Od oko 4.000 gejši, koliko ih je u Japanu bilo sredinom \'50. godina prošlog vijeka, danas ih ima jedva 1.000.

Razlog smanjenja broja ovih prepoznatljivih umetnica jeste manjak interesovanja za tradicionalne vrednosti među mladima, koje sada mnogo više zanimaju moderni načini zabave.

Pojava gejši vezuje se za sredinu Edo perioda od 1603. do 1867, kad su one zabavljale muškarce u tokijskoj četvrti crvenih fenjera Jošivara.

Biti gejša u Japanu svojevremeno je značilo biti umetnica, poznavati tradicionalni ples i muziku i nastupati po pozivu u ekskluzivnim restoranima za imućne posetioce, ali nije podrazumevalo i obavezan seks sa mušterijama.

Mada je u to vreme prostitucija bila legalna, profesija gejše razlikovala se od prostitucije u tome što su tradicionalne japanske lepotice mogle da odbiju poziv na seks. One su bile umetnice koje su mogle da imaju mecene po svom izboru, kojima su mogle da budu ljubavnice, a katkad i žene, jer su oni plaćali troškove njihovog obrazovanja i skupu opremu.

Četvrti u kojima su živele gejše nalaze se u drevnoj prestonici Kjoto, zatim u Tokiju, gde je sada ostalo 300 gejši, kao i u primorskom mestu Atami, gde se tim zanatom bavi njih 230.

Nostalgiju za prošlim danima, u kojima su carovale gejše, danas ne krije najstarija među njima po imenu Kokin (98), koja je toj profesiji posvetila čitav svoj život.

"Bila su to vremena kada su u svilenim kimonima gejše klepetale nanulama, lepršale u restorane i zabavljale dobrostojeću gospodu, a ja bih se divila njihovoj umešnosti, lepoti, ženstvenosti i šarmu", seća se s ponosom Kokin.

Ona sa žaljenjem dodaje da se danas ljudi zabavljaju u karaoke barovima i plesnim klubovima, ne znajući šta gube. Kokin i danas svira šamisen, tradicionalni instrument s tri žice i peva stare pesme u Atamiju. Kada je prošlog septembra napunila 98 godina, o njoj su pisale gotovo sve novine u Japanu, a slikali su je u zelenom kimonu sa ružičastim pojasom.

Gejše su svojevremeno učile posao od svoje 13. godine, dok danas rade od 18. Izuzetak je Kjoto, gde gejše počinju sa 15 godina, da bi posle višegodišnje obuke mogle da se bave zanatom, koji iziskuje strog prethodni trening kako u ponašanju, tako i u sviranju klasičnih instrumenata šamisena, flaute i bubnjeva, plesa, pevanja i umetnosti služenja čaja.

Među gejšama je do 1930. godine bilo dosta muškaraca. Sada ih je u celom Japanu samo četvorica.

Njihova uloga se mnogo razlikuje od uloge žena gejši. Oni ne plešu, ne pevaju i ne služe čaj na tradicionalni japanski način. Muškarci gejše sada pričaju viceve uz zvuke šamisena, tradicionalnog instrumenta, i to u pauzama ženskih nastupa

Mladi se danas ne potresaju zbog toga što izumire čitav jedan svet. Da bi sačuvale tradiciju, pojedine zajednice nastoje da umetnost gejši prikažu turistima i da to prilagode njihovom džepu.

Vlasnik restorana "Sakurađaja", u tokijskoj četvrti Mukođima, Kazuko Amemija kaže da je cene u svom ugostiteljskom objektu morao da prilagodi strancima.

"Grupa od 30 turista večeru uz performans šest gejši plaća oko 10.000 jena (oko 5.000 dinara) po osobi. Da je cena viša, niko ne bi dolazio", kaže Amemija, i dodaje da se nastup gejši naplaćuje više samo u elitnim restoranima.

Svega nekoliko gejši danas peva i pleše na preskupim svečanim večerama u elitnim restoranima. Svoj umetnički program naplaćuju 80.000 jena, što je oko 730 dolara po osobi. Prava klijentela, koju čine vrhunski biznismeni i političari, međutim, sve je ređa.

Press/Mondo