Ljudi se trude, upinju se godinama, nadajući se da će na nekom imaginarnom rezervoaru smisla biti zakrpljene rupe i da će on \’držati\’

Piše: Duško Vuković

Najmlađi brat je na vojnom otpadu kupio rezervoar za vodu od materijala koji je u osnovi imao gumu i dopremio ga u porodičnu seosku kuću. Vodu za piće smo, uz pomoć potisne pumpe, dobijali iz bunara na livadi ispod kuće, ali je, zbog neizdašnosti izvorišta u sušnom periodu, bilo uputno uhvatiti i rezerve kišnice s krova, koja bi služila za pranje.

Rezervoar nije isproban prije kupovine, tako da nijesmo znali da li je uopšte sposoban da drži vodu. Ja i brat koji je kupio rezervoar smo iskoristili prvi ljetnji pljusak, iznijeli rezervoar na plato ispred kuće, hvatali vodu s krova u razne sudove koji su bili pri ruci i sipali u rezervoar.

Bilo je toplo, i to što smo se kvasili nije nam smetalo. Zasmetalo je ocu, koji u onome što su radili njegovi odrasli sinovi nije prepoznao ozbiljan poduhvat, nego infantilnu, ‘zaludnu igrariju koja ga je ljutila.

Pljusak nije trajao dugo, pa rezervoar nijesmo uspjeli da napunimo, ali je, činilo nam se, to sasvim dovoljno za provjeru njegove upotrebne vrijednosti.

Rezervoar je ostao ispre kuće, a brat i ja smo ušli da se presvučemo i čekamo na rasplet. Izvana je banuo otac, sa podrugljivim smiješkom na usnama.

"Znate li đe vi je rezervoar?", pitao je.

Nijesmo znali odgovor, ali po načinu na koji je pitao znali smo da je rasplet krenuo u krivom smjeru.

Plato na kome se nalazio rezervoar bio je blago nagnut, pa se voda – što se od nje onako tečne moglo i očekivati – prelila u dio na manjoj nadmorskoj visini. Ovlažena trava je pripomogla da polupun rezervoar otkliza dvadesetak metara niže.

Da ne bi ispalo da je Stari bio u pravu, na brzinu sam smislio naravoučenije za moj i bratov uzaludni posao.

"Znaš li ti, Stari, onu kinesku poslovicu o uzaludnom poslu?", pitao sam ga.

Nije me udostojio odgovora, već je čekao, izazivački.

"Onaj ko u životu nije uradio nijedan uzaludan posao, kao da nije ni živio", lupio sam, parafrazirajući neki mudroserni iskaz koji ima veze sa smislenošću pisanja poezije u mladosti.

Danas sam se, ko zna zbog čega, sjetio ove zgode iz porodičnog života. Moguće zbog 100 dana od formiranja nove vlade i zbog osjaćaja besciljnosti i uzaludnosti koju sve češće zatičem na licima prijatelja/prijateljica, poznanika/poznanica. Ljudi se trude, upinju se godinama, nadajući se da će na nekom imaginarnom rezervoaru smisla biti zakrpljene rupe i da će on ‘držati’, ali se dešava onako kao u mojoj porodičnoj priči.

Na ‘kuknjavu’ koja je, svojevremeno, prožimala jednu raspravu u ljubljanskom Mirovnom inštitutu, u kojoj sam i sam učestovao, ponudio sam nešto drugačije nategnutu optimističku smjernicu, citirajući marksiste revizioniste – Cilj nije ništa, kretanje je sve.

Našoj montanjarskoj prirodi, međutim, ne godi ova vrsta didaktike, jer toj prirodi godi da u toku jednog dana izvede juriš, izvojuje pobjedu i okiti se medaljama. Ako tako ne bude, o svemu što radi misli iz perspektive onoga ko radi ‘zaludan posao. U toj ‘zaludnosti se legu frustracije i besplodna, (samo)destruktivna ogorčenost.