Majstori podvale

Objavljeno: 01.11.2009, 01:12h

Na priredbi u Centru Sava naš predsednik Boris Tadić sedeo je između malog ali “velikog” Medvedeva, koji mu je bio uz desni bok i velikog ali “malog” Dodika smeštenog levo. Knez iz Laktaša je tog dana verovatno bio veoma omrznuta faca u sali Centra Sava, jer je najmanje nekoliko desetina drugih mislilo da je upravo njihovoj pozadini mesto u toj stolici.

Na priredbi u Centru Sava naš predsednik Boris Tadić sedeo je između malog ali \”velikog\” Medvedeva, koji mu je bio uz desni bok i velikog ali \”malog\” Dodika smeštenog levo. Knez iz Laktaša je tog dana verovatno bio veoma omrznuta faca u sali Centra Sava, jer je najmanje nekoliko desetina drugih mislilo da je upravo njihovoj pozadini mesto u toj stolici.

Piše: Dragan Banjac


I pored čvrste rešenosti nisam izdržao, danima notam da li da se ipak bakćem s domaćom u ruskom gamadi. Dan oslobođenja glavnog grada, nekdašnje zajedničke nam metropole proveo sam u dobrovoljnoj apstinenciji. Nije me mnogo zanimalo kada će se i šta tog dana desiti, jedina mi je briga bila kako da pređem most i nađem se s prijateljima na kafi u Kapičićevoj "Galeriji". Filip David, Mirko Đorđević, Predrag Čudić, Milan Đorđević, Fahri Musliu, Mira Miočinović, Vasa Anđelić, Ibrahim Hadžić, Mića Vujičić, Vlada Mareš, Predrag Delibašić, Petrit Imami… već su dali reč da – neće biti komentara, makar ne tog dana. Pred razlaz nekom se, ipak, otelo da je omaleni Rus tokom svoje "istorijske posete Srbiji" domaćine, pored drugih sitnica, propisno opomenuo na zaboravljeni antifašizam.

Zanimala me je, priznajem, jedino "priredba" u Centru Sava, rešio sam da to odgledam, preskočim sve izveštaje (čak i najmanje loše RTV B92) i sačekam sutrašnje novine i komentare iz najbliže okoline. U povratku sam imao sreću da možda u poslednjem autobusu pređem Savu (kasnije ta dva kilometra nisam mogao ni pešice) i između "šest kaplara" i mnoštvo policajaca savladam još dvesta metara do kuće. Sve je, inače, bilo na svom mestu, nekoliko dana pred dolazak ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Beograd se užurbano pripremao za opsenu, Potemkinovo. Podsećao uveliko na naselja onog ruskog generala i ministra (G. A. Potemkin, 1739-1791), koji je naredio da se po stepskim pustarama južne Rusije pored puteva izgrade veštačka sela, sa seljacima, stadima i pastirima – da bi carici Katarini II, koja je 1787. godine obišla kraj, dočarao procvat zemlje pod njegovim ministrovanjem. 

Davno i dugo već zapušteno Spomen groblje oslobodilaca izglancano je koji dan ranije, neki važni ruski antifašisti dobili su natrag ulice koje su im u međuvremenu bile otete, a vazelin je bila najtraženija mast… Sve je tog dana delovalo suviše pozerski. Na Trgu Republike veče pred dolazak "velikog brata" okupilo se sto trubača koji su (ga) duvali pred skoro toliko znatiželjnika, pričalo se o orahu sa kavkaza, a koji dan ranije mediji su javili da je Šapčanin Ivan Isaković (posle 22 godine provedenih u SAD!) došao na ideju da osnuje stranku "Moja Rusija" čija je glavna zadaća "prisajedinjenje sa majčicom Rusijom". Nekima su nedostajali psi lutalice koji je, nekako, najviše oko bivšeg SIV-a, zgradurine koja je već dvaput preimenovana, najpre u Palatu Federacije, potom su je krstili u Palatu Srbije…

Na priredbi u Centru Sava naš predsednik Boris Tadić sedeo je između malog ali "velikog" Medvedeva, koji mu je bio uz desni bok i velikog ali "malog" Dodika smeštenog levo. Knez iz Laktaša je tog dana verovatno bio veoma omrznuta faca u Centru Sava jer je najmanje nekoliko desetina njih mislilo da je upravo njihovoj pozadini mesto u toj stolici. Ali, Mile je uz Njega i na stadionu Zvezde, to jedne ovde nervira a druge zbunjuje. Valjda zato što u Sarajevu govori ono na šta ga Beograd natociljava, ono što Tadić ne sme da kaže.

Priredba. Sve je dan-dva kasnije u emisiji "Peščanik" dve Svetlane, Lukić i Vuković, razjasnila istoričarka Dubravka Stojanović. Za bolje razumevanje često već pominjane predstave ona predlaže da se vidi "šta se dešavalo sa 20. oktobrom poslednjih godina", od vanrednog predsednika Grada Milana St. Protića, koji je svega petnaestak dana posle 5. oktobra rekao da to nije oslobođenje već okupacija. Radmila Hrustanović je slavila taj datum, a njen naslednik Nenad Bogdanović u ime Demokratske stranke je rekao nešto slično (mada ne tako grubo) kao Milan St. Protić. Ubrzo je 20. oktobar prestao da bude praznik Beograda i glavni praznik se prebacio na april, kao i glavna gradska nagrada u svim delatnostima. To više nije oktobarska, već aprilska nagrada.

Dubravka Stojanović pominje i udžbenike istorije "koji su se, pre svega, bavili revizijom II svetskog rata i u kojima se dolazak partizanskih jedinica i Crvene armije, i dan oslobođenja Beograda, zove "ofanziva na Srbiju". Koštuničina vlada je (2005) donela Zakon o izjednačavanju četničkog i partizanskog pokreta (uz podršku Tadićeve DS) a 2005. godine na proslavi 60-te ogodišnjice od kraja Drugog svetskog rata Srbija i Crna Grora nisu poslale delegaciju u Aušvic, gde je došao čitav svet da obeleži oslobađanje tog logora. Na centralnu proslavu u Moskvu otišla je delegacija nižeg značaja, čime je, navodi Dubravka Stojanović, takođe jasno dato do znanja da mi u tome nećemo da učestvujemo niti da smo na pobedničkoj strani.

Oko jedne istoričarke tokom jednosatne predstave u Centru Sava primetilo je da se "samo jednoj sceni pojavljuju se neki borci, koji mogu podsetiti na partizane, imaju kape ali nemaju petokrake. Uz tu scenu ide jedna pesma ‘Po šumama i gorama’, za sve ostalo se ne zna čemu ideološki pripada". Gospođa Stojanović je ubeđena da je to bilo namerno, da je dato uputstvo "da se zapravo ne zna ni šta se desilo, ni ko je ušao, a da Rusi budu srećni". Na početku predsednik Srbije govori, ide "Marš na Drinu", a iza predsednika – Solunac. "Ni muzika ni Solunac nemaju nikakve veze sa Beogradom i 45-om. Na onoj kugli su bile današnja ruska i srpska zastava, sa orlovima i krunama. Moram da podsetim da se pod tim zastavama nije ušlo u Beograd. Ušla je Crvena armija pod svojom crvenom zastavom sa srpom i čekićem i ušli su partizani sa svojom zastavom Jugoslavije. To je na nivou simbola flagrantni, svesni prekršaj. I sve vreme se govori o prijateljstvu Srba i Rusa, pri čemu se zaboravlja da je u Beograd ušla jugoslovenska vojska. Prvu proletersku čine razni jugoslovenski narodi, kao što je i sovjetska vojska takođe bila sastavljena od raznih naroda. Očigledno je bilo važno na ovoj priredbi nacionalizovati ono što se dogodilo i te vojnike koji su ušli u Beograd 1945. pretvoriti u Srbe i Ruse, zaboraviti zastave kojima su mahali i staviti im u ruke današnje zastave", kaže Dubravka Stojanović.

"Oslobađanje Beograda je priznato Rusima, a ne i domaćoj vojsci. U Dnevniku u pola osam voditeljka je rekla: u Beograd su tada ušle Crvena armija i naša oslobodilačka vojska. Dakle, to se sada zove naša oslobodilačka vojska, što je ponovo jedna vrsta nacionalizacije. Ne kaže se ime te vojske, to nije Narodna oslobodilačka vojska. Ova priredba je otkrila o čemu se radi. Otkrila je tobožnje mangupsko razumevanje politike. Mi ćemo valjda da zeznemo Ruse tom priredbom. Mi smo kao namignuli Rusima, kao okej, možda ćemo i da vam damo taj bulevar i tog Ždanova. Ovde treba pomenuti da nigde nije bilo ni tog Ždanova, ni tog Birjuzova. Nisu stavili fotografije tih ljudi. A zašto ih nisu stavili? Da ne bi morali da stave Peku Dapčevića i Josipa Broza Tita. Nije dovoljno samo da opravdamo dede onih koji su sada na vlasti, da ih rehabilitujemo, nije dovoljna ni potraga za idealnim pretkom. Tu se radi o nečemu što je još dublje i što je još opasnije za ovo društvo. To Olivera Milosavljević, mislim najbolje, naziva normalizacijom fašizma. Dakle, suština fašizma ili nacional-socijalizma jeste rasizam i jeste ideja da taj Drugi, pa bio on Jevrejin, Rom, Sloven ili već ko se nacrta, treba da nestane", tvrdi Dubravka Stojanović.

E, sad, ako već pored Tadića i Rusa nisu bili šefovi svih novonastalih država(ica) na tlu nekadašnje Jugoslavije, na Dodikovoj stolici sam zamišljao Filipa Vujanovića, a do njega Mila Đukanovića. Zašto? Bez obzira na samostalnost i priznanje Kosova, Crna Gora je "drugo oko", a ponajviše zbog toga što su u oslobađanju Beograda tri Crnogorca – Peko Dapčević, Danilo Lekić i Savo Drljević – imali najznačajniju ulogu. Sram nas bilo, i to smo zaboravili. Što se Rusa tiče vi Crnogorci, čujem, već imate grko iskustvo, naše tek sledi.


 

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. Veljko B Ilic says:

    Dapcevicu druze Peko
    Ti se cujes nadaleko,
    ko na istok Timosenko.
    Pekove su divizije
    osvojile Terazije.

    Eto to sam ja pjevao dok sam bio mali. Mozete prepravljati istoriju, ali omoljeni stihovi ce uvijek ostati u sjecanju. Smrt fasizmu, sloboda narodu!

  2. danilo stojanovic says:

    “To Olivera Milosavljević, mislim najbolje, naziva ” normalizacijom fašizma. ”
    Dakle, suština fašizma ili nacional-socijalizma jeste rasizam i jeste ideja da taj Drugi, pa bio on Jevrejin, Rom, Sloven ili već ko se nacrta, treba da nestane”, tvrdi Dubravka Stojanović. ”

    Gospodine Banjac,

    Jos jedan veoma dobar blog. Drago mi je sto u Srbiji ima ljudi koji jasno vide kuda, danasnja, vecinska, Srbija ide.

    Nazalost, vecina (pod uticajem medija), toga nije svijesna, odnosno, odbija da se pogleda u ogledalo. Ono sto je zabrinjavajuce je sto se radi o mladim, i obrazovanim, ljudima. Vec par puta sam dosao u neprijatnu situaciju kada sam sa bliskim prijatreljima i ljudima u Beogradu pomenuo da me brine rast fasizma u Srbiji i apoteoza cetnistvu. Gledali su me s nevjericom i “smrtno su se uvrijedili”. Time su, na moju veliku zalost, poistovjetili svoje “srpstvo” sa fasizmom. I to na nacionalistrickoj, rasnoj, osnovi, jer zaboga, “Srbi” ne mogu biti fasisti. Kao sto ne mogu biti zlocinici iz Srebrnice, Sarajeva, itd.

    “Kada bogovi zele da kazne ljude – oduzmu im pamet”.

    Da vecina srpskih istoricara i politicara prekraja istoriju to sam davno (sa)znao, ali da se to radi u tolikoj mjeri, zaista nijesam.

    Da se razumijemo, komunizam mi nije blizak, naprotiv. Ali, ne moze se preci preko stvarne uloge komunista u oslobadjanju Jugoslavije.

    Da li su cinili zlocine – jesu. Da li su uspostavili “diktaturu proletarijata” – jesu. Ali, da li su bili antifasisti i oslobodioci nase domovine – jesu.

    Na kraju, zar bi jedan okoreli antikomunista kao Churchil (Cercil) stao na stranu partizana da nijesu cetnici cinjeli ono sto su cinjeli? Trebalo je Zapadu dvije-tri godine da shvate sto se stvarno dogadja. A “neprijatelj mojega neprijatelja je moj prijatelj”(makar bili komunisti kao Staljin ili Tito u to doba) dok “prijatelj mojega neprijatelja je moj neprijatelj”(Draza-makar bio rojalista)”.

    Medjutim, najstrasnije je, za mene, sto mnogo ljudi koji pamte te dane jos uvijek zive. Medju njima ima dosta partizana i “narodnih heroja”. I svi su se zavukli u misje rupe – osim pojedinaca, kao Jovo Kapicic npr. Niko od svih tih borackih udruzenja da pokrene neku akciju da brani svoja mladalacka ubjedjenja. Ako oni ne brane komunizam i anti-fasizam- ko ce? Kako stvari stoje u Srbiji, sumnjam da ce ga odbraniiti, ali vrijedi pokusati. Niko nije porazen dok to ne prizna. A njihova cutnja je priznanje da su porazeni.

    No, nama ostaje da gledamo kako se “zmijsko sjeme” fasizma ponovo vraca na evropsku scenu. Srbija nije jedina u kojoj bujaju nacisticke stranke. I u Zapadnoj Evropi dolazi do recidive fasizma. Klatno istorije se vraca. Tesko nama ako ne shvatimo sto su zaista fasizam, rasizam i nacizam. I sto sa sobom nose.

    Oni koji ne poznaju istoriju osudjeni su da je ponove.

    A mi smo na Balkanu, izgleda, osudjeni da budemo vjeciti “ponavljaci istorije(a)”.

  3. Vulcan says:

    Šta da ti odgovorim Banjcu osim da ponovim ono što vaš Gazda umiješno sroči:

    ”Moj komentar je da su to budalasta trućanja balkanskih nesrećnika, koji su tako pronašli način u datom trenutku da privuku svjetla javnosti na svoje bezvrijedne ličnosti, kojima se taj medijski ekskluzivitet dopada.”

  4. Veljko B Ilic says:

    Sa tim podvalama oni su poceli davno. To istorijsko najvece nasilje/podvala napravljena je i “ozakonjena” u srpskoj Skupstini 2004 godine, kada su cetnicki pokret proglasili antifasistickim! Istorija se ne mijenja dekretom vlasti u Skupstini, vec dokumentovanim cinjenicama. Dokumenti govore drugcije: 11 novembra 1941 u selo Divci kod Valjeva sastao se Draza sa predstavnicima Njemacke Komande iz Beograda, da bi im izrazio lojalnost i trazio oruzje za borbu protiv partizana.

    Treceg decembra 1941 godine Draza Mihailovic je predao 365 ustanika okupatoru. Ova predaja je izvrsena u selu Slovac kod Valjeva. To je sve zapisao njemacki potpukovnik Kisel.

    Pitao bih Vas, da li ima u ruskim zapisima, koliko je cetnika ucestvovalo u oslobadjanju Beograda?

    PS: “U boj junaci, za zivot svoj! Znajte da ste slucajno zivi i da nemate sta da izgubite osim sopstvenog zivota.” Tako kaze Cane Partibrejker u “Politici”.

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register