Nabujali nacionalizam, tacnije njegovi ideolozi i nosioci insistirali su na potpunom i trajnom razdvajanju svega sto je zajednicko medju narodima koji su cinili rastocenu drzavu

Piše: Nenad Glisic

Jezik je jedno od bitnih spoljnih obelezja u definisanju nacije, iako su poznati znacajni primeri kada vise nacija govori istim jezikom. Najpoznatiji takvi slucajevi su, nesumnjivo, na engleskom i nemackom govornom podrucju. Nesto slicno se dogadjalo i na prostorima bivse SFRJ, gde je do “deobe” istog jezika doslo izmedju cetiri priznate nacije: Srbima, Hrvatima, Muslimanima (sada Bosnjaci) i Crnogorcima. Postoje i nacije ciji pripadnici govore razlicitim jezicima, poput Svajcaraca, Belgijanaca ili Indijaca.

Iako su postojale nuzne razlike u lokalnim varijantama srpsko-hrvatskog, bilo je nesporno da se radi o istom jeziku, jer razlike postoje i u drugim jezicima i te razlike su cesto uslovljene specificnim razvojem odredjene zajednice na odredjenom geografskom podrucju. Opste su poznati primeri, opet iz nemackog jezika, u okviru koga postoji cak sest lokalnih varijanti, ali samo jedan knjizevni, priznati jezik koji je zajednicki svima. Dobar i poucan primer predstavljaju i Kinezi ciji se govorni jezik u lokalnim varijantama moze da bude potpuno nerazumljiv nekome iz drugog dela te velike zemlje, ali se svuda isto pise, a za zvanicnu, knjizevnu varijantu izabran je tzv. kantonalni kineski. U poredjenju sa nemackim i kineskim jezikom (iako to nisu jedini primeri, ali su dovoljno reprezentativni), razlike koje postoje izmedju hrvatske i srpske varijente srpsko-hrvatskog (ili hrvatsko-srpskog) su potpuno zanemarljive.

Nabujali nacionalizam, tacnije njegovi ideolozi i nosioci insistirali su na potpunom i trajnom razdvajanju svega sto je zajednicko medju narodima koji su cinili rastocenu drzavu. Jedna od tih stvari je i jezik. Neverovatnom brzinom je prihvacen stav o tome da su srpski i hrvatski posebni jezici i ta podela je ozvanicena u zakonima, skolskim programima i diktiranom javnom mnjenju. Na cemu se, zapravo, temelji ta podela? Ni na cemu, izuzev na cinjenici da su Srbi – Srbi, a Hrvati – Hrvati! U Hrvatskoj je, u prvom periodu drzavotvorackog romantizma dolazilo do komicnih pokusaja stvaranja novih reci (tzv novogovor) kojim bi se uvecala razlika u odnosu na srpsku varijantu istog jezika, ali su ti pokusaji doziveli zasluzeni krah. Podela je ostala zakonska, tacnije politicka, ili jos bolje – vestacka. Na ovom mestu namecu se neka pitanja: Na osnovu kojih elemenata se moze zakljuciti da Hrvati u Vojvodini npr. govore bas hrvatskim jezikom?

Kao sto to obicno biva, drustveni procesi nastavljaju svojim tokovima do logicnog kraja, pa se i ovde situacija dalje komplikovala. U Bosni i Hercegovini je proglasen bosnjacki jezik po drzavnom osamostaljenju, a u Crnoj Gori postoji tendencija da se proglasi crnogorski kao poseban jezik. Ova dva primera zasluzuju posebnu paznju, iako ne donose nista novo, sto se vec u Srbiji i Hrvatskoj nije dogodilo.

Kada je proglaseno (ozvaniceno, ozakonjeno) postojanje bosnjackog jezika, to je bio jezik, uslovno receno, koji su “prihvatili” samo bosanski Muslimani-Bosnjaci, dok su se Srbi i Hrvati drzali svojih “maticnih” naziva istog jezika. Bosnjacki jezik je srpsko-hrvatski obogacen turcizmima. Ali, bilo je bitno nazvati ga drugacije, jer, po necijoj logici, bez “ekskluzivnog” naziva jezika nema ni drzave. I tek onda nastaju muke: Muslimani-Bosnjaci iz Sandzaka prihvataju novi naziv jezika jer BiH smatraju svojom maticom, bez obzira na to sto je njihov govor blizi srpskom nego bosanskom. Od ovog silnog bogatstva razlicitih jezika obogacene su samo zbirke anegdota. Poput pojedinih novih reci koje su nametane u Hrvatskoj (kao sto su zoroklik, svesmjer ili zrakomlat), tako je i preterano ijekaviziranje u Sandzaku umelo da stvori situacije za viceve. Poznata je anegdota u kojoj jedna visoka opstinska sluzbenica u Novom Pazaru saljuci svog vozaca da joj nesto kupi dodala: … i uzmi sjebi sta hoces.

Pitanje crnogorskog jezika kao posebnog predstavlja kulminaciju narecenog procesa. Citava konstrukcija o crnogorskom jeziku kao posebnom se zasniva na tzv. “mladjem jotovanju”, tj. na glasovima koji su specificni za crnogorsku varijantu jezika (sj, zj). Temeljenje teze o posebnom jeziku na osnovu jedne tako male gramaticke razlike (da ne kazem anomalije) od knjizevnog jezika je upravo smesno. Kada bi ovaj kriterijum bio dovoljan, skoro svaki region u Srbiji i Hrvatskoj bi mogao da proglasi svoj jezik, pa bismo se suocili sa niskim, leskovackim, sumadijskim, zagorskim, dalmatinskim itd. jezicima. Stvar je, medjutim, u tome da se lokalni govor cesto razlikuje od knjizevne varijante jezika, ali ta razlika nije dovoljna da se proglasi poseban jezik, pa cak ni u slucaju da se u citav izbor umesa nacionalna komponenta. Jer, poseban jezik jeste jedno od obelezja nacionalnosti, ali nije nuzno obelezje, a jos manje jedino. Stoga je bitno da se shvati da sama cinjenica da Srbi, Hrvati, Bosnjaci (ili Muslimani) i Crnogorci govore istim jezikom ne znaci da te nacije kao takve ne postoje – naprotiv. One imaju dovoljno drugih elemenata koji ih cine nacijama (kultura, teritorija, zajednicka istorija itd) da ih “deoba” jezika u tome ni najmanje ne ometa. Pri svemu tome treba imati na umu i cinjenicu da se u definisanju nacije ne mogu taksativno nabrojati svi njeni elementi. Ono sto je zaista bitno, to je subjektivni osecaj pripadnosti jednog broja ljudi jednoj etnickoj grupi. Za taj osecaj posebno ime jezika nije preterano bitno.

Ipak, ovo do sada navedeno nasilje nad jezikom se ne zavrsava samim njegovim proglasenjem. Svaki od ovih novokomponovanih jezika se u stvarnosti suosava sa nizom problema, a najveci je taj da se ove promene prosto “ne primaju” u narodu. To je slucaj sa novoskovanim recima u Hrvatskoj i Bosni, ali i sa pokusajem u Srbiji da se oduzme jedna od osnovnih karakteristika jezika kojim govorimo – njegova dvopismenost. Srpskohrvatski jezik ima dva pisma – cirilicno i latinicno i svi pokusaji da se to promeni se, za sada, razbijaju u stvarnosti kao talasi o hridi. Na ovom primeru se vidi koliko je nacionalistima malo stalo do bogatstva svog jezika, jer je ta dvopismenost jedinstvena u svetu i stvar kojom bi trebalo da se ponosimo.

Poslednjih godina se u Srbiji razvila polemika na tu temu, ali su argumenti koje koriste obe strane tragicno pogresni. “Cirilicari” zastupaju tezu da se cirilica potiskuje, a njihovi oponenti da latinicu treba uciti zarad “povratka u svet”. Cirilica je pismo koje deca u Srbiji prvo nauce, ona je, dakle njihovo prvo pismo, pa, samim tim, ne moze biti zaboravljena. Srpsko-hrvatska latinica je pismo koje je potpuno analogno cirilici, nastala je na istim principima i mnogo vise ima zajednickih stvari sa cirilicom, nego sa latinicom koja se koristi u zapadnim (germanskim, romanskim, pa i slovenskim jezicima), tako da ona nema nikakve veze sa “povratkom u svet” i ucenjem engleskog ili bilo kog drugog jezika npr. Zapravo, vidljivo je izbegavanje i jedne i druge strane da priznaju ono sto svi znaju: srpsko-hrvatski jezik jos uvek postoji, uprkos svim naporima da se zvanicno ukine. Cak i kada bi sve jezikoslovne mere (tacnije: nasilje) uspevale iz prve i bile odusevljeno prihvacene, bilo bi potrebno bar sto godina da postojeci jezik “umre”. U datom slucaju bi se mogla parafrazirati poznata latinska izreka na sledeci nacin: Lingua longa, vita brevis!

Srpsko-hrvatski (hrvatsko-srpski) jezik je, dakle, zrtva politike, i to nacionalisticke politike. Ali ipak, mnogo manja zrtva od miliona ljudi koji govore tim istim jezikom. Za utehu, ostao im je on i celokupna kultura zabelezena uz pomoc tog jezika na koju jeste nabacana prasina, ali nije unistena.

Nenad Glisic