Kad već pričam, da se ovdje na vlastitom blogu još jednom o sebe ogrebem
Zalomilo se tako da u posljednje vrijeme češće pričam nego što pišem. A kad već pričam, da se ovdje na vlastitom blogu još jednom o sebe ogrebem.
Ono što slijedi je razgovor kolege Dimitrija Jovićevića sa mojom malenkošću za program Radija Slobodna Evropa. Sačekao sam transkript razgovora, objavljenog juče, i prenosim ga ovdje, radi onih koji bi ga možda željeli komentarisati ili sa mnom natenane razgovarati. Bujrum.
Čini se da nema događaja u Crnoj Gori koji obavezno ne dođe pod lupu učesnika raznih foruma, blogova, portala. Došlo je do prave ekspanzije svojevrsne Internet subkulture, gdje ljudi iznose svoje poglede na stvarnost, nerijetko subjektivizovane i emotivno obojene.
Koliko smo tu dio svijeta, a koliko to kod nas ima specifičan kontekst i značaj, obzirom na zatvorenu medijsku scenu, bez dovoljno slobode i interaktivnosti sa onima zbog kojih mediji zapravo postoje?
To je prvo pitanje na koje odgovara Duško Vuković, dugogodišnji nezavisni novinar, osnivač Prvih nezavisnih elektronskih novina u Crnoj Gori.
Vuković: Mislim da jesmo dio nečega što je nova komunikaciona kultura, koja je planetarna, i u tom smislu nismo nikakav specifikum, jer koristimo nešto što nam nove komunikacione tehnologije daju, pa i Internet, kao jedna tehnološka i tehnička pretpostavka za razmjenu informacija, koju ranije nismo imali. Crna Gora je tu uhvatila priključak i sve se više ljudi koristi tim novim alatima i tim novim medijima.
Specifično je da svaka zajednica donosi neku svoju kulturu, neku svoju komunikacionu filozofiju i neke svoje frustracije. U tom smislu se na raznim forumima može prepoznati dio nečega što je kultura – mada ima tu mnogo toga što je nekultura – komuniciranja, u smislu da se komunikacija koristi kako bi se drugi predstavio kao neko ko je loš, ko je problematičan, a ne da se sa tim drugim uspostavi komunikacija i da se zajednički, kroz dijalog, dođe do otkrivanja istine o nečemu što je društveno relevantno, što je u javnom interesu.
RSE: Bez obzira što smo na raznim forumima nerijetko svjedoci emotivnog pražnjenja, ostrašćenosti, pa i mržnje anonimnih, koliko je to ipak u našim uslovima mjesto korisno za razmjenu mišljenja i njegovanje kulture komunikacije i dijaloga, tako malo prisutnih na javnoj sceni u Crnoj Gori?
Vuković: Sve dok ovi drugi, tradicionalni mediji, ne obezbijede dovoljno prostora za razmjenu mišljenja, dok ne obezbijede dovoljno mogućnosti za one čiji se glas ne čuje u javnoj sferi, dotle će ovo biti prostor koji će biti jako poželjan i koji će biti jedini slobodan prostor za tako nešto.
Kada ocjenjujem pozitivne i negativne strane, onda sam skloniji da, na neki način, prenaglasim ovu pozitivnu stranu, upravo zato što mislim da su u jednom društvu koje je u priličnoj mjeri autoritarno, a takvo je crnogorsko društvo, potrebni i ti prostori neke slobode, makar se oni, u dobroj mjeri, ponekada zloupotrebljavali.
RSE: Šta je po vama primaran motiv koji tjera ljude da se uključe u razne forume i otvore polemiku o raznim pitanjima? Koliko je zapravo ključ u toj anonimnosti, koja daje zamah debati, ali i omogućava onu vrstu nastupa koji više kontaminiraju prostor nego što pospješuju toleranciju, razumijevanje i dijalog?
Vuković: Svi ljudi, po prirodi stvari, žele da razmjenjuju informacije i da kažu svoje mišljenje o nečemu što ih se direktno ili indirektno tiče. To je sasvim prirodno, od kafanskog stola, nekog ćoška u gradu, ili bilo kog prostora gdje se ljudi sreću i razmjenjuju informacije. Prirodna je potreba ljudi za tim i mislim da je primarni motiv upravo ta potreba za komunikacijom, koja je svojstvena svakom ljudskom biću, koje želi da čuje neku novu informaciju, da čuje neku novu priču, da čuje neko mišljenje koje će se podudarati sa onim njegovom ili će biti suprotno njegovom, pa će on na osnovu toga korigovati neko svoje mišljenje.
Uočavam kao bitan motiv, a to je ono što mi se ne dopada u jednom dijelu foruma ili blogova, to da neki ljudi, koristeći neku vrstu zaštite pod pseudonimima, slično nekoj dječurliji, koja se sklanjaju iza nekog ćoška pa kamenjem gađaju neke prolaznike i vesele se što su to uradili. Određeni ljudi i određene grupe ljudi se, pošto poto, i bez nekog naročitog motiva, problematizuju na način koji nije u skladu sa demokratskom kulturom.
RSE: Koliko se upravo sa takvom vrstom iskustva vi susrećete kao administrator PC NEN-a? Koliko često morate da intervenišete zbog neprimjerenog sadržaja, vrijeđanja, klevetanja? Gdje je tu granica između cenzure i slobode?
Vuković: Mi smo u PC NEN-u u jednom periodu imali nešto liberalniji odnos kada je u putanju taj drugi kanal – omogućavanje posjetiocima da se uključe i da komentarišu. Nismo imali neku obaveznu registraciju i postojala je mogućnost, nakon što neko postavi određeni komentar ili neko mišljenje, da ga mi ili odstranimo ili da ga ostavimo da bude na portalu. Kada je veliki broj ljudi pokušao da zloupotrebljava tu slobodu i da prelazi neke granice dobrog ukusa, onda smo odlučili da jedan dio tog drugog kanala zatvorimo, tako što ćemo omogućiti komentare samo onima koji se registruju, koje možemo, pod određenim uslovima, kontrolisati i, ako je potrebno, onemogućiti im komentare.
Ostavili smo dvije rubrike da ljudi mogu slobodno komentarisati, bez da su prethodno registrovani, ili da se prethodno njihovi komentari kontrolišu od administratora. Dešava se, u zavisnosti od teme, da ponekada moramo prilično često intervenisati i uklanjati neke komentare, jer ljudi ne pričaju o onome što jeste tema, što je tematski sadržaj tog nekog osnovnog posta, nego žele da ispričaju neku svoju priču i vode neke periferne polemike, krajnje problematične, ili napadaju neke ljude. Ne tako često, ali imamo vrlo problematičnih situacija i moramo biti krajnje oprezni, jer ponekada se dešava da se otvore komentari na neku temu koja je odavno pase, pošto neko ima potrebu da tamo ostavi neko svoje kukavičije jaje.
RSE: Bez obzira na sve to, da li ipak budućnost vidite u Internet forumima i Internetu kao mediju, koji će sve više da potiskuje tradicionalne medije?
Vuković: Mislim da je budućnost u nekoj srećnoj sienergiji tih medija, ili nekoj vrsti simbioze i integracije. Mislim da neće ni jedan medij prevladati, nego će neki tradicionalni mediji preuzimati nešto od ovih medija, ili će se na neki način, koristeći nove tehnologije, prilagođavati Internetu i multimedijama.
Ovih dana se u Crnoj Gori, na tragu jedne priče o dopuni postojećeg Kodeksa novinara Crne Gore, govori o tome kako bi trebalo uzeti u obzir i ovu novinarsku Internet sferu i amatersko novinarstvo, koje je sastavni dio Interneta i novih elektronskih medija, i na neki način pokušati i to urediti; makar na nekom etičkom planu nekoga učiniti odgovornim za ono što se tamo objavljuje.
Osjeća se da je to veoma interesantna i veoma važna priča i da ona ne može više biti prepuštena samo amaterima, nego i da ovaj profesionalni dio medijske zajednice mora na neki način tu intervenisati i sa mnogo više pažnje voditi računa šta se dešava u tom dijelu komunikacionog prostora.
Gospodine Vukoviću, naročito mi je interesantan dio intervjua koji se nalazi u odgovoru na sljedeće pitanje novinara RSE: “Koliko se upravo sa takvom vrstom iskustva vi susrećete kao administrator PC NEN-a? Koliko često morate da intervenišete zbog neprimjerenog sadržaja, vrijeđanja, klevetanja? Gdje je tu granica između cenzure i slobode?”
U tom smislu želio bih da Vam postavim pitanje koje se odnosi na jedan konkretan slučaj: da li smatrate da ste dobro postupili 15. novembra, na dan upokojenja Patrijarha Pavla, kada nijeste uklonili komentar lica sa psudonimon Pirun (koje je naknadno ostavilo puno ime i prezime), sljedeće sadržine:
“15. Nov 2009, 16:56
Još jedan zločinac iz SPC se upokojio. Fala ti što pušti četnike da kolo vode u SPC 90-tih. To ti nikad zaboravit neće mnogi od nas.
Pirun”
Toga dana sam primijetio da ste Vi, ili neko drugi iz Vaše redakcije ko se bavi tim stvarima, uklonili neke reakcije na gore citirani komentar Piruna. U ovoj prilici se neću baviti Vašom uređivačkom politikom, odnosom prema SPC ili MCP i njihovim velikodostojnicima – već me interesuje Vaše mišljenje: da li ste ispravno postupili kada ste ostavili komentar takve sadržine?
S poštovanjem,
@perfect stranger
Poštovani gospodine perfect stranger, vrijednosni sud koji je izrečen u komentaru o pokojnom Patrijarhu Pavlu nije uklonjen zato što on predstavlja jedno stanovište, jednako relevantno, gledano iz perspektive slobode izražavanja, kao i ona koja su doskorašnjeg prvog čovjeka SPC za života predstavljala svecem. Svjesni smo da riječ ‘zločinac’ ima ogromnu specifičnu težinu i da ona izrečena ovim povodom nije bila podsticajna za razgovor o ulozi njegove svjetosti i SPC u vremenu krvave južnoslovenske tranzicije iz jedne vrste neslobode u drugu, ali smo svjesni i činjenice da o tom pitanju postoje – posebno u Crnoj Gori – potpuno oprečna stanovišta.
Дакле, Ваше је мишљење да се наведени случај налази у оквиру амбијента слободе изражавања. Захваљујем.
U jednom svom romanu, Džek London opisuje svog junaka, negdje na sjevernom polu, kako se danima bori za život, bez hrane, skoro smrznut. Od zime mu otpadaju prsti sa nogu, bori se sa izgladnjelošću, puzi po snijegu dok ga prati izglanjeli, bolesni kojot, čekajući njegov kraj….
Iz daljine ga primjećuju sa jednog broda, pristaju, ukrcavaju i spašavaju. Tamo ga utople, najedu, napiju. Hrane ima u izobilju i posada broda je nesebično dijeli sa njim. Poslije nekoliko dana osjećaju nepodnošljiv smrad iz kabine u kojoj je smješten. Ulaze u nju i zatiču gomilu hrane, otpadaka od ostalih mornara koje je ovaj kupio, plašeći se da opet ne ostane gladan….
Po meni je slična situacija i sa internetom, blogovima, stranicama, komentarima na njima.
Ljudi jednostavno godinama nemaju priliku da kažu svoj stav, da kažu svoju “istinu” Klasični mediji su frizirani, zastupaju interese najčešće vladajuće partije ili odredjenih političko-interesnih grupa. Van tih šema, pravo na svoj stav i mišljenje se ne može iskazati.
Uvidjevši da na internetu mogu reći praktično sve što ih tišti, uglavnom necenzurisano, mnogi tu priliku koriste kao ovaj junak Londonovog romana.
Oni su željni slobode izražavanja kao Londonov junak hrane. Urodjeno nepostojanje mogućnosti da iznesu svoj stav, nasuprot potpunoj slobodi da isti iznesu, stvara višak nekontrolisanog naboja, koji se ogleda kroz vrijedjanje, psovanje,primitivizam.
Ipak, zahvaljujući internetu, blogovima, komentarima i slično, saznajemo i onu drugu, neuljepšanu zbilju naše stvarnosti. I mnoge stvari, koje nikada ne bi saznali u konvencionalnim medijima.
Sve ima svoje prednosti i mane.
@perfect stranger
Poštovani gospodine,
rad sam o ovome još razgovarati, a u odbranu vlastitog snanovišta o granicama slobode izražavanja prilažem sljedeće:
Evo kako slobodu izražavanja definiše Evropska konvencijaza zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
Član 10
Sloboda izražavanja
1 Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja
sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne
vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za
rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.
2 Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može
podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom
i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti,
teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala,
zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja
obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti
sudstva.
A evo šta je navedeno u Priručniku za advokate (http://www.helsinki.org.rs/hrlawyers/files/sem4_clan10.doc) kada je u pitanju citirani član:
Pitanja
1.3. Obim prava na slobodu izražavanja
Sud tumači pravo na slobodu izražavanja po Konvenciji tako da zaštiti sva mišljenja i sve informacije. Član 17, medjutim, isključuje izražavanje koje je usmereno na negiranje prava i sloboda zaštićenih Konvencijom ili njihovo ograničavanje preko mere koja je Konvencijom dozvoljena. Vrste izražavanja koje član 17 zabranjuje su ona koja veličaju “nacizam” (nacional socijalizam), pokušavaju da izmene istorijske činjenice koje se odnose na Holokaust (videti predmet Lehideux i Isorni protiv Francuske (1998) ili Nationaldemokratische Partei protiv Nemačke (1995)), ili podstiču rasnu mržnju (videti predmet Glimmerveen i Hagenbeek protiv Holandije (1979)).
Svako drugo izražavanje koje ne dostigne ovaj stepen uživaće zaštitu po članu 10, bez obzira koliko je uvredljivo. Medjutim, iako zaštićeno članom 10 stav 1, takvo izražavanje može biti, zavisno od okolnosti, opravdano ograničeno u smislu člana 10 stav 2. Član 10 je predvidjen da zaštiti ne samo izražavanje koje je neutralno ili povoljno državama ili vladama, već i izražavanje koje može povrediti, šokirati ili uznemiriti državu ili neki deo populacije (videti predmet Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1976)). Stoga su informacije ili mišljenja kojima se država protivi zaštićene članom 10, ukoliko nisu zabranjene članom 17.
Član 10 štiti čak i diskusiju odnosno širenje primljene informacije i kada se osnovano sumnja da je informacija istinita. Sud je utvrdio da bi drugačiji stav onemogućio ljudima pravo da izražavaju svoja gledišta ili mišljenja o izjavama u medijima čime bi se uspostavilo neosnovano ograničenje na slobodu izražavanja kako je utvrdjena članom 10 (videti, izmedju ostalog predmet Salov protiv Ukrajine (2005).
Господине Вуковићу, вјероватно сте упознати с неким мојим интервенцијама и на Вашем порталу које су ишле у смјеру одбране слободе изражавања. Слажем се да ограничавање слободе изражавања треба да буде изузетак који је предвиђен само у екстремним случајевима. Примјећујем да се међу случајевима који се наводе у Европској конвенцији а који ограничавају слободу изражавања помиње и подстицање расне мржње. Не знам да ли се помиње или да ли се подразумијева и подстицање вјерске или националне мржње, али је моје мишљење да случај који сам навео спада у ту категорију.
Ипак, желио бих да нагласим једну другу ствар господине Вуковићу. Мислим да се овдје не ради о искључиво техничком и правном питању. Не искључујем да би евентуално судско мишљење утврдило да би уклањање поменутог коментара представљало угрожавање слободе изражавања. Међутим, овдје се ради о нечему што се може назвати здравим разумом, или прецизније – “common sense”. Нема сумње да је спорним коментаром нанијета једна тешка, ужасна увреда огромној већини православног становништва на овим просторима. Рекао бих да је оним вјерницима (и не само вјерницима) који су имали ту несрећу да, попут мене, прочитају тај коментар тужног дана кад се наш добри и племенити Патријарх упокојио – нанијета увреда која се доживљава као лична. Ваљда нема потребе да истичем шта фигура Патријарха представља у православном свијету и како једна таква страшна увреда може да се доживи међу вјерницима. Ако свему овоме додамо амбијент деликатног међунационалног и интерконфесионалног еквилибријума у коме се већ одређено вријеме налази ово друштво – поставља се питање да ли је у тој ситуацији било прикладније да се користите “здравим разумом”, или да се стриктно придржавате забране ограничавања слободе изражавања које произилазе из, рецимо, Европске конвенције?
Ово наглашавам јер врло добро знате, као што и ја знам, да у разним ситуацијама посежете за оним што сам овдје назвао здравим разумом, приликом модерисања коментара. Коментари које понекад уклањате су обично увредљивог карактера, понекад псовачки (и имате моје разумијевање за вашу модераторску дјелатност у таквим случајевима) – али врло добро знате да мало који од тих избрисаних коментара спада у категорије које помиње, рецимо, Европска конвенција. Уклонили сте и неке коментаре на истој вијести испод које се налазио спорни коментар. Уколико се добро сјећам, један од избрисаних коментара је отприлике гласио: “Како те није срамота безобразниче…итд”. Управо ме таква селективност збуњује. Је ли могуће да модераторском дјелатношћу штитите неке особе од увреда, а да истовремено не увиђате каква је страшна увреда и какви су душевни болови нанијети православним вјерницима и многим добронамјерним људима коментаром који сте одлучили да оставите у циљу одбране слободе изражавања?
Pitanje slobode izrazavanja, narocito granica do koje takva sloboda treba da se postuje, jeste veoma delikatno pitanje o kojem postoje razna misljenja, pa i standardi. U vezu s ovim poslednjim, standardi koji se primjenjuju u Evropi su cesto znatno stroziji, nego u SAD, gdje je pravo na slobodu govora zasticeno ustavom. Vjerovatno najpoznatiji slucaj koji ilustruje ove razlike izmedju Evrope is SAD je LICRA v. Yahoo slucaj (ukucajte LICRA v. Yahoo na google pa cete dobiti mnostvo informacija, da ne trosim ovaj dragocjeni prostor). Zato, nije uopste cudno da se o pitanju slobode izrazavanja i ovdje vode rasprave.
Iako razumijem ogorcenje p. strangera, mislim da se stavovi o jednom svjestenom licu, bio on srpski patrijarh ili papa katolicke crkve, ma kako negativni bili, ne mogu podvesti pod sirenje vjerske mrznje, jer se radi o stavu o odredjenom licu, veoma moguce crkvi, ali svakako ne vjeri (a poznato je da se vjera i crkva kod nas cesto brkaju). Vjerska mrznja bi postojala ako bi se iznosile uvrede na racun Kurana ili Biblije, ili izvrgavali ruglu Alah ili Isus i njihova ucenja, ali ne i ako bi se iznosile uvrede na racun svestenih lica.
Cinjenica je da se ljudi kod nas olako odlucuju da iznose veoma teske kvalifikacije na neciji racun, cesto bez mjere, a cesto i osnova. Otuda i ne cudi veliki broj sudskih sporova za uvredu i klevetu. Reakcije na rijec su, vjerovatno, zesce u Crnoj Gori, nego negdje drugo, zbog tradicionalnog pridavanja znacaja casti i ugledu.
Sto se tice dijela problematizovanog od strane perfect strangera, slazem se sa Cajom, i ne bih ga svrstao pod vjersku mrznju (to je ono sto Milovan zove ‘ici na igraca’, dok bi vjerska mrznja bila ‘na loptu’). Ali je strangerov licni dozivljaj svakako nesto sto treba razmotriti, i pomenuti komentar u tom smislu osuditi.
Vezano za sami tekst, preferirao bih opciju u kojoj bi se online komentatori potpisivali punim imenom i prezimenom ispod svega sto kazu (to je stav koji sam svojevremeno zastupao i u Americi, na jednom predavanju na istu temu). Pravo na anonimnost se obicno pravda potrebom da disidenti u represivnim sistemima mogu reci sta ih tisti, no kod nas se to pravo itekako iskoristava. Drugim rijecima, svako pravo nosi i odgovornost, i trebalo bi biti uskraceno ukoliko ga komentator neodgovorno koristi (sta to tacno znaci trebalo bi biti propisano odgovarajucim zakonom). Sto u nasem drustvu i ne cudi, jer nismo navikli da se ponasamo odgovorno, no to ne znaci da ne treba jednom i da naucimo.
@perfect stranger
“…Је ли могуће да модераторском дјелатношћу штитите неке особе од увреда, а да истовремено не увиђате каква је страшна увреда и какви су душевни болови нанијети православним вјерницима и многим добронамјерним људима коментаром који сте одлучили да оставите у циљу одбране слободе изражавања?”
***
Poštovani gospodine,
dešava se da uklonimo mnogo bezazleniju uvredu jednog komentatora na račun drugog iz razloga što na taj način želimo da preduprijedimo mogućnbost otvaranja beskrajnog psovanja i vrijeđenja, čime bi bila obesmišljena sloboda komentarisanja postovane vijesti/priče. Svjesni smo, naravno, da odredjeni vrijednosni sudovi mogu biti veoma uvredljivi za pojedince/pojedinke i grupe ljudi, ali vam sada ne mogu ništa bitno novo reći od onoga što već jesam, osim da dodam da bih ja od onoga ko o nekome iznese ekstremno oštru ocjenu, kao što je ona o počivšem Patrijarhu, volio da čujem temeljito obrazloži. Kad se vrijednosni sud počinje obrazlagati, onda se dolazi na sigurniji teren, teren činjenica. Time bi bile stvorene pretpostavke za dijalog i dolaženja do istine, pod pretpostavkom, naravno, da postoji minimum saglasnosti oko toga šta je zločin i ko je zločinac.
Господине Вуковићу, примјећујем да нијесте прокоментарисали дио моје интервенције у којем сам говорио о нечему што сам назвао здравим разумом, а што би Италијани назвали “buon senso”. Немам ни ја много чега додавати ономе што сам написао, само бих Вас замолио да прочитате још једном Ваше одговоре новинару СЕ на сљедећа питања:
“РСЕ: Шта је по вама примаран мотив који тјера људе да се укључе у разне форуме и отворе полемику о разним питањима? Колико је заправо кључ у тој анонимности, која даје замах дебати, али и омогућава ону врсту наступа који више контаминирају простор него што поспјешују толеранцију, разумијевање и дијалог?”, и:
“РСЕ: Колико се управо са таквом врстом искуства ви сусрећете као администратор ПЦ НЕН-а? Колико често морате да интервенишете због непримјереног садржаја, вријеђања, клеветања? Гдје је ту граница између цензуре и слободе?”
Господине Вуковићу, да ли увиђате било какву врсту контрадикције између Ваших одговора на горе наведена питања и става који сте овдје изложили поводом коментара који почиње ријечима:
“Још један злочинац из СПЦ се упокојио”? Наслућујем Ваш одговор, имајући у виду оно што сте написали у посљедњем Вашем коментару:
“…osim da dodam da bih ja od onoga ko o nekome iznese ekstremno oštru ocjenu, kao što je ona o počivšem Patrijarhu, volio da čujem temeljito obrazloži. Kad se vrijednosni sud počinje obrazlagati, onda se dolazi na sigurniji teren, teren činjenica. Time bi bile stvorene pretpostavke za dijalog i dolaženja do istine, pod pretpostavkom, naravno, da postoji minimum saglasnosti oko toga šta je zločin i ko je zločinac.”
Ако сам добро разумио Ваше ријечи, а јесам, Ваша је жеља била да коментатор детаљније образложи зашто је Патријарх Павле злочинац, након чега би се на дан смрти Патријарха могла отворити тема: “Да ли је Патријарх Павле био злочинац?” Ви сте у једном од ранијих коментара изнијели мишљење да о овој проблематици у држави постоје опречна мишљења, тј. да постоје и они који сматрају да Патријарх није био злочинац – тако да би и тим људима било допуштено изношење аргумената који негирају злочиначку природу Патријархову. У једној таквој конструктивној дискусији и амбијенту пригодном за сучељавање различитих аргумената могло би доћи до приближавања истини, тј. до одговора на питање: “Да ли је Патријарх Павле био злочинац?” И све то испод ваше вијести о смрти Патријарха Павла. И у славу слободе изражавања.
Јесам ли добро разумио Ваше ријечи господине Вуковићу?
(Опрости ми Господе).
@perfect stranger
Poštovani gospodine,
a zašto mislite da nečija smrt nije zgodan povod za raspravu o njegovom ovozemaljskom životu? Smrt starijeg čovjeka, pa makar on bio i patrijarh, a posebno ako je patrijarh, nije nikakva tragedija koja bi odvraćala od ocjenjivanja njegovih djela. Njegovoj duši takva vrsta razgovora ništa nauditi ne može, jer ona već prebiva u nekim drugim sferama.
Поштовани господине Вуковићу, мислим да је Ваше становиште поводом овог питања неодрживо. И поред тога, нема никакве сумње да ће Ваш став добити одређену подршку (као што се могло и уочити у неким коментарима овдје), имајући у виду опште стање у којем се налази ово друштво. Одговор на Ваше питање из посљедњег коментара би представљао беспотребно понављање неких ствари које сам истакао у претходним постовима. Умјесто тога, дозволите ми да цитирам ријечи једног човјека. Неће се радити, као што би било природно, о ријечима нашег племенитог Патријарха Павла, поноса свеколиког Човјечанства, симбола хуманости на овим просторима, човјека кога су због његове неизмјерне доброте сматрали живим свецем. Ријечи које ћу цитирати су епископа Хризостома (Војиновића), а односе се (по мојој замисли) на све оне несрећне људе који су се ових дана вербално иживљавали над упокојеним Патријархом:
“… Зато, браћо и сестре, када мислимо о људима, уместо да их осуђујемо и мрзимо, много је боље да их пожалимо. Да пожалимо све јер су сви достојни сажаљења, чак и они који су морално посрнули и који су рђави, а ти можда највише.
… Иако је неко рђав, ко зна шта њега унутра боли и зашто је рђав. Многи би од њих можда били бољи да су бољем научени и да су пред собом имали боље примере.
… И многи наши људи, велим, не би били такви какви су да су бољем научени. Зато их не треба толико осуђивати, колико жалити…”.
С поштовањем,
@ perfect stranger
Strance, dozvolite pobogu (popavlu) da na nacin na koji vi nekoga dozivljavate: “нашег племенитог Патријарха Павла, поноса свеколиког Човјечанства, симбола хуманости на овим просторима, човјека кога су због његове неизмјерне доброте сматрали живим свецем” drugi (tu ubrajam i sebe) budu indiferentni, te molim vas, zavrsite ovu diskusiju i vratite se na temu.
Нико вам не брани да будете индиферентни. Јесам ли ја игдје говорио о индиферентнцији? На тему се нећу враћати, јер са теме нијесам ни одлазио. Ви нијесте примијетили да сам искључиво о теми говорио. Нећу више интервенисати на овој теми.
“…о индиферентности”.
E zbog ovakvih-poput strengera,
koji se u svašta premeću,treba na blog komentare potpisivat punim imenom.Čak takvi znaju pod drugim imenom i sebe pofaliti -za ono što je predhodno napisao.
Gledajte ga kako se topi od faljenja i žalosti za patrijarhom-Pavlom i sažaljeva grešnike.To bi bilo fino od njega da tako misli i za preśednika/pemijera-Mila.
Što je to Đukanović više znao i mogao učinjet od patrijarha-Pavla?
Oba su slušali vožda.Jedan da bi ostao glavar srpske crkve a drugi takođe da bi ostao glavar Crne Gore i plus da joj vrne državnost.
Za mene to nije čovjek koji se plaši stavit svoje ime ispod onog što smatra da je u pravu i oni koji pod maskom brani svoju pripadnost.
Zbog ovakvih-strengera se javljam da im odgovorim a ne da nekog učim.
@ perfect stranger
Ako komentarisete temu, onda je “нашег племенитог Патријарха Павла, поноса свеколиког Човјечанства, симбола хуманости на овим просторима, човјека кога су због његове неизмјерне доброте сматрали живим свецем” irelevantno, a vi se uglavnom oko toga vrtite.
“O mrtvima sve najbolje” i s te strane Perfect Stranger je u pravu. Ne slazem sa sa rijecnikom upotrebljenim u komentaru. Posebno, sto je, po svemu sudeci, pokojni Patrijrah SPC bio skorman covijek.
Medjutim, ako se sudi s aspekta njega kao lidera jedne crkve koja je dosta jada nanijela i nanosi, svima u okolini, a i Srbima, kao i nekih njegovih politickih stavova, i to onih koje je izrekao, kao i onih sto je trebao a nije, on zasluzujue kritiku. Da navedemo da nikada nije uspio da kontrolise Amilohija i njegov militantni fundamentalizam, da nikada nije osudio Pahomija, itd. Ali to treba prepustiti istoricarima.
Medjutim, tema je bila o slobodi izrazavanja na blogovima. Smatram da urednik mora da intervenise ako se neko sluzi “govorom mrznje”. Sve ostalo treba biti dozvoljeno. A neka svako vodi racuna kako, i sto kaze.
Није тачно Недовићу, ја сам се углавном “вртио” око:
“RSE: Bez obzira što smo na raznim forumima nerijetko svjedoci emotivnog pražnjenja, ostrašćenosti, pa i mržnje anonimnih, koliko je to ipak u našim uslovima mjesto korisno za razmjenu mišljenja i njegovanje kulture komunikacije i dijaloga, tako malo prisutnih na javnoj sceni u Crnoj Gori?”, и:
“RSE: Koliko se upravo sa takvom vrstom iskustva vi susrećete kao administrator PC NEN-a? Koliko često morate da intervenišete zbog neprimjerenog sadržaja, vrijeđanja, klevetanja? Gdje je tu granica između cenzure i slobode?”
Око мојих ријечи које сте цитирали се ви вртите. Већ сте их двапут преносили. То је моје мишљење; понављам вам, нико вам не брани да се с тим мишљењем не сложите или да према њему будете равнодушни.
@ perfect stranger
Strance, poenta je da treba reagovati na svaki govor mrznje, a ne svoju reakciju pravdati velikim rijecima koje sam dvaput naveo. A tema je bila komunikacija u cyber prostoru generalno.