Srebrenica nad Srbijom

Objavljeno: 02.02.2010, 17:31h

Uprkos nekoliko inicijativa Narodna skupština Republike Srbije još nema jedinstven akt o osudi zločina u Srebrenici. Srpskim parlamentarcima je poslednjih pet godina dostavljeno više predloga “rezolucija o Srebrenici”, ali nijedna nije stigla do dnevnog reda

Uprkos nekoliko inicijativa Narodna skupština Republike Srbije još nema jedinstven akt o osudi zločina u Srebrenici. Srpskim parlamentarcima je poslednjih pet godina dostavljeno više predloga \”rezolucija o Srebrenici\”, ali nijedna nije stigla do dnevnog reda

Piše: Dragan Banjac

Uprkos nekoliko inicijativa Narodna skupština Republike Srbije još nema jedinstven akt o osudi zločina u Srebrenici. Srpskim parlamentarcima je poslednjih pet godina dostavljeno više predloga "rezolucija o Srebrenici", ali nijedna nije stigla do dnevnog reda. Propali su svi pokušaji da se u vezi ovog dokumenta dogovore poslaničke grupe, jer stranke nisu mogle da se usaglase oko sadržaja. Malobrojni su mišljenja da ona treba da se odnosi samo na Srebrenicu, a većina (zasad) za tekst koji bi se odnosio na sve ratne zločine, iako niko ne poriče da je u ovom malom mestu u istočnoj Bosni počinjen zločin.

Podsećam da su prvi predlog rezolucije Skupštini Srbije (2005) u ime nevladinog sektora podneli Nataša Mićić, tada poslanik Građanskog saveza Srbije i profesor Žarko Korać, poslanik Socijaldemokratske unije. U njoj se govori "o genocidu" i od države traži da se "obrati žrtvama i njihovoj zajednici i da prizna da je zločin izvršen u naše ime i tim činom da se distancira od zločina". Povodom desetogodišnjice zločina u Srebrenici (2005. godine) srpski parlament je pokušao da sroči tekst nove rezolucije. Šefovi poslaničkih grupa kod predsednika Skupštine (Predraga Markovića) digli su dva prsta samo za osudu svih ratnih zločina. U nacrtu tog dokumenta predlagano je da se osude svi zločini, "posebno oni počinjeni na teritoriji Srebrenice i Bratunca". Dogovor je izostao, nakon čega su Demokratska stranka i Draškovićev SPO predstavili svoje predloge deklaracije, posle njih (odmah sutradan) i Koštuničina DSS prilaže svoju deklaraciju.

Posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu (2007) u kojoj se kaže da je 1995. godine počinjen genocid nad muslimanskim stanovništvom u BiH a da Srbija nije učinila ništa da ga spreči, predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je Narodnu skupštinu da usvoji deklaraciju "kojom će se nedvosmisleno osuditi zločin u Srebrenici". Umesto jedinstvenog usledili su stranački predlozi. LDP Čedomira Jovanovića dostavlja "Predlog deklaracije o obavezama državnih organa Republike Srbije u ispunjavanju odluka Međunarodnog suda pravde", kojom je, pored ostalog, traženo da se Srbija "obaveže da kroz svoj pravni sistem i postupanje državnih organa jasno osudi svako poricanje genocida u Srebrenici". Nešto kasnije, marta 2007. godine, svoj predlog predstavili su i poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine (Nenada Čanka) i Saveza vojvođanskih Mađara, objedinjeni u poslaničkom klubu  Vojvođanski poslanici. U njemu stoji da odnos prema Srebrenici "određuje budućnost naše zemlje" čime će predstavnici Skupštine "odati poštu srebreničkim žrtvama i iz njihovog stradanja izvući trajnu pouku o pogubnim posledicama etnonacionalizma, ratnog huškaštva i slepog i nekritičkog patriotizma" stavljenog između navoda.

Tokom prošle godine poslaničke grupe LDP i LSV predstavili su (na odvojenim konferencijama za novinare) nove predloge Skupštini, povodom Rezolucije Evropskog parlamenta, kojom je 11. jul proglašen Danom sećanja na genocid u Srebrenici u kojoj se ističe da su za najveći ratni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata u kojem je ubijeno osam hiljada ljudi najodgovorniji Ratko Mladić, Radislav Krstić i Radovan Karadžić. LSV je predložio donošenje rezolucije o proglašenju 11. jula za dan sećanja na genocid u Srebrenici i sve nevine žrtve ratova devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije, a LDP nešto slično tome. Jula prošle godine Žarko Korać (SDU, u poslaničkom klubu LDP!) dostavlja Predlog deklaracije o obavezama države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, posebno žrtava genocida u Srebrenici, a LSV ponovo dostavio svoj raniji predlog. Oba su završila u nečijoj fioci ili polici.

Na kraju (možda na početku) predsednik Srbije Boris Tadić ponovo ovih dana predlože da Parlament donese rezoluciju o Srebrenici, koja za sada nema većinsku podršku u parlamentu, iako se broj onih koji je podržavaju nešto povećao. U presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu ne pominje se eksplicitno da Srbija treba da donese  rezoluciju o Srebrenici, što raznorodnim analitičarima koji sebi daju za pravo da popuju od svemu, svejedno da li je reč o međunarodnom pravu ili recimo o merkantilnoj pšenici. Otuda i porazan podatak (u zemlji koja nema nezavisnih medija!) da jedinstvenu rezoluciju o zločinu u Srebrenici trenutno podržava tek svaki peti građanin Srbije (Srbin!) "To ne postoji kao pravna obaveza, to može da se uradi kao izraz političke volje. Inače, nametanje takve obaveze i nije u kompetenciji suda", kaže Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, jedan od onih izvan svetine koja struku podređuje estradi. Dimitrijević da novo pokretanje priče o rezoluciji o Srebrenici treba gledati iz ugla da je Srbija pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula proces vezan za nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova. "Ne možete se obraćati jednom sudu, očekivati od njega nešto što je za vas važno, a praviti se nevešt u pogledu ranijih presuda".

Šta kažu istoričari. Nikola Samardžić, profesor Univerziteta i jedan od tvoraca LDP, koji humornim cinizmom pojašnjava da je on i dalje u ovoj stranci ali da Čedomir Jovanović nije, kaže da je pitanje deklaracije o Srebrenici prešlo na plan političke trgovine i da je to krajnje nehumano i neljudski. "Činjenica je da je Srbija preko JNA izvršila ratnu agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu zbog očuvanja komunizma u Srbiji. Trećina Hrvatske je spaljena a krajiški Srbi bili moneta za potkusurivanje između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, a naši ‘visoko moralni’ politički lideri ne uspevaju (ne žele) da poprave odnose sa tim zemljama.

Samardžić podvlači da je u Srbiji još uvek dominantno "naopako tumačenje prošlosti", uprkos nemonovnosti – da se društvo razvija i menja. "zato nam je potrebno pomirenje, ne samo sa susedima, nego i sa nama samima". Njegov kolega Slobodan G. Marković je mišljenja da je rezolucija važna ne samo zbog priznavanje genocida, nego i zbog toga "da je naš narod činio nevolje drugima, čime nećemo poreći ono što je činjeno nama". Samardžić veruje da je upravo to šansa "da postanemo veliki narod". Njega brine da li je stavljanje pitanja Srebrenice na dnevni red "jedna kulisa", samo zbog toga da se ne bi razgovaralo o ekonomskim problemima i štrajkovima recimo, i da to nije stepenica na putu ka Evropskoj uniji.

Gostujući u jednoj televizijskoj emisiji Samardžić i Marković su ukrstili koplja i o drugim pitanjima. Prvi je za bezrezervno priključenje NATO, drugi se ne određuje (protiv!?) i pominje da je protiv većina građana. To se i očekuje od građana koji su u zaprepašćujućem procentu (50%) kazali da imamu problem sa plaćanjem komunalija. To su oni isti koji uveče čekaju da u 19.30 časova "čuju šrta se dešava" i jedva čekaju da im se vrati Vojislav Šešelj, Ratka Mladića pišu u heroje, podržavaju predsednika da ne ide na ustoličenje Ive Josipovića ali i odlazak na molitveni doručak Ivice Dačića gde je, naravno, bilo i kosovskih Albanaca. Najnovije: Vojislav Koštunica smatra da je ovo trenutak kada Srbija, umesto što podriva Republiku Srpsku, treba upravo sa Republikom Srpskom da se dogovori oko zajedničkog teksta deklaracije, kojom bi se, bez razlike, osudili svi zločini na prostoru nekadašnje Jugoslavije i koja bi, istovremeno, bila usvojena u Beogradu i Banja Luci". Koštunica smatra da je "nemoralna i nečovečna politika" koja put u Evropu "utire preko razdvajanja mrtvih i omalovažavanja nevinih srpskih žrtava". Takav put ne vodi nikud osim u ponižavanje sopstvenog naroda. Tako je to u zemlji u kojoj je mnogo važan penzioner prezimena Krkobabić, šef svega u Jagodini.., Voja Koštunica bitan opozicionar, a gazela pred pucanjem. A vi, Crnogorci? Jeste li nešto više rekli o "junačkom" pohodu na Dubrovnik ili je dovoljno bilo jedno izvinjenje?

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. Neon says:

    Umjesto komentara dodaću link za tekst svog bivšeg profesora. Može dosta da se nauči, ne samo o stilu i smislenosti rečenice:

    http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/samoubistvo-sa-predumisljajem.html

    🙂

  2. Vulcan says:

    Ovde nema Crnogoraca.
    A bogami ni ti nisi odoleo iskušenju da popuješ na temu Srebrenice.

  3. Vulcan says:

    http://www.glas-javnosti.rs/clanak/politika/glas-javnosti-02-02-2010/streljani-u-srebrenici-glasaju-u-evropi#comments

    “Streljani” u Srebrenici, a glasaju u Evropi

    BEOGRAD – Švajcarac Aleksandar Dorin, poreklom Srbin, objavio je knjigu “Srebrenica – istorija jednog salonskog rasizma”, u kojoj “otkriva laži o srpskom narodu koji je punih 60 godina u kontinuitetu stradao i odjednom postao agresor i jedini krivac za sva zla koja se dešavaju u svetu”.

    On navodi da je koristio podatke koje je dobio od mnogobrojnih novinara, političara, stručnjaka i agenata iz Evrope i Amerike, koji su učestvovali u ratu na prostorima bivše SFRJ, a kojima dokazuje da su Srbi lažno optuženi za masakr na pijaci Markale u Sarajevu, granatiranja Dubrovnika i Sarajeva, kao i silovanje više od 50.000 muslimanki pa sve do navodnog genocida u Srebrenici.

    – Neki od njih tvrdi da su na sednicama NATO čuli hvalisanja generala da su razbili Jugoslaviju i da je taj plan postojao najmanje 20 godina pre početka poslednjeg rata – ističe Dorin za jedan beogradski list.

    Najveću pažnju posvetio je slučaju Srebrenica, kojim se bavio punih 14 godina, i prikupio je mnoštvo dokaza da su priče i brojke o muslimanskim žrtvama iskonstruisane.

    – Sami muslimanski izvori potvrđuju da su prilikom povlačenja iz Srebrenice prema Tuzli njihovi vojnici vodili žestoke borbe sa srpskom armijom u kojima je poginulo oko 2.000 boraca, a oni su prezentovani kao žrtve streljanja u Srebrenici. Pored toga, na biralištima širom Evrope pojavilo se oko 3.000 imena muškaraca koji su navodno streljani i sahranjeni u Srebrenici – kaže Dorin, koji poseduje listu sa tim spornim imenima.

    Dugogodišnjim istraživanjem došao je do broja od 5.000 navodnih ubijenih koji nikako nisu mogli da budu srebreničke žrtve jer u to vreme nisu ni bili u Srebrenici već negde u inostranstvu. Dorin ukazuje da se u manipulativnu brojku od 8.000 streljanih ubraja i oko hiljadu vojnika koji su stradali na ratištima širom Bosne između 1992. i 1994. godine.

    Prava istina o Srebrenici.
    Znam, bio sam tamo 🙂

  4. danilo stojanovic says:

    G. Neon – umjesto komentara, procitajte komentar Lj.Zivkova u Pjescaniku na tekst vaseg ljubimca Vukadinovica:

    http://www.pescanik.net/content/view/4415/1073/

  5. danilo stojanovic says:

    “Da „smorena“ srpska mladež i njeni uglavnom oportunistički svetovni i duhovni pastiri malo vide kako se u novostvorenoj tuđini peva svetosavska himna. Naročito stihovi: „sa svih strana svi Srbi, s mora i Dunava“. Kako se peva i plače uz pesmu „Tamo daleko“. I kako se „s ponosom kliče“ – živela Srbija.” D.Vukadinovic

    “Uvek ima onih naivnih – a i onih koji se takvima samo prave. I svi se rado pozivaju na svojevremeni gest izvinjenja Vilija Branta zbog nacističkih zločina. Međutim, svi oni koji bi danas u Srbiji želeli da se igraju Vilija Branta, bili toga svesni ili ne, zapravo prizivaju i za svoj narod prihvataju ulogu i položaj nacista iz Drugog svetskog rata. Jer, kao što rekoh, da bi bilo Vilija Branta, i da bi njegov gest imao onaj smisao koji je imao, prethodno je moralo da bude holokausta, Aušvica, vozova smrti, žutih traka i varšavskog geta. Milošević bi morao da bude Hitler, Ojdanić Gering. Milorad Vučelić i Ivica Dačić neki kolektivni Gebels. A Milanović i Dragan Hadži Antić, recimo, Julijusi Štrajheri.” D.Vukadinovic

    “Izvjestaj o banalnosti zla,“ Hannah Arendt

    G. Neon nam kao “briljantan odgovor” na zaista korektan i objektivan blog G. Banjca nudi jedan od losijih nacionalistickih pamfleta D.Vukadinovica.

    Posto je platio za svoj put u Bar sa srceparajucem uvodom, G. Vukadinovic nastavlja sa svojom tezom koja se svodi da su u Srbiji – vili brant-ovi, ne nepotrebni, vec i opasni za srpski narod. Jer je,“srpski” narod nikada ne bi mogao da padne na nivo “njemackog” naroda. A “brantovskim” aktom bi samo pocinio “nacionalno samoubistvo”.

    No, ne radi se o “srpskom” ili “hrvatskom” ili “crnogorskom” (ako ga prizna novi patrijarh) narodu. Ovdje se radi o zlocinima i reakciji jednog konkretnog drustva (srpskog, crnogorskog, hrvatskog) na zlocine pocinjene u ime tog drustva.

    Kada se jednom izgubi nevinost nema smisla vise o njoj govoriti kao “manjoj ili vecoj”. Da li je, u ime jednog drustva, pocinjen makar i jedan zlocin, ili hiljadu, manje je bitno od cinjenice da li to drustvo opravdava, ili sankcionise, taj zlocin.

    Jer zlocine cine pojedinci, ali, drustvo je odgovorno za moralnu osudu zlocina i zlocinaca.

    H. Arendt, u svom clanku povodom sudjenja Ajhmanu u Izraelu, iznosi svoju cuvenu centralnu tezu clanka: “da, iako je Ajhman pocinio monstruozne zlocine, ili prisustvovao monstruoznim zlocinima protiv Jevreja, on sam nije bio monstrum u smislu u kojemu se upotreblajva ta rijec. …u toku citavog sudjenja Ajhamn je mirno priznavao sva svoja (ne)dijela, ali, iako je duboko u sebi znao da je to sto je cinio – bilo pogresno – on se NIJE OSJECAO KRIVIM. Izjavio je da je zivio i kretao se u drustvu u kojemu niko nije sumnjao u opravdanost “konacnog rijesenja” (jevrejskog pitanja)” , I u kojemu ga NIKO NIKADA NIJE OSUDJIVAO. On je samo slijedio naredbe, i to je sustina svega. Ajhman je izjavljivao: “Posljeratna prica o gradjanskom otporu je bajka” “Pod datim okolnostima takvo ponasanje (otpor) bi bilo nezamislivo.” “Niko nije tako reagovao” itd… I Ajhman je mirno i “dostojanstveno” otisao na vjesala i dalje, do zadnjeg casa, izgovarajuci prazne, banalne, fraze opravdanja.

    Kakvo znacenje ima ovaj opis H.Arendt, za ovo veliko pitanje, koje kao “damoklov mac” visi nad svima nama?

    Jer g. Banjac, na kraju bloga, upucuje direktno pitanje i nasem, crnogorskom, drustvu u vezi napada na Dubrovnik. Na koje jos uvijek nijesmo odgovorili na ispravan i moralan nacin.

    Tacno je da su u ovim ratovima sve strane cinile zlocine koji su, po svojoj svireposti i divljastvu, zaprepastili svijet. Medjtim, kao sto sam rekao naprijed, problem je u drustvu, ne u zlocincima – koji naravno treba da plate za ono sto su ucinili. Mada su i oni, kao i Ajhman, na neki nacin zrtve tog drustva koje ih nije naucilo da su ljudski zivoti sveti, da je cast sveta (silovanje je stravican zlocin), da su djeca sveta – i nevina, itd.

    Nije kriv Mladic toliko koliko oni koji su od njega napravili heroja. Time su unistili ono dragocjeno moralno tkivo koje vezuje drustvo.

    Naravno da Srbija nije nacisticka Njemacka. I da nema srpskih hitlera, geringa, ajhmana, … – mada mozda ima “imitacija gebelsa” – jer Vukadinovic, Antolic i sl. se opasno tome priblizavaju. Medjutim, zahvaljujuci snaznoj ideologiji nacionalizma u Srbiji, veliki dio gradjana ne vidi nista lose u tome sto je ucinio Mladic. On je, za mnoge, jos uvijek “heroj-osvetnik”.

    Zato sve te rezolucije o Srebrnici, ili Dubrovniku, nemaju nikakvog smisla dok god vecina gradjana ne osudi zlocne pocinjene u njeno ime. I to bez ikakvih rezervi. Jer samo s iskrenim osjecanjem sopstvene krivice, i priznanjem (ispovijescu), moze doci do oprastanja. I zato nije vazno ko ce prvi da se izvine i prizna zlocine pocinjene u ime opasnih ideologija. Mada, na izvjestan nacin, i jeste vazno, jer je onda to drustvo u velikoj prednosti nad drugima koje uporno, i dalje, opravdavaju svoje “heroje”.

    No, nas najvise treba da se tice posljednje pitanje – o Dubrovniku. Naravno, da izvinjenje, manje ili vise iskreno, nije dovoljno. Nase drustvo mora da postane, u vecini, “Liberalni savez” i Cetinje iz doba okupacije Dubrovnika i da beskompromisno osudi sve one koji su, na bilo koji nacin, ucestvovali u najsramnijem ratu koji je CG ikada vodila. Da osudi one koji i dalje misle da su bili u pravu. I ne samo njih – moramo osuditi sve nacionalisticke i vjerske ideologije koje nas vode u zlocinacke ratove. I koje dosljedno brane (svoje) zlocine, i (svoje) zlocince.

    Sva velicina CG je i bila u toj sacici ljudi (liberala i gradjana Cetinja) koji su vise cijenili svoju savijest i postenje, od nacionalistickog orgijanja mase. Zato smo mozda i najblizi iskupljenju, jer nijesmo, jednoumno i slijepo, slijedili nacionalizam vecine gradjana, zavedenih ondasnjim vukadinovicima.

    Zato se nadam da je nase drustvo, i pored podijela, zdravije. Ali da bi se potpuno oporavili moramo da se i dalje borimo protiv bilo kojeg vida nacionalizma, vjerskog fundamentalizma, i diskriminacija – po bilo kojem osnovu.

    Zato treba biti veoma oprezan kojoj se “Srbiji” klice u CG, kako kaze Vukadinovic. Jer ima vise Srbija, a plasim se da je taj “barski poklik” upucen onoj (po)gresnoj Srbiji. Srbiji koja je banalizovala zlo. I koja jos uvijek voli Mladica i opravdava njegov stravicni zlocin.

    Ja se ipak nadam, i vjerujem, da ce “druga, demokrtaska, Srbija” pobijediti, na kraju, “Srbiju vukadinovica i mladica”.

    P.S. g. Vulkan vasi komentari su besmisleni – i sramni. I zaista nema potreba da se komentarisu. Oni upravo potvrdjuju tezu H. Arendt o “banalnosti zla”.

  6. Vulcan says:

    G. Stojanoviću,

    Istina se ne dobija preglasavanjem u haškom sudu, po principu ”kadija te tuži, kadija te sudi.”
    Niti preteranim konzumiranjem CNN-a.
    Istina je jedna jedina.

    Ali Vas niko ne sprečava da se opijate svojom.
    Niko nije savršen.

  7. Neon says:

    G. Stojanoviću hvala na preporuci. Moje “oduševljenje” Živkovom je srazmjerno poštovanju koje osjećam prema prof Vukadinoviću. Znaci navoda su od ključnog značaja, podrazumijeva se.

  8. Neon says:

    “G. Neon nam kao “briljantan odgovor” na zaista korektan i objektivan blog G. Banjca nudi jedan od losijih nacionalistickih pamfleta D.Vukadinovica.”

    G. Stojanoviću,

    Facile est ventis dare vela secundis.

  9. Veljko B Ilic says:

    Drzavni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadzic izjavio je u intervjuu beckom dnevniku “Prese’ da se zlocin u Srebrenici mora nazvati pravim imenom-GENOCID. Bez toga rezolucija nebi imala smisla.

  10. Vulcan says:

    Onda mogu da se slikaju.

    Sa rezolucijom, mislim…

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register