CAR JE GO

Objavljeno: 07.08.2012, 23:47h

Juče sabajle pedalah prema Glavi Zete i Bogetićima između svitanja i žaropeka, da iskoristim od dana ono što se iskoristiti da. I kako te stvari idu, kada prođoh Danilov grad pa preko mosta skrenuh levo kod benzinske pumpe i nastavih lagano pored Zete. Kad tamo – iznenađenje. Neka sila je odlučila da pokosi i okreše rastinje i svakorazno žbunje koje se navalilo na stari karavanski put i ne da retkom automobilisti da vidi dalje i bolje, pa da jurne svim konjskim snagama koje su mu na raspolaganju, pošto saobraćajne policije tamo nema nikada. Ja ne znam ko se latio ovog napornog posla niti ko mu je rekao šta da uradi, ali krajnji izvršilac je ošišao i uklonio brojno granje, i kao u priči o caru i njegovom novom odelu ogolio ogromnu količinu nabnacanog smeća pored puta jer ga je uredno preskakao dok se borio sa zelenom napašću, i tako nas prikazao onakvim kakvi smo. A plastične i staklene flaše, aluminijumske konzerve i brik pakovanja pošto nisu umeli sami da se uklone ostadoše da leže u jendeku. Mnoge kese u koje je smeće uredno spakovano im praviše društvo pošto njihov vlasnik nije mogao da izdrži pritisak i odveze ga do prvog kontejnera već ga je degažirao iz vozila u pokretu. U nekom dalekom, bogatijem svetu ovakve materije ne samo da niko ne baca, već je svako obavezan da ih odvoji, upakuje i odloži na posebno mesto a one se kasnije prerađuju i ponovo dobijaju upotrebnu vrednost. Ako nekome padne na pamet da to ne radi prijaviće ga prvi komšija i neko će ga već dovesti u red. Za našu sirotinju to je ispod svakog nivoa, čak i higijenskog jer ovoliki otpad niko drugi nije doneo već ljudi koji žive u neposrednoj blizini. Naš čovek se ne bavi tako prizemnim temama – sagnuti se i očistiti za sobom, njegove misli se bave uzvišenim (nebeskim) temama kao što je himna, zastava, patriotizam, globalizam, izbori, olimpijske igre, crkva… Nema on vremena ni snage da se iscrpljuje čuvanjem okoline za sebe i svoje bližnje od visoko-intelektualnog prebiranja dnevnih informacija i trošenje zuba na priču o njima. A lažna solidarnost, inertnost i nedoslednost ga nagoni da se ne bori za sebe i svoj okoliš. Predlažem da ljudi svoju ljubav prema domovini pokazuju konkretnim delima kao što je čuvanje životne okoline a zastave i ostale artefakte samobitnosti i pripadnosti stave na drugo mesto, odmah iza onog što su učinili na dobrobit svoje zajednice. Verovatno će neki budući arheolozi, kada prođe ovo naše doba i neka velika nekontrolisana sila obriše po ko zna koji put civilizaciju kojoj se upinjemo da pripadamo, biti u velikoj nedoumici – kako na nekim mestima iskopavaju ogromne građevine, biblioteke, trgove i stadione a kod nas nepregledna mora neorganskog otpada koji se zavukao i u najdublju poru prirode i nema namere da se raspadne još stotinama hiljada godina. Samo Adžijin most u Miokusovićima, koji se nalazi na istom putu kojim su prolazili karavani a juče i ovaj pedalar, stoji još nad vodom zarastao i napušten. Već odavno niko ne zna ni koje bio Adžija niti zašto je baš tu sagradio most, kao ni da li ga je baš on načinio. Samo njegovo ime prođe kroz vekove prikačeno za ovu zadužbinu kao što će i naše zajedno sa ovom nebrigom koja će nas obeležiti u vremenu i prostoru. I kao u onoj priči gde ljudi ismejaše neznavenog i gologuzog cara, došlo je vreme da pogledamo sebi u oči, prihvatimo sebe onakvim kakvi smo i potrudimo se da promenimo ovaj svet polazivši od sebe, da bi potomcima ostavili u nasledstvo ono što možemo, a to je čista životna sredina, pa neka oni prave ono što mi nismo umeli ili mogli.

Juče sabajle pedalah prema Glavi Zete i Bogetićima između svitanja i žaropeka, da iskoristim od dana ono što se iskoristiti da. I kako te stvari idu, kada prođoh Danilov grad pa preko mosta skrenuh levo kod benzinske pumpe i nastavih lagano pored Zete. Kad tamo – iznenađenje. Neka sila je odlučila da pokosi i okreše rastinje i svakorazno žbunje koje se navalilo na stari karavanski put i ne da retkom automobilisti da vidi dalje i bolje, pa da jurne svim konjskim snagama koje su mu na raspolaganju, pošto saobraćajne policije tamo nema nikada.

Ja ne znam ko se latio ovog napornog posla niti ko mu je rekao šta da uradi, ali krajnji izvršilac je ošišao i uklonio brojno granje, i kao u priči o caru i njegovom novom odelu ogolio ogromnu količinu nabnacanog smeća pored puta jer ga je uredno preskakao dok se borio sa zelenom napašću, i tako nas prikazao onakvim kakvi smo. A plastične i staklene flaše, aluminijumske konzerve i brik pakovanja pošto nisu umeli sami da se uklone ostadoše da leže u jendeku. Mnoge kese u koje je smeće uredno spakovano im praviše društvo pošto njihov vlasnik nije mogao da izdrži pritisak i odveze ga do prvog kontejnera već ga je degažirao iz vozila u pokretu. U nekom dalekom, bogatijem svetu ovakve materije ne samo da niko ne baca, već je svako obavezan da ih odvoji, upakuje i odloži na posebno mesto a one se kasnije prerađuju i ponovo dobijaju upotrebnu vrednost. Ako nekome padne na pamet da to ne radi prijaviće ga prvi komšija i neko će ga već dovesti u red.

Za našu sirotinju to je ispod svakog nivoa, čak i higijenskog jer ovoliki otpad niko drugi nije doneo već ljudi koji žive u neposrednoj blizini. Naš čovek se ne bavi tako prizemnim temama – sagnuti se i očistiti za sobom, njegove misli se bave uzvišenim (nebeskim) temama kao što je himna, zastava, patriotizam, globalizam, izbori, olimpijske igre, crkva… Nema on vremena ni snage da se iscrpljuje čuvanjem okoline za sebe i svoje bližnje od visoko-intelektualnog prebiranja dnevnih informacija i trošenje zuba na priču o njima. A lažna solidarnost, inertnost i nedoslednost ga nagoni da se ne bori za sebe i svoj okoliš. Predlažem da ljudi svoju ljubav prema domovini pokazuju konkretnim delima kao što je čuvanje životne okoline a zastave i ostale artefakte samobitnosti i pripadnosti stave na drugo mesto, odmah iza onog što su učinili na dobrobit svoje zajednice.

Verovatno će neki budući arheolozi, kada prođe ovo naše doba i neka velika nekontrolisana sila obriše po ko zna koji put civilizaciju kojoj se upinjemo da pripadamo, biti u velikoj nedoumici – kako na nekim mestima iskopavaju ogromne građevine, biblioteke, trgove i stadione a kod nas nepregledna mora neorganskog otpada koji se zavukao i u najdublju poru prirode i nema namere da se raspadne još stotinama hiljada godina.

Samo Adžijin most u Miokusovićima, koji se nalazi na istom putu kojim su prolazili karavani a juče i ovaj pedalar, stoji još nad vodom zarastao i napušten. Već odavno niko ne zna ni koje bio Adžija niti zašto je baš tu sagradio most, kao ni da li ga je baš on načinio. Samo njegovo ime prođe kroz vekove prikačeno za ovu zadužbinu kao što će i naše zajedno sa ovom nebrigom koja će nas obeležiti u vremenu i prostoru.

I kao u onoj priči gde ljudi ismejaše neznavenog i gologuzog cara, došlo je vreme da pogledamo sebi u oči, prihvatimo sebe onakvim kakvi smo i potrudimo se da promenimo ovaj svet polazivši od sebe, da bi potomcima ostavili u nasledstvo ono što možemo, a to je čista životna sredina, pa neka oni prave ono što mi nismo umeli ili mogli.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. Duško Vuković says:

    U velikoj sad sam tuzi, o moj care gologuzi 🙂