

Nikako ne uspevam da razdvojim ova dva događaja. Nekako mi idu zajedno ka Boro i Ramiz, Zagor i Čiko, lonac i poklopac. Da je ovo video rahmetli Dositej možda bi rekao: “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.” Malo bi ljudi to uspelo da čuje. Od zvona i praporaca.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply