Abolicija

Objavljeno: 05.10.2008, 13:48h

Abolicija je oslobadjanje od krivične odgovornosti, nešto kao pomilovanje. Daju je najčešće šefovi Država, obično oni koji u mandatu sami naprave najviše krivičnih dijela. Aboliciju može dati i Parlament tj. Skupština, kao što je u slučaju moje abolicije. Pravilo je da krivac molbom traži aboliciju. To pravilo, kod mene je prekršeno. Tražio sam obrnuto, da budem izuzet od abolicije.

Abolicija je oslobadjanje od krivične odgovornosti, nešto kao pomilovanje. Daju je najčešće šefovi Država, obično oni koji u mandatu sami naprave najviše krivičnih dijela. Aboliciju može dati i Parlament tj. Skupština, kao što je u slučaju moje abolicije. Pravilo je da krivac molbom traži aboliciju. To pravilo, kod mene je prekršeno. Tražio sam obrnuto, da budem izuzet od abolicije.

Piše: Zipp

 

Najneprofitabilnije zanimanje trenutno u Crnoj Gori je vraćanje u blisku prošlost. Aktuelna vlast nam stalno odašilje poruke tipa «ostavimo prošlost, gledajmo u budućnost». Upravo ta bliska prošlost je ono što ja ne želim niti mogu zaboraviti. Svjestan sam da sam skoro usamljen u percepciji gledanja na nju, da nasuprot mojoj istini stoji «istina» istoričara, akademika, političkih analitičara,  novinara. Oni za svoju «istinu» primaju nadoknade, ja od moje jedino mogu dobiti batine, ove ili one vrste.

Sve je počelo od Kosova. Pametni, mladi i lijepi, a osim mladosti ja ostalo nikad nijesam imao, došli su na vlast na fonu «odbrane ugroženih prava Srba i Crnogoraca na Kosovu». Braneći ta prava, širili su mržnju i fašizam prema svim ostalim. Bez naknadne pameti, još tada sam vidio  kuda to vodi, vidio sam buduće ratove, doista ne onakvog obima,krvoločnosti i bezdušnosti.

Isti ljudi koji su se borili za navedena prava Srba i Crnogoraca na Kosovu, podržavali i slali u rat na Hrvatsku i Bosnu, sad medju prvim u okruženju namjeravaju priznati Kosovo! Valjda su ta prava odbranjena? A i dži-di-pi(h) je u igri. Pitam se čiji?

Da se razumijemo. Kada su se oni «borili» za ugrožena prava Srba i Crnogoraca na Kosovu, ja sam se borio za prava Albanaca. Sada kada se oni bore da priznaju Kosovo, ne pominjući Crnogorce, da ne pričamo o Srbima, ja sam na stanovištu da priznanje treba uslijediti tek onda kada Kosovo priznaju svi u okruženju. I da je neko drugi na vlasti a ne isti oni, tako bi trebalo biti makar zbog evidentnog većinskog raspoloženja dominantnog pravoslavnog stanovništva u Crnoj Gori. Ako ne i iz drugih razloga.

No, da se vratim na ratove koje nikad nijesmo vodili.

Počeli smo oslobadjenem Dubrovnika od Dubrovčana, Konavla od Konavljana. Usput smo oslobadjali  njihova kupatila od kada i bojlera, njihove krave od pašnjaka, free-shopove od alkohola, cigareta i parfema. Bio je to herojski «Rat za Mir» u kome je medjunarodno priznata Hrvatska «stacionirala na granici 30 000 bojovnika, MUP-ovaca, Zengi, ustaša, Kurda i ostalih stranih plaćenika kako bi napala Crnu Goru.»

U tom miljeu finalizuje se moje muke. Takoreći svakodnevno, što vojna što civilna (Milova) policija me traži kako bi me privela i navela da branim Crnu Goru u Dubrovniku. Svako malo primam pozive «otadžbina te zove», broja im ne znam. Aktuelno rukovodstvo potpomognuto «javnim servisom» vrši najbrutalniju propagandu rata, širi atmosferu linča prema onim koji se ratu suprostavljaju. Spremaju i rat u Bosni.

Poslije dvadesetak pokušaja privodjenja, razbijanja vrata kuće kundakom, držanja na nišanu automata brata dok me traže po kući i što znam čega sve ne, posustajem. Moj domaći obični džukac uznevjereno pišti, reži, laje, cikće od laveža. Znak da su opet došli po mene, znak da bježim. Ovaj put ne bježim, dosta mi je svega. Vrijeme je ručka, vratio sam se sa posla na koji mi se već odavno ne ide zbog kolega koje bi me najradije vidjeli u zatvoru ili sa metkom u čelu. U kući ulaze dva policajca, civilna, Milova a ne nepomenova. Imaju nalog za privodjenje zbog «neodazivanja pozivima za rat» koji nikada nijesmo vodili. Prvi put u životu se vozim «maricom». Voze me pravo u kasarnu Danilovgrad, tamo gdje je sada policijska akademija, lakše orjentacije vam pišem ovo radi!

Na rampi, pri ulasku u kasarnu pijani, bradati, raspojasani rezervisti. Molim Boga, da samo jedan od njih ne krene na mene. Znam naš mentalitet. Odmah bi krenuli svi da me tuku do besvjesti. Volimo nad bespomoćnim pokazati snagu. Upravo je Dubrovnik oličenje hrabrosti nad bespomoćnim.

«Nećeš da obučeš uniformu p. ti m.» viče dežurni komandat kasarne na mene. «Nego koju ćeš da ti damo? Povešćemo te na ratište zavezanog, ubiti i obući uniformu a reći da si poginuo u borbi», jedno je od ubijedjivanja kojima me je čašćavao. Telefonom se zove  komandat bezbjednosti, komandat kasarne… Imaju jedinstven primjer. Do sada su svi privedeni «dezerteri» bez problema pristajali da obuču uniformu, ja ni po koju cijenu neću. Ne znaju što da rade sa mnom. 4 beskrajno duga sata traju ubijedjivanja, prijetnje, šikaniranja.  Civilnu (Milovu) policiju koja me je privela hvata nervoza. I oni su 4 sata tu, dežurni komandant neće da im potpiše nalog o privodjenju dok se ne razriješi situacija «što će sa mnom». Jedan od njih je već odavno izvadio pendrek, izvinite,vaspitnu palicu, udara povremeno po svojoj otvorenoj šaci i govori: «Dajte ga malo meni, vidjet će te kako će obući uniformu». Drugi šuti,  korektan je, čak imam osjećaj da me poštuje i da se saosjeća samnom…

Dolazim kući navečer, 5-6 sati nakon privodjenja. Bio je petak. Kažu mi da je otac u bolnici, dobio je drugi infrakt poslije mog  privodjenja.

Kada su me pustili iz kasarne Danilovgrad, rekli su mi da će ponovo doći u ponedeljak za mene. Kako je vikend, ja nipošto neću da obučem uniformu a oni ne znaju što da rade samnom, odložili su sve za ponedjeljak, «kad svi nadležni budu tu». Nijesu došli. Možda su i dolazili ali ja ih nijesam vidio. Sahranjivao sam oca.

Poslije još jednog rata, još većih zvjerstava u kojima nikad nijesmo učestvovali, još jednog sličnog iskustva, dodje vrijeme mira. I vrijeme abolicije.

Abolicija je oslobadjanje od krivične odgovornosti, nešto kao pomilovanje.  Daju je najčešće šefovi Država, obično oni koji u mandatu sami naprave najviše krivičnih dijela. Aboliciju može dati i Parlament tj. Skupština, kao što je u slučaju moje abolicije. Pravilo je da krivac molbom traži aboliciju. To pravilo, kod mene je prekršeno. Tražio sam obrnuto, da budem izuzet od abolicije.

Mislim da je bila 1998.godina. Čujem priču da se sprema abolicija «za sve koje su odbili da učestvuju u ratovima» koje, još jednom ponavljam, nikada nijesmo vodili. Spremaju je isti oni koji su iz sve svoje snage, političke, vojne, propagandne i svake druge moći radili na podržavanju rata. LSCG, partija koja je u minulim vremenima, dok je postojala, najčešće odražavala moje stavove i mišljenja, sprema se da podrži Zakon o aboliciji. Prinudjena je valjda, zbog hajke koja se vodi na njih, zbog optužbi da šuruju sa prosrpskim partijama, da su neprijatelji Države. A vazda su i bili, baš kao i ja.

Jurnula mi je krv u mozak. Dobih grčeve u stomak. Ono, što kažu, zabolje me želudac od muke. Zar oni da mi daju aboliciju? Oni koji su me ćerali kao najgoreg psa da učestvujem u njihovim krvavo-osvajačkim ratovima, vodjenim pod firmom odbrane Srpstva? Oni, koje ne bi, da je igdje pravde, sami Bog mogao abolirati za sve nevine žrtve pobijeni u njihovim ratovima. One…

Izbezumljen, šetam pored Skupštine, čekajući neće li izaći, prošetati neki poslanik LSCG. Najzad srećem jednog. Uprkos svoj gorčini i dugom čekanju jedva skupljam snagu da mu pridjem. Neprijatno mi je prilaziti «vidjenim» ljudima, čak onima koji me poznaju a kamoli onima kojima sam potpuno  nepoznat:

«Gospodine ja sam taj i taj, evo vam moja lična karta, ako treba. Znam da morate glasati za aboliciju. Molim Vas da uzmijete riječ, da javno kažete,  da ja, imenom i prezimenom, želim biti izuzet od abolicije. Abolicija-oslobadjanje od krivnje meni nije potrebna, potrebna je onima koji mi je žele dati».

Skoro nezainteresovano, ili je meni bar tako djelovao, «moj» poslanik je uz neke klasične floskule odbio da učini javnim gest koji mi je toliko značio.

Zahvaljujući PCNEN-u i blogu koju su mi svojevremeno ponudili da vodim, ovim textom skidam  dio težine sa  kamena koji mi pritiska dušu svih ovih godina. Dužan sam ga i, ili prije svega, svom rahmetli ocu.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. Zoran V. Raicevic says:

    Pozdrav poštovanom Zipp-u

    potpuno razumijem Vaše muke. Da sam bio u prilici pomogao bih Vam tih godina, ili bi smo zajedno pokušali da pomognemo jedan drugome. Ali, eto nije bilo prilike. I došlo je vrijeme da Vi otvorite dušu i da nam danas poslije toliko godina ispričate priču.

    Iskoristiću ovaj blog da možda samo ukažem na neke fakte. Vi, Zipp-e i ja bili smo onda, a i danas smo – obična crnogorska čeljad… Kao takvi, kao čeljad koji nijesu bliski vlasti, DB-u, komunistima, generalima – nas nije mogla da čekad druga sudbina nego ova koja nas je zadesila.

    Ja sam shvatio moju sudbinu početkom devedestih. I donio odluku, braniti sebe i spasiti sebe. Znao sam da sam ne mogu puno promijeniti, ne zato što je individua beznačajna, već vojska lavova koju vodi jedan MAGARAC je osuđena na propast. A, ja u toj skupini nijesam želio da gubim vrijeme.

    Da sam Vas sreo Lave, rekao bih Vam samo jedno – ne dozvolite da Vas uhapse, ne dozvolite da sa Vama manipulišu i budite slobodni.

    Biti slobodan je najveće bogastvo ovog čovječanstva. U ime te slobode, odlučio sam da odbijem nastavak služenja JNA, krio sam se više godina i nijesam uhapšen ( to je pobjeda, jer ako vas uhapse – vi ste poraženi ), odbio sam drugi poziv da idem na ratište i opet sam izbjegao hapšenje… Nijesam nikad tražio milost od onih koji su bili egzekutori… I na kraju, odlučio sam teškog srca da napustim Crnu Goru, jer moji preci decenijama čekali bolje, a to je bolje sve dolazilo na etape i nikad nije došlo u očekivanom obliku.

    Dragi moj Zipp-e, žao mi je što ste prošli golgotu devedesetih, što ste upoznali Crnu Goru, koja Vas danas naziva ustašom, sjutra četnikom, a prekosjutra Vas izljube i kažu: ” Pa, đe si Zipp-e, evo vidiš, sutacija se mijenja. Znaš kako je, mi smo morali tako da radimo, bili smo u opasnosti.”

    E tu je razlika između lavova i magaraca.

    S postovanjem iz sunčane Kanade

  2. Zipp says:

    Gospodine Raičeviću,
    Hvala Vam na podršci i razumijevanju. Shvatio sam da ste i Vi na svoj način prolazili ono što sam prolazio ja. Ima takvih primjera i sudbina na stotine našom Crnom Gorom, siguran sam. Te male priče i male sudbine nijesu nikom interesantne. Da jesu, bilo bi više razumijevanja, više šanse i nade za sve nas, pogotovo za ove stasale poslije nas a koji žive u jednoj ogromnoj laži. Upravo zbog njih često i pišem. Da znaju.
    Na samom početku rata poslije stalnih pokušaja privodjena uzeo sam bio pasoš, pozdravio se sa ukućanima, 10 dana sklonio u Sarajevo(još tamo nijesmo bili zapucali) i imao namjeru da ako za to vrijeme me budu opet tražili, tražim azil u Evropi. Nijesu dolazili baš tih 10 dana, vratih se, za nesreću.
    Pametnijeg poteza, koliko god Vam bio u početku težak, nijeste mogli napravili, nego što ste emigrirali. Ovamo samo na odmor, moja Vam je preporuka. Dok ne postanemo normalno društvo. A proći će, plašim se, puno vremena do tada.
    Pozdravljam Vas.

  3. Milovan Vukov Jankovic says:

    Slaba je utjeha za tebe i tvoje bliznje, ali moj brat sa suprugom i dvoje djece, Dip, El. ing je pobjegao glavom bez obzira iz KAPa, za Dansku, nishta ga bolje nijesu tretirali kolege na poslu i mobilizatori za ratove, sram ih i stid bila, ali oni nemaju obraza, pa ih ovo prokletstvo ne moze stici.

    Kolektivno ludilo crnogorskih gradhjana je bilo vece nego u Srbiji,
    ali amnestija da,
    ali amnezija ne po cijeni zivota.

    A tebe hvala,
    shto nas posjeti na zlo vrijeme,
    kad je vecina vishe lichela na zvijeri, nego na ljudska stvorenja, i koji se danas prave, da nit su chuli nit vidhjeli stoku u to zlo vrijeme, nego sa istim krvolocima ispijaju kafe po kaficima.

  4. Zipp says:

    Gospodine Jankoviću,
    Pomenuste Vašeg brata i KAP!!!
    Sve što pišem, pišem po sjećanju, bez ikakve dokumentacije, belježničkih zapisa i slično. Samo imam sjećanje, ništa više.
    Upravo se sjećam da je sindikat KAP-a u to vrijeme izdao proglas kojeg ću parafrizirati:
    “Svi radnici koji se ne odazuvu pozivu za rat treba da znaju da će se sindikalna organizacija KAP-a će se založiti da isti dobiju otkaz”.
    E sad zamislite snidikat koji po definiciji treba da štiti radnike, bori se da radnici dobiju otkaz ako se ne odazovu pozivu za rat! To je mogao i može samo naš sindikat. Zato nam je sindikat takav-kakav je, produžena ruka režima. Zato je g. Danilo Popović bio 100 godina na čelu sindikata. Zato “poštena” Gordana Djurović, koju i Vi smatrate takvom, preferira jedino ovaj režimski sindikat, smatra ga “pravim” i realnim.
    Stoga mi nije mnogo žao radnike KAP-a, kad ih razni Kasadiji maltretiraju. Tražili su-gledaju.

    P.S. A sjećam se kad su 92 ili 93 kolektivno i “spontano” ti isti radnici KAP-a napustili krug fabrike kako bi se obračunali sa “domaćim izdajnicima” ispred Skupštine, noseći motke, vile i druga prigodna “radnička” orudja. Ispred Skupštine se održavao mislim antiratni miting. To mislim, a siguran sam da je bio miting u organizaciji LSCG-a jer sam bio na njemu. Specijalna Milova policija nas je “obezbjedjivala” od mogućeg linča. Neznaveni policijski kordon je u jednom momentu “popustio” pred naletom “radnika”. Drugi kordon specijalaca je nama desetak koji smo zaostali (nijesmo bježali), prepriječio put kroz Njegoševu, ostavljajući nas na milost i nemilost razjarenoj rulji.
    I objašnjenje zašto ponavljam “Milova policija”. Za one koji ne znaju, Djukanović je bio predsjednik Vlade pa stoga i policija pod njegovom direktnom ingerencijom.

  5. PCNEN says:

    PCNEN je spreman da objavi antiratna iskustva iz vremena “Rata za mir” s početka devedesetih prošlog vijeka svima koji to žele.

  6. Vladimir Nedovic says:

    “PCNEN je spreman da objavi antiratna iskustva iz vremena “Rata za mir” s početka devedesetih prošlog vijeka svima koji to žele.”

    Nisam siguran da sam razumio tacno sta ovo znaci, ali vjerujem da bi bio zainteresovan. Na sta konkretno se odnosi vas predlog?

  7. PCNEN says:

    Svi oni koji, poput blogera Zippa, imaju antiratno iskustvo, mogu da tekstove pošalju Uredništvu PCNEN-a i oni će biti postovani na blogu koji ćemo otvoriti za tu namjenu.

    Oni koji već bloguju na PCNEN mogu pisati i o svojim antiratnim iskustvima s početka devedesetih i docnije, naravno, kao što je to Zipp već uradio.

  8. Vladimir Nedovic says:

    “Svi oni koji, poput blogera Zippa, imaju antiratno iskustvo, mogu da tekstove pošalju Uredništvu PCNEN-a i oni će biti postovani na blogu koji ćemo otvoriti za tu namjenu.”

    Aha, onda sam pogresno razumio. Hvala.