Samarićani, iako gotovo tri hiljade godina žive u nekoj vrsti izolacije, ne prezaju od "dobrobiti" savremenog sveta da bi produžili život zajednice.

Pošto im nedostaju mlade žene sposobne da zajednici udahnu novi život, Samarićani su krenuli na upoznavanje preko Interneta, ugovaranje brakova na daljinu, ali i genetske testove.

Nekada davno više od milion Samarićana molilo se na hebrejskom i aramejskom jeziku, na brdu Gerizim, u blizini Nablusa na Zapadnoj obali.

Danas ih je samo 750 i jedna su od najmanjih zajednica u svetu.

Polovina ih živi u Kirijat Luzi, na Zapadnoj obali, a druga polovina je u izraelskom gradu Holonu, u blizini Tel Aviva.

Samarićani veruju da je Gerizim a ne Jerusalim sveto mesto koje je izabrao Bog. Drže se svoje rigidne tradicije kada je u pitanju ishrana ili brak. Posle porođaja žena mora da ostane izolovana i to 40 dana ako rodi dečaka ili 80 dana ako rodi devojčicu.

Imaju svoju verziju Tore ali su im praznici kao jevrejski. Za reč Samarićanin kažu da znači čuvar zakona i zato su im pravila tako stroga.

Husni Koen, jedan od 12 sveštenika po nasleđu, navodi da su Samarićani potomci Jevreja koji su izbegli prisilno preseljenje u Vavilon kada su Asirci zauzeli to područje 721. godine pre nove ere, veoma religiozni, ali i moderni.

Potreba da ne beže od savremenog sveta nametnula se pre sto godina, kada je zajednica spala na samo 146 članova. Tada su učestali brakovi bliskih srodnika i sredinom prošlog veka sedam procenata Samarićana imalo je urođene fižičke deformacije.

Visoki samarićanski sveštenik Elazer Sadaka, koji kaže da je direktan potomak Mojsijevog brata Arona i tvrdi da njegova porodica tu živi 150 generacija, saglasan je da se, kako bi se spasla zajednica, Samarićanima dozvoli da se žene i udaju van zajednice.

U zajednici, u kojoj na četiri pripadnika jačeg pola dolaze tri pripadnice nežnijeg, sada je 25 nekadašnjih jevrejki, pet hrišćanki i tri muslimanke koje su samarićanski momci upoznali preko Interneta.

Ipak, stroga pravila i dalje važe i žene moraju da se preobrate pre stupanja u brak i obavežu da će poštovati religiozna propise nezamislive u nekom drugom delu sveta.

Pored ostalog, strogim pravilima je predviđen šestomesečni "probni period" za ženu koja se uda u zajednici. Ženu za to vreme testiraju da li može da usvoji samarićanske običaje, ali i ona istovremeno testira pripadnike zajednice.

Kada je reč o "sitnicama" važnim za žene, Samarićanke se uglavnom sportski oblače, u "zapadnom" stilu, i ne pokrivaju kosu, a tradicionalnu odeždu nose samo za Sabat.

Brak sa pripadnicima izvan zajednice, iako je opstanak u pitanju, ne prihvataju svi. Neki Samarićani, mada kažu da poštuju stavove visokog sveštenika, planiraju da pokušaju da sinove, kada za to dođe vreme, odvrate od braka sa devojkama koje nisu Samarićanke.

Kader Adel Koen smatra da mu je dužnost da sinovima ponudi alternativu za žene iz "spoljnog" sveta. On je spreman čak i da ih razbaštini ako ne nađu supruge u zajednici.

"Ako ne nađu žene, moja sestra ima tri ćerke i moja rođaka ima tri ćerke. Naravno, prvo ćemo ih testirati zbog genetskih mutacija", kaže Koen.

On je otac tri dečaka koji žive kao i njihovi vršnjaci u svetu – surfujući svako veče do kasno na Internetu.

Beta