(Ne)pravda za Gorana Milića

Objavljeno: 14.10.2009, 08:22h

Otimačinom stana bivšem novinaru RTB Beograd ponovo sebi zabio autogol, pokazujući da u sudstvu i vrhu vlasti nema ni truna (raz)uma i poštenja

Otimačinom stana bivšem novinaru RTB Beograd ponovo sebi zabio autogol, pokazujući da u sudstvu i vrhu vlasti nema ni truna (raz)uma i poštenja

Piše: Dragan Banjac

Već skoro sedmicu se spremam da beštimam sve redom u srpskom pravosuđu, i vrhu bogami, kad u prvoj kiši i hladnoći ovojesenjoj banu Steva Jakšić, stari drugar iz "Naše Borbe", bivši rukometaš i novinar naše Sportske, Beograđanin ponikao u Zadru. Veli da je išao pre par dana da vidi i čuje "Indekse", počinje priču, ko je u grupi Hrvat, ko Bošnjak, ko "naš", Crnogorac… Priča da je u sali video neki drugi, uljudniji svet i sve završi sa dve reči: "Jebo puške!". Pokušavam da mu kažem da moje nazočje tamo nije bilo moguće jer sam dugo drugario sa pokojnim Davorinom Popovićem bez kojeg za mene – svaka čast ostalima – nema "Indeksa".

Goran Milic

Prisećam se kako smo Pjevač (Pimpek, Dača), Kasim Begić, Goran Milić i moja malenkost… proslavili njegov pedeseti rođendan. U jesen 1996. godine Miomir Miša Brkić, ondašnji glodur našeg već pomenutog Lista spremio me je na duži put (šezdesetdva dana) u Sarajevo. Pre ovog poslednjeg prokletog rata tamo sam stigao jednom ili dva puta, onda 11 puta do Dejtona (tri veoma ratna, neka misli i kaže ko god šta želi) i isto toliko puta nakon potpisivanja "Okvirnog mirovnog sporazuma za BiH u onoj bazi, beše Rajt Paterson… Šezdesetdva dana u Šeheru, Robert Frovik, prvi čovek OSCE (srpski OEBS, ali su duhoviti Bosanci skraćenicu "zapadne varijante" preveli kao Organization for Security and Clinton Election), isprobava izbornu volju građana. Čim završim dnevno javljanje i to preko Brisela ili Barselone, odnosno Vladimira Stanklovića ili Mirka Klarina, uputim Redakciji, umoran, često i gladan hitam nekoliko stotina metara od Skupštine (gde su mi Mirko Pejanpović i Miro Lazović obezbedili sobičak) prema Skenderiji – na espresso i čaprazdivan kod Popovića. Kao da je juče bilo, 23. septembar 1996. godine, ulazim, a on nešto mrmlja sa svog astala, to je onaj najbliži šanku i toaletu. "Nema ni tebe ni Krepe (tako je katkad zvao Mirzu Delibašića kojeg je veoma voleo i cenio), a ja ovdje sam džedžim. Sedam, pitam ga kako je, on ćuti. Mesecima nije okusio kap alkohola i veoma sam se radovao što istrajava, međutim posle dužeg ćutanja (već sam ispio pola šoljice espressa) kaže: "Burazeru, noćas pijemo!" Oborim nos, ćutim, smišljam kako da ga, onako dubrovački, ubedim da zaključimo s kafom, ali ništa nije pomoglo. "Burazeru, meni je večeras pet banki, a ti vidi…"

Ulazi nešto ogromno. Pogledam bolje, ugledam da kroz dim promiče  telesina kolege i prijatelja Gorana Milića. Prilazi. Nije, čini mi se, ni seo a konobar mu donosi "šetača". Posle su nam se pridružili Mirza (Delibašić) i Kasim. Nebrojeno puta sam Mirzi i Pjevaču ispričao da se, navodno, još traga za dvema važnim istinama – ko je zapalio Moskvu, Napoleon ili Kutuzov i da li je Davor (na)učio Mirzu da pije ili je bilo obrnuto. Uvek se ponavljala ista scena, Delibašić bi se malo smeškao, čekajući da Popović naglo ustane i pokretima samo njemu svojstvenima kaže: "Kad je stigao iz Tuzle zvali su ga – piva!" Sve je te noći bilo kako valja, jedino je Goran ujutro izašao na dve noge. Slava Davorinu, Mirzi i Kasimu, Goran i ja smo pretrajali, ostavljeni da se mučimo.

Morao sam ovo ispričati, a sada o potrebi beštimanja. Iako sam gotovo sve detalje te priče znao i nazirao odluku Beograda, devetog oktobra predveče posetio sam sajt B92 i oči ušprajcovao na naslovu "Goranu Miliću oduzet stan". Čitam dalje. "Hrvatskom novinaru Goranu Miliću sudskom odlukom oduzet je stan u centru Beograda koji mu je pre više od dvadeset godina dodelila Radio-televizija Beograd. Nakon sudskog spora koji je trajao sedamnaest godina, danas je izvršeno i Rešenje o prinudnom iseljenju, doneto na osnovu pravosnažne i izvršne presude Trećeg opštinskog suda. Sitnice natrpane u par džakova i nešto dotrajalog nameštaja bilo je sve što je izneto iz već ispražnjenog, bivšeg stana Gorana Milića. Izvršenju sudske odluke, pored sudskog izvršitelja, dva policiajca i dva svedoka nije prisustvovao niko od strana u sporu, uključujući i Milićevog posinka Igora Katanića koji je u stanu stanovao od odlaska poznatog novinara iz Srbije.

Sledio sam se. Ipak, čitam Goranovu izjavu "Namera je bila da mi se oduzme stan, da se preda gospođi sudiji Dragici Ljumović koja će vjerojatno napraviti neki manevar da sada taj stan bude dat nekom drugom, a njoj će u zamjenu biti dat neki treći. Žaliću se na sve moguće instance, kojih očito da u Srbiji više nema" rekao je Milić za B92, medij koji ga je – za svaki slučaj – ekavizirao. Kasnije sam čuo Goranovu (tonsku) izjavu, kaže da je pisao predsedniku Srbije Borisu Tadiću, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu i na još dvadesetak adresa i da se "niko nije udostojio odgovora".

Da proverim, odem na e-novine Petra Velikog Lukovića. I tamo isto. Dvostruko mi je žao, Beograd je još jednom sebi, kako Hrvati sada govore, zabio autogol, a posebno mi je žao što se Goran obraćao svakojakoj sići. Možda je mogao zaobići sve ove "instance", "face" i ostalu tevabiju, ili je tako trebalo? Trebalo nam je punih 17 godina, koliko je trajao (vođen) spor oko Goranovog stana, da se uneredimo pred svetom. Da u ovoj zemlji ima imalo pravde, poštenja ili ako hoćete raz(uma) ne bismo se tako poneli prema čoveku koji je zadužio i grad i profesiju. Svega ovog manjka i onima koji određuju glavara u njegovoj bivšoj firmi (RTB/RTS), mogli su ga pozvati da se vrati i udahne znanja i duha Monstrumu u Takovskoj ulici. (O tome bi najbolje posvedočio realan podatak o gledanosti HRT u Beogradu, televizije na kojoj dela najmanje pet novinarskih formata – Milić, Stanković, Latin, Merlić, Čuljak-Šelebaj, do juče Bago… A na RTS?!)

Neko ovih dana reče da bi Krešimiru Ćosiću trebalo podići spomenik u Beogradu. Prirodna stvar, iako je i ulicu zaslužio. Ali su se već našli dušebrižnici koji opominju da je rano, znaju kakve bi bile reakcije… To su oni koji ne vide dalje od nosa. Ne verujem mnogo ni u Strazbur, ali budi istrajan Gorane, druže stari. Kad vratiš svoje kvadrate proslavićemo i setiti se Mirze i Davorina.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. Milovan Vukov Jankovic says:

    Kidaju svoj NJEZNIK u inat selu,
    nize se ne moze na ljudskoj ljestvici.

    Znam ja nas, hebo ja nas,
    reche Branko, i skochi sa mosta.

  2. Iznogud says:

    … a човјек баш мислио да се пресели у Београд кад’ оде у пензију (барем тако каже…).

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register