U severnoj Ugandi širi se bolest koja lekare dovodi u nedoumicu. Takozvani sindrom kljucanja ili sindrom klimanja glavom napada decu iz raseljenih porodica. Za sada nije pronađen efikasan lek. Svetska zdravstvena organizacija kaže da je obolelo oko 3.000 dece, i da je već umrlo njih stotinu. Međunarodni tim naučnika intenzivno traga za uzrocima, za sada bez uspeha. Skot Dauel iz Centra za kontrolu bolesti u Atlanti jedan je od stručnjaka koji se time bave. “Izvršili smo opširna ispitivanja u laboratoriji pokušavajući da nađemo uzroke “sindroma kljucanja”. U stvari, isključili smo preko trideset pet mogućih uzroka, uključujući i poslednje rezultate kada smo ispitali preko 18 porodica virusa sa bukvalno stotinama pojedinačnih virusa – sve je negativno.” Bolest povezana sa građanskim ratom u Ugandi? Većina obolele dece odrasla je u izbegličkim logorima. Tokom dvadesetogodišnjeg rata između pobunjenika „Božje armije otpora“ (LRA – Lord’s Resistance Army) i vlasti Ugande bili su izbeglice u sopstvenoj zemlji. Raseljene porodice su tu živele u jako lošim higijenskim uslovima, neuhranjeni i u stalnom strahu od napada. Pre nekoliko godina zatvoreni su poslednji logori – deca, kojima je danas između pet i petnaest godina, vratila su se u svoja sela. Tamo su počeli i prvi simptomi bolesti – najčešće poremećaj koncentracije. Kasnije dolaze grčevi, u koje spada i klimanje glavom po kome je bolest dobila ime. Porodice često ne mogu da plate pomoć koja je ovoj deci potrebna. Dejvid Lagoro Kitara sa Univerzita Gulu, predvodi program istraživanja bolesti klimanja i posetio je brojne porodice. “Opasno je kada bolesnici sami lutaju. Ne mogu da kontrolišu svoja tela. Šta će se desiti, na primer ako upadnu u vatru i opeku se? Ako su u blizini vode, mogu da upadnu i udave se. Tako da porodice moraju da provedu većinu svog vremena sa tom decom. Neke porodice imaju i do petoro dece sa tom bolešću.” Ako se bolest pogorša, deca zaostaju i fizički i duhovno, gube sposobnost govora, zaboravljaju, i na kraju su toliko slaba da tek ponekad mogu sama da se hrane. Slični simptomi kod dece su se prvi put pokazali na početku šezdesetih godina u jednom zabačenom regionu Tanzanije, i od 2003. u južnom Sudanu. Naglo širenje na severu Ugande je ipak novo. Duhovi poginulih ili hrana Univerzitet Gulu nalazi se usred regiona čiji su stanovnici pogođeni ovom bolešću. Grupa istraživača pod vođstvom Dejvida Lagora počela je da ispituje lokalno stanovništvo o uzrocima bolesti. Odgovori su ih iznenadili: neki od stanovnika smatraju da su krivi duhovi ljudi poginulih u ratu koji nisu sahranjeni u skladu sa običajima, ali većina smatra da je uzrok hrana koju distribuira Svetski program za hranu. Lekari iz te oblasti smatraju da je uzrok neuhranjenost izbeglica, otrovne semenke koje se koriste za jelo, i trovanje biološkim i hemijskim oružjem. Pored toga, stručnjaci sa Gulu univerziteta smatraju i da je reka zatrovana zbog iskopavanja minerala. Lekovi (za sada) ne pomažu Dejvid Lagoro je vršio ispitivanja i na osnovu tih informacija: “Sva deca sa “sindromom kljucanja” imaju visok nivo kiselina u krvi. Uzrok može biti hronična neuhranjenost ili problem sa metabolizmom. A taj problem sa metabolizmom može da utiče na proizvodnju energije. Tokom vremena smo videli da se stanje pacijenata koji primaju lekove koje je preporučilo Ministarstvo zdravlja i Svetska zdravstvena organizacija – ne popravlja.” Istraživači su ipak postigli jedan uspeh: sa puno mleka i drugih hranjivih sastojaka zdravstveno stanje dece se brzo poboljšava. Naučnici se nadaju da će uspeti da pronađu pravi lek. DW