Sreli smo je na kraju prvog uspona, nešto prije zavoja na Kakarickoj gori. Mi smo išli uzbrdo, a ona nizbrdo. Kad smo je sreli nijesmo znali je li riječ o njoj ili o njemu.

Rekli smo nešto kao – zdravo žućo – ne obraćajući posebnu pažnju na kuče koje bi, prema slobodnoj procjeni, moglo imati tek tri mjeseca.

Da, vozili smo ja i Ratko, moja generacija, free biker, čudo jedno. Cilj je bio Donji Medun. Bilo je to danas nešto poslije 18 sati.

Odnos pasa i biciklista ne obiluje ljubavlju. Psi vole da laju na bicikliste, da ih jure, impresionirani točkovima u pokretu, a ne dvonošcima koji pedalaju. Ne predstavlja to neku opasnost, ali zna biti neugodno, ponekad.

No, da se vratim žući, pardon Žući.

Žuća koju smo sreli na Kakarickoj gori u laganom trku asfaltnom nizbrdicom nije zalajala, ali se jeste okrenula i krenula za nama. Zapravo za mnom, jer je Ratko zastao da promijeni majicu.

Mislio sam da će Žuća trčkarati par stotina metara i odustati. Mala je još, uzbrdica je, a sunce prigrijalo pred zalazak. Ali prevario sam se u procjeni. Žuća me je pratila, češće trčkarajući iza mene, a rijetko uporedo. Kad me je Ratko pretekao, nije krenula za njim. Izgleda joj je više odgovarao moj ritam. Isplaženog jezika, pocupkivala je asfaltom, a klempave uši su joj odskale od glave.

Uspon k’o uspon, trajao je i trajao, a Žuća me je pratila i pratila. Strahovao sam da će je, umornu i nekoncentrisanu, udariti neka od kola koja su nas razminjivala ili preticala. U jednoj krivini je bilo prilično gusto. Zbunila se isrped automobila, ali je, srećom, vozač vidio, stao, i sirenom joj dao na znanje da se pazi.

Ratko je već istezao mišiće na kraju uspona kad smo banuli nas dvoje.

Aplauz za Žuću, viknuo sam.

Ratko je zapljeskao.

Voda iz termosa (množina) okrijepila nas je sve troje. Napojili smo je obojica i dodijeli joj mrvicu bonžite sa čokoladom. Uredno je olizala ambalažu i  izvalila se u hladovinu kraj položenog bicikla.

Povratak nazad za bicikliste je značilo uživanje u brzom spustu. Hoće li nas Žuća pratiti?

Kažem Ratku da ću voziti sporo, ako Žuća krene za nama. Nemam srca da joj pobjegnem.

Nemoj se okretati, savjetovao je Ratko.

Kad smo zajahali, Žuća se, po Ratkovom svjedočenju, pridigla, i ispratila nas pogledom.

U spomen na Žuću, prilažem i ilustraciju, slučajno otkrivenu na internetu.